По прочитаном јеванђелском зачалу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:
“Христос се роди, браћо и сестре,
Рођење Господа нашега Исуса Христа и Његов долазак на земљу јесте доношење мира у овај свет и добре воље међу људима. Заиста, браћо и сестре, ми нисмо знали шта је прави мир док Господ није дошао на овај свет који нам је донео мир. Ми нисмо знали ни шта је вера, добра воља и добра жеља све док Господ није све то са собом санео са неба и дао нама да се ми тим Божијим даровима хранимо; и усавршавамо и умножавамо их; и да нам они буду на спасење. Христос је дошао у овај свет да палу и огреховљену људску природу уздигне до неба и да човека освети и уведе га у Царство небеско. Зато нас Христово рођење позива на повратак тим исконским моралним начелима и веродостојностима као темељу нашег живота духовног и телесног здравља. Славећи Божић ми славимо Бога који је постао човек. Славимо истовремено човека који је тим очовечењем Бога задобио дар обожења, дар вечног живота и тог непролазног достојанства. На Божић је Бог својим вечним загрљајем загрлио човека, људску свечовечанску природу, и кроз њу све видљиве и невидљиве светове. Отуда па заувек нисмо сами у васиони. Бог је са нама али када се човек осами и издвоји себе од те заједнице Бога и људи, он може живети у најмногољуднијем граду али опет бити усамљен. Ко је усамљен? Онај ко се затворио у себе. Онај који толико високо мисли о себи. Онај који се затворио у себе он ни Богу неда да уђе у њега зато што је оглувео на позив Божији. Не чује онај откуцај Господа нашег Исуса Христа који каже да стално стоји крај врата нашега срца и куца и моли своје створење да отвори своје срце да би Бог ушао у њега. То створење не уме да благодари Богу и зато што не уме да благодари он се све више затвара у себе. Што је још најгоре, није он само себе затворио у себе. Он је затворио све оно што је против Бога. Ставио је онога који је против Бога. Када погледамо понашање човека видећемо где је тај човек, какав је тај човек и ко је у том човеку. Ми нисмо сами у овој васиони, нисмо изгубљени нити смо више подложни смрти и ништавилу. Имамо веру и чим имамо веру, подразумева се да вером живимо. Што је већа вера у нама то је више Бога у нама. Што већа вера то је више осећања присуства Божијега и у нама и око нас. Христовим рођењем човек је постао то вечно и богочовечно биће. Отуда је од Божића и Божићем радост бити Божији човек. Радосно је бити човек и што је посебно важно рађати се на земљи и бити на њој. Зато је Бог овај свет дао човеку да управља њиме и да овај свет приводи спасењу. Како ће да приведе свет спасењу ако није привео себе? Како да научи другога када није научио себе? Онај који није научио себе итекако се труди да учи друге али може бити не знам какав оратор види се да су то празне и јалове речи. Научио је човек да изговара лепе речи, а да ли живи речју Божијом? Зато кажем да је од Божића радост бити човек и рађати се на земљи јер се рађамо да овде и сада започнемо живот вечни. Да га овде и сада осетимо кроз живот јеванђелски и хришћански. Осетићемо то присуство тог вечног живота и нашег вечног обнављања кроз Свету Литургију јер она своди небо на земљу и земљу уздиже на небо. Ова земља је сито и решето које решета оно зрно које није добро и оно пропада. Оно што је добро остаје и од тог доброг семена се добри плодови рађају. О тој радости нам управо говори и ово данашње Јеванђеље које смо чули и које је посвећено овим двадесет мученицима никомидијским. Узмите пролог Светог Владике Николаја па ћете видети како је у Никомидији, у то време, цветало хришћанство. Тај опаки цар Максимилијан, када је то чуо, знајући да је време Божића, наредио је да се ови хришћани поклоне идолима. Ђакон , у то време, каже овим хришћанима: Људи, па зар се Христос жртвовао за нас. Родио се за нас, распет за нас, васкрсао за нас. Ми сад треба да се одрекнемо Христа? Нико се није одрекао. Цар је опколио цркву и запалио је. Свих двадесет хиљада људи је изгорело. Њихова тела су изгорела али њихов дух је остао да живи. Њихова душа остаје да живи. Данима се из цркве дизао дим али мирисни дим. Свети људи, свете мошти њихове су мирисале и тим мирисом задахњивали хришћане да се одрже у вери. Зато данашње Јеванђеље каже: Ко слуша вас, мене слуша, а ко се одриче мене, одриче се и онога који ме је послао. Заиста, када су се вратили Апостоли са своје проповеди, говорили су Христу: Господе, и демони нам се покоравају али у име твоје. А Он им каже: Видех Сатану где паде са неба као муња. Још данашње Јеванђеље каже: Немојте се радовати тиме што вам се демони покоравају већ се радујте што су ваша имена написана у књизи живота. То је наше хришћанско задужење. Да водимо рачуна да нам име, које нам је записано у књигу живота, рађањем, крштењем, светим тајнама и врлинама, да га не избришемо. Бришемо га ако не живимо јеванђелски. Где је добра воља ту је добра вера, добра мисао. Ту је добро дело. Где је добра воља ту је и добра жеља и то је оно што је основно и треба да имамо на уму. Да имамо вољу и жељу да се спасавамо. Да имамо вољу и жељу да будемо бољи. Да се поправљамо и исправљамо. А коме не треба поправка и исправка?
У тај час обрадова се Исус духом и рече: Хвалим те Оче неба и земље што си ово сакрио од мудрих иоткрио немудрима. Којим мудрима? Фарисејима. Оним који се праве мудри, а у ствари такви су највеће незналице. Зато Апостол Павле у данашњој Посланици каже: Мудар је онај који има страха Божијег у себи. По духу је права мудрост, а мудрост по телу је смрт јер ти говориш о својој мудрости. Премуди Соломон каже да је мудрост почетак страха Божијег. То је мудрост. Онај који има страха Божијега он се стално преслишава да није урадио нешто што не треба, да није рекао нешто што не треба, да није нешто лоше учинио. Као што се добри отац обрадује кад види да су његова деца узнапредовала у нечему достојни похвале, тако се и Спаситељ обрадовао што су се Апостоли удостојили таквих добара да су и мртве васкрсавали и болесне исцељивали. Стога Он благодари Оцу што је такве тајне сакрио од мудрих, опет понављам, мудрих по овоме свету. Овде конкретно мисли на фарисеје и књижевнике који су тумачили Закон и од разборитих својих ученика тојест књижевника. Онај који поучава је мудар, а онај који учи и разуме лекције је разборит.
Да се молимо Богу да нам помогне да будемо мудри и разумни али не по телу већ по Духу Светоме. Да мудро и разумно живимо. Мудро живите – каже Апостол Павле. Шта то значи мудро живети? Живети Христом, Црквом и Јеванђељем. Нека нам пример ових мученика никомидијских помогне да у нама ојача вера да се не уплашимо ничега, па чак ни страдања јер страдати за Христа шта је то него рођење за Христа. Рођење за нови живот. Уплашити се значи да ниси био са Христом и ниси слушао шта Христос кроз Јеванђеље каже. Дођите сви натоварени и ја ћу вас одморити. Треба узети јарам Христов, а јарам је Његова наука. Ми често кажемо да је Јеванђеље и Његова наука тешка. Истина, није лако али је лако за онога који верује, а Господ је рекао да је све могуће ономе који има вере. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
