Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је, свету архијерејску литургију, у понедељак на светог архиђакона и првомученика Стефана, у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Преосвећеном су саслуживали: ректор богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор Живота Марковић, протонамесник Немања Младеновић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су богослови Василије Тешић, и Александар Радовановић.
За певницом је било свештенство храма са верним народом, који је одговарао на прозбе “једним устима и једним срцем”, исповедајући кроз химне, богослужбене песме, тајну Рођења Спаситеља, којом се открио читавом свету.
По прочитаном Јеванђељу по Матеју, који нам доноси причу о злим виноградарима, Преосвећени се обратио верном народу честитајући празник Рођења Господњег, напомињући да је Господ показао колико нас Он воли, јер је љубав Божија та која нас је свела са неба на земљу: “Господ је све створио и даровао нама и Сина Јединороднога је дао, да се обожимо да ми постанемо деца Божија народ Божији. Божић је празник када се помирило небо и земља, када се Небо спустило на земљу и земља се уздигла на небо. То је дан када је Бог постао човек и остао Бог. Када је Он уствари примио људску природу на себе и уздигао је природу људску до престола небеског. Све што се догађа са људима на земљи у свету, од његовог настанка као и само постојање света и човека све то има дубљи смисао и сврху. Свет је постао стваралачком речју Божијом и силом Божијом, и промислом Божијим у њих уграђеним у свет и човека. Што је веће присуство Божије у свету и творевини то су човек и творевина савршенији и ближи свом вечном циљу постанка у времену и простору. Из тог разлога рођење Исуса Христа, Онога кроз кога је постало све што је постало, нији ништа друго него откривење пуноће те и такве божанске љубави којом напредује и свет и човечаство. Зато је потребно да осетимо ту љубав Божију којом нас Бог воли, и да браћо и сестре да и ми заволимо једни друге љубављу. Оном љубављу која не тражи своје, која се не горди, све трпи и свему се нада. Зато потребно је да волимо Бога и једни друге, да волим природу у нама и око нас којом нас Бог храни и радује. Будимо верни Богу као што су били наши свети преци, и ту и такву верност они су кроз све своје животне патње и муке исповедали у Бога и веровали у Бога, и Он им је давао снаге, силе и крепости да издрже све оно што су хришћани издржавали само зато што су веровали у Бога. Дакле, браћо и сестре ту и такву верност у Христа, показао је свети архиђакон Стефан. Он је за Христа пострадао и својом мученичком крвљу посведочио своју верност Христу. И зато је Црква основана на крви мученика, и она је била и јесте и остала семе за нове хришћане. После њега су безброј њему слични ходили тим истим путем Господњим, путем Голготским, и били и остали сведоци Христови. И ми треба да сведочимо Христа вером и делима. Да делима покажемо да верујемо у Бога, и да волимо Бога. Дакле, браћо и сестре онај који је познао Бога, тај је познао шта је љубав, и онај који је познао шта је љубав тај је познао шта је Бог. Кад човек има ту љубав према Богу има љубав према ближњима. Он воли Бога и воли ближње своје. И такви, људима Бог даје силе, снаге, и заиста онда се можемо питати ко је дао силу и крепост тим светим мученицима који су пострадали за Христа као и светом архиђакону Стефану, да он у највећим мукама када су га мучили и каменовали, да исповеди управо веру у Бога. Ни у таквом стању није се одрекао Бога. Него је управо дао снаге богомладенац Христос. Он је њему дао снаге да се моли и за мучитеље своје, да исповеди веру у Бога, да управо онима који га каменују да каже у молилтви, “Боже опрости им јер не знају шта раде” и додао: “Ево видим Сина Божијега како седи са десне стране Оца на небу”. Браћо и сестре, зато је потребно да ми стално доживљавамо рођење Христово не само од године до године календарске, него Христос треба да се рађа у нама свакога тренутка, а да би се Христос рађао у нама треба управо да своју душу и срце да претворимо у ону витлејемску пећину у коју се Господ родио. И ако своје срце претворимо у витлејемску пећину, онда ћемо и ми попут светог Стефана, управо да кажемо: “Видим Сина Божијега како седи са десне стране Бога Оца”. Да би видели Бога требају нам духовне очи, треба нам живот хришћански, живот Јеванђелски, а имали ли ишта за човека вредније да се сретне са Богом и да види Бога? Бога свако види онолико колико га осећа у себи, колико човек носи Бога у себи. Ако Бога носимо у себи, Бог ће нас носити преко свих наших невоља и патњи које носимо у животу. Само треба да верујемо у Бога и опет да заиста доживљавамо Рођење Христово свакога тренутка свога живота јер ћемо се тако обнављати у Богу. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Његово Преосвештенство причестио је верни народ Телом и Крвљу Господњом, уводећи нас у тајну домостроја спасења рода људскога, која је започета Христовим Преславним Рођењем у Витлејемској пећини.
ђакон Александар Ђорђевић
