Пре Свете Архијерејске Литургије Епископ шумадијски Јован је служио освећење параклиса уз присуство великог броја свештенства, монаштва и верног народа. Владика је при освећењу параклиса који је посвећен Светој Петки, положио у часни престо део моштију Свете великомученице Марине, у народу знане као Огњена Марија.

Својим надахнутим појањем службу су улепшали крагујевачки богослови, под вођством професора појања, јерођакона Василија (Старовлаха).

Пре полагања Светих моштију, владика се обратио верном народу:

“Помаже вам Бог браћо и сестре! Нека је срећно и благословено освећење овога параклиса, мале цркве, у овом манастирском конаку који смо данас осветили, односно кога је осветио Дух Свети преко нас недостојних. Као што рекох, у престо смо положили део моштију Свете Великомученице Марине. Ово је велики дан, ово је радост што је Црква Православна и наша Помесна Црква и Епархија Шумадијска добила још једно богослужбено место, добила престо на коме ће се свршавати светиња над светињама, Света Литургија. Има ли шта вредније за човека него да дође на такво једно Свето место, односно да учествује у Литургији кроз Свету тајну Крштења? Ово је велики дар, као што рекох и данас је овде на овом месту спуштено једно парче неба на земљи. То представља храм Божији, парче неба на земљи. Овај параклис, ова мала црква или како ми то још кажемо, капела, она је овде у овоме манастирском конаку, а то значи да је овај манастирски конак од данас постао храм. То треба да знамо сви, поготово они који живе овде, у овоме манастирском конаку, да се сећају да ли живели тамо у соби, или овде у параклису, све је то исто. Данас је благословен овај манастирски конак и желео бих да се и они и сви ми управо сећамо стално светиње Божије. Док се год будемо сећали светиње Божије, дотле ћемо се понашати у светињи онако како треба. Док имамо и осећамо светињу у себи онда ћемо и осећати страх Божији да треба да се трудимо за храм Божији. Свети апостол Павле, говорећи о зидању храмова, каже хришћанима да је лепо саградити храм, али је много лепше када се ви, хришћани, као живо камење уграђујете у храм Божији. А човек је храм Божији све док верује у Бога, док живи по тој вери. Човек је храм Божији и све док он осећа да треба да буде храм Божији. А осетиће сваки од нас ако се потрудимо да поред овога храма сместимо тај невидљиви храм, онај небески храм у себи. А сместићемо и овај и сваки други ако на првом месту сместимо Бога у себи. Зато треба да отворимо своје срце, да отворимо своју душу, да отворимо цело своје биће и да осећамо присуство Божије. Бог је присутан на сваком месту. То не значи да се не треба молити и ван храма и ван цркве. Наравно, и треба да се молиш, али не смеш да заборавиш храм као заједницу, као Тело Христово. Јер ако се будемо посебно за себе молили а не будемо у заједници са молитвом, онда ћемо подивљати, како кажу Свети оци. Ми се зато и сабирамо, један поред другога, да осетимо, како каже наш народ, да не штрчимо горе, него да осетимо да смо део заједнице Божије, да смо део Цркве Божије, Тела Божијег. Овде, ако Бог да, до краја света и века треба да се поје Литургија. Зато смо овде и осветили храм и одслужили Свету Литургију. Ово је место, кад ми је отац Славиша показао први пут, ја сам га заиста и осетио као светињу. И ето, Богу хвала, ово место је постало Свето. Сад је само важно да га ми не оскрнавимо својим нехришћанским и нечистим животом. Овај манастирски конак и параклис, овај храм који се тамо зида, јесте да је ту утрошио труда отац Славиша са Вукашином и другим људима, али ту је био благослов Божији, да се за тако кратко време овде све ово сагради. То просто човек не може да верује. Ја морам рећи, ја у мојој епархији имам много богатијих цркава и парохија од овога места, али нема такав напредак. Шта то значи? То значи да човек целог себе преда Богу. Кад себе преда Богу, он се чува од гордости, од сујете, чува се од онога свога ега, да не штрчи горе. А Господ такве благосиља. Господ благосиља сваки наш труд кад га чинимо у славу Божију. Шта да кажемо тек о труду када градимо храмове Божије? Господ благосиља и благословиће житеље овога манастира, нека благослови Господ све вас који будете долазили овде у ову светињу. И да, као што рекох, да се сетите да се овде замолите Богу, Мајци Божијој, Преподобној мати нашој Параскеви којој је овај параклис и посвећен и да се сетите да су овде и мошти Свете великомученице Марине. Многима је она помогла, многима се она нашла у невољама, многе је она охрабрила да издрже на путу Божијем. Када су људи клецали и падали, кад су мислили све је свршено, нема даље ништа, ту су њене молитве. Зато и ми треба да се молимо, али у смирењу јер једино Господ молитву из смирења прима, а не из наше гордости, из наше сујете. Како каже Јеванђеље, да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Нека Господ да, да се смиравамо пред Богом, а кад се будемо смирили пред Богом онда ће нам бити све смирено. Биће нам живот миран, спокојан, благословен, онда ћемо имати радости живота. А ту радост живота нам је дао Бог, али зато треба да му дамо уздарје, а наше уздарје треба да буде наше срце, наша душа, наше биће, наше молитве, наш подвиг, наша љубав, наша вера. Нека сте срећни и Богом благословени”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Литургије, Владика Јован је остао са верним народом на трпези, а потом је на вечерњој служби замонашио свештеника Славишу Илића, који је добио ново име, Пајсије, по Светом Пајсију Светогорцу, коме је овај манастир и посвећен.

Владика се обратио новопостриженом монаху Пајсију и рекао следеће:

“Новопострижени монаху Пајсије, ти си данас овде пред невидљивим и свуда присутним и свезнајућим Христом, пред Пресветом Богомајком, са свима светима, анђелима и наравно пред твојим новим заштитником, Светим Пајсијем и Светом Параскевом, којој је овај параклис и посвећен, као и пред Светом великомученицом Марином, чије су мошти положене у престо, и свима Светима, како се и каже у молитви за монашење. Ти си брате на питање: “Зашто си дошао? Зашто ћеш да примиш анђеоски образ? Зашто желиш да живиш у општежићу?” одговорио да желиш испоснички живот. Такав живот не састоји се само у уздржавању од хране, он се на првом месту састоји од уздржавања ружних мисли, речи и дела. Ти си данас примио анђеоски лик, постао си монах. Ово је велика радост за целу Православну Цркву, велика радост за нашу Помесну Цркву, ово је велика радост за Епархију Шумадијску и велика радост за ову свету обитељ у којој ти треба да се подвизаваш и где треба да се спасаваш. Боље речено, да започнеш монашки живот, испоснички живот, монашки живот у послушању Богу и ближњима. Ја се молим, брате, Богу и молићу се да твој живот буде заиста монашки, да твој живот буде испоснички, односно да твој нови монашки живот буде живот уздржавања, уздржавања од свега онога што би могло да те одвоји од љубави Божије, а онда да те одвоји од заједнице са Богом и ближњима. Желим ти, брате, да, оно на шта си се данас заветовао, да кроз труд, пост, послушност, молитву, кроз одрицање своје воље, то и испиниш. Ти си данас дао завете. Господу си много обећао али Господ те неће само питати оно на шта си се заветовао и шта си рекао, него шта си и од обећаног испунио. И сваки монах, монахиња и хришћанин, ми смо се сви обећали Богу и зато треба да се трудимо да обећање испунимо Богу. Ја сам свестан, брате Пајсије, да ово што говорим не говорим ништа ново, завиримо само у Јеванђеље, у Свете Оце, велике духовнике које је наша Црква имала, а Богу хвала и има, биће и теби и мени јасно шта је монашки пут, шта је то хришћански живот. А монах, шта је монах? Монах је само савршенији хришћанин. И то треба да имаш на уму, да треба да будеш савршенији, али не да ти то служи за гордост, него да се непрестано усавршаваш до пуноће раста Христовога. Иако понешто није било јасно од свега овога што сам рекао, молитве које смо чули су саме по себи толико језгровите и тако јасне, молитве које испуњавају смисао твога живота. Само ћу ти рећи да тајна монаштва, оно што извире из самог Јеванђеља и оно што је на назначење свакога човека, није у форми, него у етосу. У односу према Богу и ближњима. Отуда тајна монаштва није ништа друго него тајна Христова, и то је оно за шта треба да бринеш, да не изневериш тајну коју си данас примио. Господ, када га је онај у Јеванђељу питао шта да чини да задобије живот вечни, он је добио одговор да држи законе и пророке, заповести Божије. Ако се будеш трудио да испуниш заповести Божије, оне ће ти помоћи да твоја слобода не постане анархија, која је деструктивна. Ако те захвати гордост, онда ће те захватити и нарцисоидност. Онда ћеш говорити како је теби Бог даровао те и те дарове, да немаш потребу ни за чим, иако у себи увек мислиш да треба да имаш на уму Бога, међутим, гордљив човек то не може. Он је умртвио све оно што је у њему духовно, он не може да послуша, не може да прими послушање као светињу, да би себе спасавао кроз послушање. Те заповести, оне ће ти помоћи. Да љубиш Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом и мислима и да љубиш ближњега као себе самога. Све док будеш осећао да си део заједнице, све док будеш прихватио да ти ништа немаш, јер ми у ствари ништа и немамо. Све што имамо, иако имамо, то је дар Божији, али за дар Бог тражи уздарје а не да се даром гордимо. Ако то све будеш учинио, онда ће те Господ пригрлити, онда ће ти Господ дати снаге, онда ће ти Господ дати помоћ, само се држи за Његову руку и Он ће те увек спасити, јер си и човек, без обзира што си монах. Када будеш пао, Господ ће те подићи. Ти си данас, брате Пајсије, позван са овим монашењем на своје преображење, да мењаш себе из корена. Шта да мењаш? Оно своје ја, свој его, да мењаш све оно што те спутава да идеш путем Христовим, путем Јеванђеља и да тако кроз анђеоски живот, кроз послушност и смирење, смираваш себе и спасаваш. Све док будеш имао страха Божијег, онда ћеш лако извршити свако послушање које ти Црква даје. Ако не буде тако, онда ће ти бити тешко и све оно најмање важно у своме животу. Твоја душа кроз монашење се заручила женику Христу. Шта се невеста труди? Да не изневери женика. За чим жуди невеста? Да се што пре сретне и дође у загрљај своме женику, да наставе заједнички живот. Ти и твоја душа се данас венчавате са Христом. Пази да својом немарношћу не раскинеш тај духовни брак. И зато ти желим да се усавршаваш. И све док будеш имао жељу да се усавршаваш, чуваћеш се од гордости. Онда ћеш рећи да ти ниси савршен, да се ниси усавршио, онда се нећеш ни гордити. Али чим се погордиш, онај са стране ће ти шапнути да ти угађаш Богу, како ти је дао Бог дарове да градиш, да певаш. Али ако си све ово што си урадио овде, трудом и молитвом, и морам рећи, послушањем према мени, као епископу, урадио у славу Божију, благо теби. Ако је то у славу Божију, јер си ти са овим градио горе овај манастир, који ће те сачекати кад изађеш пред лице Божије. Ти, брате Пајсије, и твоја душа, вечерас сте се заручили са Богом и гледај, Бог те је призвао да се трудиш да своје призвање не посрамиш. Да се радујеш а не да тугујеш што те је Бог призвао. А Бог, промисао Божији, Он зна кад, кога и у које време треба. Само је човеку потребно да осети тај призив и да опет поновим, да се стално смираваш, да би кроз смирење угодио Богу. Монашење се назива тајном јер се тад монах прочишћава Божијом енергијом. Ти си данас брате управо задобио Божанску енергију и треба да је чуваш. Ти си данас добио свог молитвеног заштитника, ти си данас добио и свог анђела чувара, још једног, али знај да враг неће престати да ти подмиће, да ће и даље нападати, и још више. Али се ти не бој искушења и остани у ономе у чему си призван. Ако буде искушења, а биће их, радуј се ако их прихватиш са благодарношћу, послушноћу, онда ћеш имати користи од свега што си вечерас овде изјавио пред невидљивим Богом и овом живом Црквом Христовом. Нека те Господ укрепи, нека ти да снаге, крепост, али на првом месту нека ти Бог да дар молитве и послушности, без обзира што си свештеник дуго, немој да мислиш да смо и ти и ја научили да се молимо. То је нешто што се учи целог живота. Да није тако, апостоли не би тражили од Христа да их научи како да се моле. Ти стално вапи за постом, за молитвом, за бдењем,вапи Богу за спасење своје, вапи Богу из свег ума свога и срца и душе своје. Бог је ту, помоћи ће ти, не бој се. Све док имаш послушност Цркви, све док имаш Бога у себи, све док имаш смирења, не бој се. Зато се држи за руку Господњу а немој да се држиш за руку гордости, сујете јер ћеш пропасти, а у овом случају ћеш бити спасен. Срећан анђеоски образ. Заиста се молим Богу, да се анђели на небу радују што су добили још једног монаха, што би требало да буде анђео у телу. Није лако и не тражи Бог да ми будемо у потпуности анђели, али да тежимо, то је једино што је важно. Нека си срећан, нека си благословен!”

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована новопостриженом монаху Пајсију