После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада овде чули веома је поучно. О томе би, у ствари, требали да размишљамо и да све оно што у животу добијамо и што смо добили са благодарношћу примамо али у исто време да то добро које добијамо не треба да закопавамо него да га умножавамо.

Данашње Јеванђеље говори како је један човек од племенитог рода, од доброг рода, пошао у далеку земљу да прими царство али пре него што је пошао овај човек је послао своје слуге и дао једноме десет кеса сребра, другоме пет, а трећем једну. Ракао им је да то што су добили тргују са тим сребром како би и он и други имали користи од онога што су примили. Као што смо чули, када се господар вратио, онај који је примио десет кеса казао је: Господару, ево, ја сам са тих десет кеса зарадио још десет кеса. Умножио их је. Господ му је рекао: Добри и верни слуго, над малом си ми био веран, над многима ћу те поставити. Уђи у радост господара својега. Онај други који је примио пет кеса, исто је то рекао и њему је господар рекао: ево ти пет градова да владаш над њима. Док онај који је примио једну кесу, љут на свог господара што је овоме дао десет, другоме пет, а њему један, сматрао је да је заслужан да добије не само десет кеса него и педесет, рекао је господару: Знао сам да си строг човек. Да си шкрт човек. Кесу који си ми дао закопао сам у земљу и ево ти твоје. Господар му је рекао: Зли слуго, а тако му се обраћа зато што овај није препознао љубав Божију и то да господар зна шта коме треба дати па му још и рекао зашто није дао трговцима да се сребро умножи и да има користи од тога. На крају господар каже да слугу свежу и баце га огањ вечни. Ове кесе сребра које се помињу у Јеванђељу су у ствари таланти и представљају дарове Божије.

Шта су дарови Божији? Све оно што нам је Бог дао да чувамо да би кроз то чување задобили оно што нам је најпотребније, а то је Царство небеско. Највећи дар Божији, који је нама Бог дао јесте наша душа која је у исто време најдрагоценија и зато треба да је чувамо. Душа се лако губи браћо и сестре. Јеванђеље каже: Шта човеку вреди да задобије цео свет, а душу своју изгуби. Свето Писмо нам говори да треба да чувамо душу своју и да треба да чувамо себе у чистоти, вери, нади, љубави и милосрђу. А чувамо себе и да се понашамо као људи. Управо о томе говори данашња јеванђелска прича и показује како се јеванђелски бди и стражари у овоме свету. Бог је овај свет створио и дао га човеку да он управља њиме. Сећате се оне прве заповести Божије када је Господ рекао првим људима када их је створио: Рађајте се и множите се и владајте земљом. Заиста, браћо и сестре, овај свет и ми у њему смо тај рукосад Божији са осећањем да нисмо господари у овом свету већ да је Он домаћин. Док човек осећа то присуство Божије у себи и око себе. Док осећа да је Бог Господ наш и Спаситељ наш он ће се сачувату у ономе што сам већ говорио али ако човек злоупотреби своју слободу и дарове Божије онда њега ухвати гордост и сујета и незна више да се понаша. Више никога не види испред себе. Само види себе и сматра да је он Богом дан да он господари. Шта то значи? Отимаш оно што није у потпуности твоје.

Овај свет је имовина Божија јер је творевина Божија. Дозивајући људе из небића у биће, из непостојања у постојање Бог нам предаје своје благо – Царство небеско. Нема човека без дара Божијега кога Бог није обдарио неким даром. Човек треба да буде благодаран са оним што му је дато и да не размишља зашто је некоме Бог дао више него њему. Па зашто је дао? Зато што Бог познаје нас боље него што ми себе познајемо. Зато Бог даје те дарове Божије свакоме онолико колико он може да умножи. Када умножавамо дарове Божије не умножавамо их само за себе него да можемо и другоме да дајемо. Зато је благословеније давати него примати. Када умножавамо дарове Божије у себи ми се утврђујемо у вери, у нади, у љубави, у доброчинствима. Ми утврђујемо у себи икону Божију јер смо ми створени по слици и прилици Божијој. Овде видимо да сви не добијају подједнако исте дарове али добијају сви исту награду. Ако си се ти борио да тај један дар који си добио умножиш, добићеш исту награду. Добићеш то Царство небеско. Ономе, који је добио много више, много више треба и да ради и да се труди, да од себе да труда, подвига, поста и молитве. Не смемо да закопавамо дарове Божије али човек ту може да буде на клацкалици па да каже да је њему Бог дао дар и почне да се хвали даром, а ништа не улаже да очува тај дар да би га умножио. Дакле ако размишљамо људским разумом ова данашња јеванђелска прича се чини као обична прича али она има дубоки смисао. Таланти, дарови, пре свега, су духовно благо које Бог даје свакоме човеку приликом рођења. Даје му природне способности, разум, вољу, осећање, а на крштењу ми задобијамо благодат Духа Светога да те дарове, које примамо, умножавамо. Умножићемо ако Дух Божији и Дух Свети обитава у нама јер без Духа Божијега човек је духовни мртвац. Дух је тај који носи тело. Овосветски мудраци кажу да је у здравом телу здрав дух. Не може тако бити. У здравом духу је здраво тело. У здравој души је здраво тело. Ми знамо кад душа изађе из нашег тела да се тело не помера. Дух нас води и дух нас руководи. Зато ми немамо ни једног богослужења у нашој Цркви православној где се не молимо да Дух Свети дође и усели се у нас и да нас очисти од сваке нечистоте и да спаси душе наше. Зато ће Апостол Павле, управо због тог значаја Духа Светога у нама, рећи: Духа Божијега не гасите у себи. Кад човек угаси Духа Божијега у себи угасио је све оно што је Божанско у њему. Угасио је душу своју. Душа је та која нам је дата од Бога да је чувамо и сачувамо. Врло је важно ово данашње Јеванђеље да размислимо шта то ми и како поступамо са даровима Божијим. Да ли их умножавамо или их злоупотребљавамо? Човеку је Бог дао слободу шта год хоће да ради и са својом душом. У тој слободи је управо наша одговорност да слободу не смемо да злоупотребимо. Бог даје дарове не само ради нас и не само да нама служе него да и нашим ближњима послуже. Често говорим да затворена шака не само што не може да даје ништа него не може и да прими ништа. Зато треба да се отворимо. Да отворимо себе. Да отворимо душу своју. Да отворимо срце своје да се у њега усели Бог јер у чистом срцу Бог обитава. Зато је речено у Светом Писму: Благо онима који су чиста срца јер ће Бога видети.

Нека нам Господ Бог помогне, браћо и сестре, да чувамо дар Божији. Да чувамо живот. Живот нам је дат да несмемо да га прокоцкамо него да га чувамо. А чуваћемо га ако смо у достојанству Божијем. Нека би нам Господ помогао да сачувамо те дарове Божије, да их умножавамо али и да не будемо себични и саможиви него да схватимо да како смо добили треба тако и да дајемо. Тек је човек срећан када даје, а ко даје њему Бог узвраћа стоструко.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић