У храму је ове године, донацијом локалне општинске управе, урађено комплетно подно грејање са гранитним плочицама.

Пре саме Литургије, Епископ Јован је освештао срачицу тј. покривач којим се покрива часна трпеза на коју су враћени и остали покрови и богослужбени предмети.

После прочитаног јеванђелског зачала он се обратио богонадахнутом беседом сабраном народу:

“Да нам буду на здравље и спасење молитве којима се овде данас молимо! Да нам ова божанствена Литургија коју служимо буде на оздрављење душа и тела наших, да нас ова Литургија подсети да је Литургија предукус Царства Божијег и зато, браћо и сестре, ми и долазимо на Литургију, да би осетили још овде и сада то Царство. Зато је потребно, драги моји, да када долазимо на божанствену Литургију, да одбацимо самога себе, да покушамо да се ослободимо своје гордости, своје сујете, и да дођемо на Литургију са таквим осећањем да је Бог тамо где се служи Литургија. А Бог јесте данас овде и свугде и свагда кад се служи Литургија . Не само Бог него цело Небо, браћо и сестре, силази на место где се служи божанствена Литургија. Да нам ово причешће којим ћемо се причестити, да нам оно буде, браћо и сестре, на отпуштање грехова и на живот вечни због чега се ми уопште причешћујемо, а причешћивање као што ви, верујем, то боље знате од мене, је у ствари сједињење са Богом. Е сад, кад ми хоћемо да се сретнемо са неким вољеним пријатељем, са оним кога волимо, шта радимо-припремамо се. Припремамо кућу, да нам кућа буде чиста, али припремамо и себе да би тај драги и мили гост осетио нашу љубав, да га са љубављу дочекујемо и да га са љубављу примамо. Е кад је то тако, браћо и сестре, пред обичним пријатељима нашим, која тек онда припрема треба нас хришћана да буде кад је у питању божанствена Литургија. Није само доћи у цркву на Литургију. Да би човек осетио благодат и дејство свете Литургије он треба да се припрема. То није припрема само онда када уђемо у храм, него то је припрема која треба да буде стално у нама. Некада у старим служебницима постојало је тзв. Известије учитељноје, на првом месту помиње свештеника како он треба да се припреми духовно за свету Литургију, да преиспита себе, је ли достојан да служи. Браћо и сестре, нико није достојан. Како ми у молитви свештеници читамо “Нико није достојан да служи и да се приближи...”, а камоли да служи Литургију. Али ми то чинимо по благодати божијој, али заборављамо па мислимо благодат ће ме очистити, а ја не морам да учествујем у томе. За све то треба нам вера, браћо и сестре, јер онај човек који има веру и који живи вером он има и страха божијега. Он се понаша онако како би требало да се понаша. Онај који има веру њега вера учвршћује у цркви као божанском телу. Ко нема вере, он ће бити у цркви, а није у цркви. Вера нам је потребна, браћо и сестре, јер ко има вере, као што рекох, има страха божијега. Ко има вере, тај има и наде, тај има и љубави, тај има милосрђа, тај има одговорност да схвати да му је живот велика одговорност, браћо и сестре. А шта је живот-дар божји и ми све што имамо то је све дар божји а није моје и твоје. Не знам шта да ја стекнем у овом животу није то моје, то је дар божји и нема човека без дара божјега драги моји, нема. Само је питање да ли онај који је пун себе, да ли препознаје тај дар божји или га је закопао, ако се сећате оне приче јеванђељске апостолима, а нама Бог не даје дарове да се ми њима гордимо него да их умножавамо како би смо и ми осетили те плодове дара божијега и како би смо умножавајући те плодове и други имали корист. Ако ти је дао Бог дар молитве, није ти је дао да се гордиш, дао ти је да се молиш. Зато треба да умножаваш молитву и да се молиш не само за себе него да се молимо за свакога другог. И то је Литургија, то је та заједница драга браћо и сестре јер ми као јединка ништа не значимо него у заједници и кроз заједницу значимо јер се у заједници и зајединцом спасавамо. Али којом заједницом? Она која је у истој вери. Она заједница која вером живи, браћо и сестре и ако смо данас на самом почетку чули апостол који је овде наш Милан прочитао, где нам апостол Павле каже “а пре доласка вере били смо под законом, чувани и затворени за веру која се имала открити”. Онај први свет није имао веру, али чувао га закон. А кад је Спаситељ дошао, он је донео веру. Зато је вера дошљак, да тако кажем, у овај свет. И није само Христос донео веру и санео са Неба, него је санео и веру и наду и љубав и милосрђе и све што постоји добро-то је санео. Заиста, браћо и сестре, до Христовог доласка у наш живот, овај свет, овај земаљски живот, да тако кажем, сви су људи били под грехом, и не само под грехом него су били и у греху као некој, како то рече један свети отац, тамници. Заиста човек без вере је у тами јер вера растерује у мени таму. Зашто? Зато што вером сазнајем оно што не могу научити ни из једне књиге, зато што вером сазнајем оно што мој ограничени ум, разум не може да схвати. Тамо где стаје људске моћи, људски разум, е тамо настаје вера. Права вера, она вера јеванђељска, не маловерје, што често говоримо, не сујеверје, него вера која те носи. А зашто вера носи човека? Па зато што човек вером усељава Бога у себе. Али опет се враћам на сам онај почетак што рекох “ко има вере, има све”. Дакле, вера је та која носи човека, то је Христос другим речима који те носи. Зато је Христос једино могао да каже “све је могуће ономе који има вере”. Погледајте човека који живи вером-он се другачије понаша. Како рече један мој велики пријатељ, а велики духовник “погледај човека како хода па ћеш моћи и преко тог хода његовог да видиш каква му је вера”. Јер вером, опет кажем, спознајете оно што не можемо разумом спознати. Дакле, драга браћо и сестре, све је то дошло са Христом и Христос је донео тај домострој спасења. Домострој значи, браћо и сестре, правило. Домострој значи план како Бог спасава човека. Зашто се, можемо поставити питање, браћо и сестре, зато каже се у Старом завету, морам то да кажем, “за оне који су чувани под законом као затворени за веру која се имала дати богочовеком Христом”. Ми све добијамо Христом, а без Христа све губимо. Можемо се снабдети не знам чиме у овоме свету, али џаба је ако ту нема Бога. А зашто се сав домострој спасења Христовог назива вером, а не знањем? Зато што је Господ Исус Христос донео људима, браћо и сестре, таква сва божанска блага. Донео Бог нама сва божанска савршенства каква огреховљени ум људски и савест и срце замислити нису могли. Браћо и сестре, кад нас снађу невоље, а кога не сналазе невоље, само је проблем што ми не ставимо, што би рекао наш народ, прст на чело па да видимо због чега су нас те невоље снашле. Прво да преиспитам себе-да ја нисам допринео тим невољама? Него одмах ad hoc и одмах говоримо “то је од другога”. Други ми је нанео невоље, други ми је учинио ово, други ми је учинио то. Где си ти? Где сам ја? Шта смо ти и ја, брате, учинили да не дођемо у такво стање? А и ако дођемо у таква стања, браћо и сестре, треба да знамо да нас Бог воли, да нас Бог воли управо овакве какви јесмо. Јер Бог је љубав, а он своју љубав излива, браћо и сестре, на свакога-и грешника и праведника. Али је страшно што ми који можда и сматрамо себе праведницима, не осећамо ту љубав божију. Осетити ту љубав значи да ти се срце распламсало, да ти се срце раширило, драга браћо и сестре, да у твом срцу нема само места за тебе и мене, него да има за Бога, а када је наше срце раширено да у њега уђе Бог, онда у њега улази цео свет. Цео космос може човек да стави у своје срце ако га је отворио вером према Богу, браћо и сестре. Да. И када говоримо о Богу, браћо и сестре, треба да схватимо да Бог, како бих рекао, није неки тамо далеки небески господар, није он неки, како да кажем, самозаконодавац већ наш земаљски заштитник. Он са нама живи уколико ми живимо са њим. Наш небески сажитељ, он је тај Бог оваплоћени, Бог који је примио људску природу, тело људско, постао човек, а остао Бог. О томе нам најбоље говори празник који је испред нас, то је празник Божића, драга браћо и сестре. И говори нам и овај период у коме се ми сада налазимо, а то је период божићног поста. А шта је пост? Шта би требало да буде-провера. Да проверим себе. Јесам ли ојачао у молитви, у вери у току поста? Јесам ли прочитао нешто што је вредно, оно што ће бити корисно за моју душу, за моје спасење? Или сам само пост схватио да се састоји у промени начина исхране. Ако нам је то пост, ништа нам не вреди. Пост и молитва су, браћо и сестре, нераскидиви. Зато кажем, све нам то ово време поста говори, али не можемо примити ништа од поста што нам служи за спасење, ако немамо, браћо и сестре, вере. Вером Христовом ми постајемо синови божји, браћо и сестре, и ако схватимо да је то та изузетна милост божија да се ми назовемо синовима божијим, да се назовемо народом божијим. Све нам то, опет понављам, браћо и сестре, даје вера у Христа. Затро нема веће и моћније и богатије силе од вере-на првом месту у нашем овоземаљском свету. Ако је, браћо и сестре, до наше свесиле и хоћеш да будеш силан, без вере је и твоја и моја сила-ништа. Ништа. Ако хоћемо да будемо свемоћни или моћни, како хоћете-свемоћан је Бог. А опет нам је то до вере и то опет данас може да нас утврди ово данашње јеванђеље које смо овде чули, а које нам говори како је једна жена која је толико година боловала од течења крви. Све што је имала, како каже јеванђеље, дала је за лекове, дала је за лекаре. Ко зна колико је давала. Али никакве користи од тога није имала. Али кад је чула да Христос долази она је желела да се сретне са њим. Можда она није ни знала ко је Христос у то време. Али је имала ту веру, ону веру коју је наследила од својих вероватно. Имала је ту веру. Заиста, ова крвоточива жена која је по закону ондашњем-не само што је то био бол, 12 година, знате шта значи то... Не само што је то био велики бол. Имала је она већи бол од тог телесног бола, а то је бо душевни бол. Зашто? Зато што по ондашњем закону таква особа, таква жена је сматрана грешницом, таква жена није смела да дође нигде где се састаје народ. Она је била изолована. Замислите да нас неко сада изолује, да нам каже “не можеш ти ни у цркву да уђеш”. Како би то пало тешко, што би смо рекли, на душу тог човека и те особе? Али она, у том страху који је просто, да тако кажем, нахватала од људи, она са стидом гледа како да се дотакне Христа, односно да се дотакне хаљине његове. Јер имала је веру, зато је и могла да каже, јер се и она бојала да Христос и њу не одгурне. Али Христос није као ми, он је Бог, он је љубав као што рекох и он свакога подједнако воли. Опет понављам, браћо и сестре-он воли и грешника и праведника. И она прилази и каже “само да се дотакнем” и дотакла се. Шта је рекла-”само да се дотакнем и оздравићу”. Годинама је код лекара била, али сад је рекла, убеђено-да ће оздравити! Ко јој то каза, ко јој то шапну? Вера, браћо и сестре! Вера је њој рекла да ће оздравити и, шта каже после-постала је здрава. И браћо и сестре, а шта је Господ рекао? Пита Господ “Ко ме се то дотаче?”. И Господ осети да сила из њега излази и прелази на ону жену, да би оздравила, а апостоли кажу, као људи размишљају “Господе, па шта питаш, видиш да те народ окружио, да те народ просто гура”. А он каже “не, не, осетих силу која изађе из мене”-каже Христос. Дакле, браћо и сестре, и други су се сигурно гурајући се да дођу до Христа дотакли се, можда га и гурали да тако кажем, али нису оздравили! А оздравила је само она која је веровала-ако се дотакне Христа да ће бити оздрављена. И шта јој је Христос рекао “кћери, вера твоја спасла те је”. Вера, браћо и сестре. Дакле, какву поуку можемо да извучемо из овог данашњег Јеванђеља? Можемо да извучемо једну велику поуку, браћо и сестре, а та највећа поука јесте у томе-та жена, дотакла се она већ неколико пута хаљина његових и оздравила је. А ти и ја, брате и сестро, кад се причешћујемо, ми се не само не дотичемо хаљина Христових него целога Христа, примамо Христа у себи, али зато је причешће без вере неспасоносно. Причешће је на спасење , може да буде и на осуду, ако ја не верујем или слабо верујем или се причешћујем из неке традиције или, не знам, зато што каже наш народ, “ваља се”. Треба да се причешћујемо, да осетимо да се сједињујемо са Христом, браћо и сестре, да се сјединимо са Христом, да осетимо радост што се дотичемо Христа. И пазите...Тај Господ наш, Исус Христос, кога , како кажу свети оци, ни небеса не могу да га сместе, ни васељена, а ето, видите, опет Господ показује то смирење да он цео, улази у наша мала уста. Зато, браћо и сестре, и срце је наше као орган мало у односу на нашу конструкцију, али када се Христос усели у срце наше, односно када уселимо Христа вером у наша срца, срце постаје веће и од неба и од земље јер је сместило Бога у себи. Нека нам Господ помогне да се молимо, драга браћо и сестре, онако како су се и сами апостоли молили па су говорили “Господе, научи нас да се молимо”. Сад да питамо и мене и вас, знамо ли да се молимо, ми ћемо казати да знамо. Није само молитва, браћо и сестре, да узмемо да је прочитамо, молитва је, браћо и сестре, да се предамо Богу. Да од тих светих речи које изговарамо у молитви, да се осветимо, односно, да се, како бих рекао, прочистимо, очистимо да би се Господ уселио у нас кроз свету тајну Причешћа. Нека вам је срећан овај период божићног поста, нека благослов божји буде на вама, тај благослов да пренесете ви који сте овде на овој божанственој Литургији, да пренесете на ваше домове. И да се молимо и за оне који нису данас на Литургији, којима је прече нешто тамо друго него Литургија. А има ли ишта прече за човека него да се сретне са Христом? Нека сте срећни, нека сте благословени, нека вас Господ укрепи вером, надом и љубављу да дочекамо, да се поклонимо богомладенцу Христу, да му се захвалимо, браћо и сестре, што нас није оставио онда кад је човек оставио Бога. Да сте срећни и Богом благословени!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Протонамесник Горан Живковић