По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, кад год читамо Свето Јеванђеље или Посланице светих апостола видећемо да се у њима највише говори о љубави. Свети апостол Павле у Посланици Ефесцима каже да је љубав Христова претежнија од свакога знања. Знање које не извире из љубави није право знање. Право знање је знање о Богу. Познавање Бога и вере и живљење по Заповестима Божијим. Љубав даје души таква блага, радости и блаженства о којима никакво знање не може ни слутити, а камо ли дати било ком људском бићу. Све ће престати и нестати, и вера ће нестати, и нада ће престати али љубав остаје за свагда. Зато нас апостол Павле подсећа у данашњем прочитаном Апостолу, где каже: “Браћо, Бог ми је сведок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа, зато се молим Богу да љубав ваша све више изобилује у познању и сваком расуђивању. Човек, без праве љубави према Богу, не може да дође до правог расуђивања. Човек, заиста треба да се моли Богу да му Бог да право расуђивање. Расуђивање по Богу, а не расуђивање по нама или по мени. Свако наше људско расуђивање не може се упоредити са божанским расуђивањем. Из ових апостолових речи видимо колико апостол Павле чезне за свим људима, иако је ова Посланица намењена Филипљанима, у љубави Исуса Христа и да се за њих он моли Богу да љубав њихова све више и више изобилује у познању и сваком расуђивању. Љубави никад није много, а мржње и једна кап је зла. Где је љубав ту мржња не постоји. Где нема љубави ту мржња обузима цело биће човеково. Знамо кад осетимо љубав Божију и кад узвратимо на ту љубав Божију, и кад љубав покажемо и према Богу и према ближњима онда осетимо како цело наше људско биће струји некакво радосно осећање. Обузела га љубав. Љубав Божија се не може ни са чим мерити. Она је већа и од неба и од земље. Из ове посланице можемо видети да апостол Павле тражи од њих само оно што он њима даје, а то је љубав. Он даје њима љубав Христову, љубав божанску, љубав свету. Ми ћемо се посветити ако заиста живимо у тој светој љубави Божијој. Да би човек осетио Божију и људску љубав треба да живи том љубављу. Да би човек задобијао љубав треба да даје љубав. Немамо право да тражимо оно што другоме не дајемо. Човек човеку дугује само оно што му даје. Дајеш ли му љубав жртвену и спреман си да се жртвујеш за тог ближњег и спреман да испуниш све оно што ти се каже и све то испуниш са љубављу онда ћеш заиста осетити радост од тога што испуњаваш са љубављу. Понесен и стално ношен том љубављу према свима апостол Павле неуморно ради на њиховом спасењу, освећењу и усавршавању. Не можемо радити на усавршавању другога док прво себе не усавршимо у љубави Божијој. Не можемо да говоримо о љубави ако нисмо у љубави усавршени. Можемо али то ће бити оно звоно које јечи и кимвал који звечи. То ће бити оно као што неко научи да буде добар оратор али не лепи се за другога као кад причаш и говориш од онога што доживљаваш. Ако си доживео љубав онда ћеш на такав доживљајни начин да пренесеш другоме и он ће осетити да ли је та прича из срца и душе или са језика. Љубав треба да буде предмет наше молитве као што је била и предмет молитве Светог апостола Павла према хришћанима. Ако се усавршимо у љубави Христовој, усавршићемо се у љубави према свакоме. Првенствено према ближњима али ћемо се усавршити у љубави према творевини Божијој па ћемо све гледати из љубави и знати да је то све Бог створио. Љубав је та која је свела Бога на земљу зато што је Бог пошао за човеком када је човек Њему окренуо леђа. Пошао је да га спасе зато што је човек икона Божија. Бог не жели да ми пропаднемо. Жели да се сви спасемо али ако се трудимо. Без труда се не може ништа постићи. Без зноја се не може зарадити кора хлеба.
У Јеванђељу се каже да љубав покрива мноштво грехова. Љубав превазилази ум човеков. Толико је она велика и снажна. Љубав је од молитве али је и молитва од љубави јер су све јеванђелске врлине међу собом органски повезане и повезује их љубав. Ако се човек одлучи да примени на себе врлину и испуни је, не може је испунити без љубави, а ако је испуни без љубави онда ће та врлина повући и друге врлине па ће човек стално узрастати из љубави у љубав и из врлине у врлину. Свеза савршенства јесте љубав, а не себељубље. Човек зна да себе воли и о себи да мисли толико високо да он тиме потире све оно што је божанско. Онда тиме потире и човека. Све што нас сједињује са Богом и једни са другима јесте љубав. Погледајте Житија Светих Отаца и видите како су људи одлазили код великих духовника за савете иклада би му тај духовник рекао да уради то и учини то он је то са љубављу примио и испунио јер га љубав просто гони да испуни оно што му је дато и задато. Али ако нема љубави он може да испуни то што му је дато али нема користи јер није то испуњавао са љубављу већ само зато што му је то неко наредио. Љубав сједињује све у један савршени организам и ко њу савршено има има и све остале врлине које малопре споменух. Љубав даје непролазну божанску вредност, кажу Свети Оци, и вери и знању. Зато апостол Павле и каже: “Љубав да изобилује у знању и познању” јер само знање које је од љубави има вечну вредност и вечно трајање. По самој природи својој љубав је божанска сила познања. Њоме познајемо и Бога и човека и сваку љубљену твар. Љубав неминовно процвета знањем. Уколико таква љубав расте тек онда расте и наше знање о Богу односно о љубави. Знање пак без љубави је око без зенице. Може ли око да види шта без зенице? Не може. То је уво без слуха. Бог нам је дао уво и слух али ако ја не разрађујем тај слух бићу глув према свему што ми се каже и што ме Црква учи. Нема човека без слуха али све зависи од труда колико развијам тај слух да чујем оно што треба да чујем. Да чујем реч о Богу, љубави и доброти. Дакле, без љубави око је без зенице, уво без слуха, а тело без духа. Немамо ли љубави немамо ни духа Божијега у себи. Такво знање надима. Знање надима, а љубав изграђује. Чим човек нема љубав, а стекне неко знање он почиње да се надима и одмах се уздиже изнад другога. Хоће другоме да стави до знања да он боље зна него други и не прима никакве савете. Човек који не прима никакве савете не размишља ни о спасењу ни о вечности. Најмудрији људи су одлазили код најпростијих људи да чују неки леп савет па зашто онда да не прихватимо савет кад нас саветује Бог и Црква и Свети Оци како да живимо и како треба да живимо. Знање надима јер води у гордост, а гордост убија душу као ништа друго што може да је убије. Зато је гордост основ свакога греха. Из гордости сви остали греси и страсти и слабости људске произилазе. Гордост је порок који је врховног анђела претворила у ђавола. Како онда неће човека претворити у нечовека? У шта гордост њега не претвара?
Да и ми попут апостола Павла чезнемо за свима нама. Да чезнемо за наше спасење и лично и заједничко. Да чезнемо у љубави и да се молимо да љубав свих нас јача. Да јачамо у Господу и у сили и моћи Његовој. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да чезнемо за том правом љубављ. Ми смо данас љубав свели на љубакање и само на онога који мени одговара, а онај који ми укаже на моје недостатке нема љубави за њега. Та љубав није спасоносна. Таква је љубав погубна. Љубав воли. Љубав се не надима. Она све прашта. Зато љубав треба да буде двосмерна. Сећате се приче о блудном сину када је отишао и није хтео да има изнад себе никога и да слуша оца што га саветује него је мислио да му савет не треба. Отишао је из топлине очевог дома у хладну земљу. Све што се одмичемо од дома Божијега ми се хладимо. Овај блудни син је дошао к себи па је видео шта је имао и шта је изгубио. По оној нашој народној изреци: “Имадосмо, незнадосмо, изгубисмо познадосмо”, дошао је себи и вратио се оцу и више није тражио од оца да буде његов син јер је знао да је изгубио такво стање код оца већ тражи да буде слуга. Отац је видео покајање и зато га је загрлио и дао му сва достојанства која је син изгубио. И ми ћемо добити сва достојанства уколико будемо у дому Божијем, у Цркви као телу Његовом уколико слушамо Цркву и колико служимо Цркви. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/8594-sveta-arhijerejska-liturgija-u-susici#sigProId2743b773e0