Епископ је пре почетка Литургије осветио реновирани парохијски дом.

Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда.

Окупљенима се надахнутом беседом обратио Епископ Јован, рекавши: “Ми хришћани који смо крштени, крштени смо у име Христово, обукли се у Христа и због тога се називамо хришћани, што смо се у Христа крстили и што смо се у Христа обукли. Хришћанин је дужан да живи по науци Јеванђелској и то не повремено, не када се сети, већ свакога дана, свакога часа, свакога минута. Наше је да се трудимо да живимо Јеванђелским животом, а да се не обазиремо на оне који не живе хришћанским животом, јер ми јесмо одговорни за свакога, но шта ће чинити други зависи од њих. Бог очекује од нас, а то очекују и наши преци, да увек поступамо као народ божији. Као свесни људи који знају шта треба да раде. На то нас упућују речи Спаситељеве са Крста оним злочинцима који су Га приковали на Крст, “Оче опрости им јер незнају шта чине”. Кад човек не пази на себе, он најчешће незна ни шта чини. Он мисли ја све знам, не треба ми нико да ме учи. Међутим, кад не испитујемо себе, ми незнамо шта чинимо.

Хришћанство јесте јеванђелско звање. Наше је да научимо јеванђеље, али није само то довољно. Да би човек испунио ово човек треба да наули и испуни, по речима Господњим “благо онима који науче и испуне”. Стално преиспитивање. Ако не испитујемо себе, а имамо неко звање, неку професију ми ћемо огуглати у тојпрофесији, па ћемо то све механички вршити. А где је онда дух човеков? У чему учествује тај дух човеков, ако је њему све механички? Страшно је кад човек огугла и врши све механички, ту у ствари човека и нема. Нема оног јеванђелског човека.

Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ наш Исус Христос позвао апостола Матеја у апостолску службу, Матеја који је по професији цариник. Цариници у то време, а можда и данас, нису баш били омиљени, зато што наплаћују порезе, али у име других. Христос долази у кућу Матеја и позива га у апостолску службу, грешника. А они цариници које је Матеј позвао у своју кућу, они кажу ученицима Христовим, “да је он Бог, Он би знао да позива грешника”. Видимо да је Христос био на обеду код цариника Матеја и да је Матеј због тога позвао своје пријатеље, своје другове да дођу у његову кућу. То изазива негодовање, оних који су сматрали себе праведницима, који су себе смарали светима, анису били свети. Зато прекоравају ученике Христове. Они проглашавају друге за грешнике, а себе не признају за грешнике. А шта одговара Христос? “Не требају здравима лекари него болеснима”. Нема човека да је потпуно здрав. Зато што нема човека без греха. А сваки грех у човеку га чини духовно болесним.

Бог воли свакога човека. Ми не умемо да разлучимо шта је грех, а шта је човек. Ми потпуно поистовећујемо грех са човеком, и почнемо да осуђујемо човека. Али је потребно одвојити грех од човека и осудити грех, а не осудити човека који је икона Божија. Ми то нажалост трпамо све у исти кош. Осудити грех је на месту. Али имам ли ја право да осудим грех другога, јер не видим своје грехове. Грех је главна болест човековог бића. Нема човека без греха. Човек док не постане свестан свога греха, он неће да придаје важностда је грех грех и да се каје.

Господ долази и разговара са грешницима, са онима који су свесни греха. И ти људи који су свесни свога греха, они траже Спаситеља. Они траже Избавитеља. А они који сматрају себе безгрешнима, шта ће њима Спаситељ?

Погледајте човека који сматра себе да је бољи него други, таквом човеку не треба савет, јер такав саветује самога себе. А саветовати самога себе, то је узети себе у своје руке и не предати себе Богу. Нег све мерим по себи по свом знању, а у ствари такав човек није свестан да нема никаквог знања. Што би рекао премудри Соломон “безумника туцај у ступу и безумље његово неће отпасти од њега. Док опет каже премудри Соломон покарај мудрога и биће и захвалан, а покарај лудога” (у смислу који сам себе чини вишим од другога) “изазваћеш његов гнев”. Човеку када укажемо на неку грешку он се разјари, побесни, он у свом срцу каже “ко си ти да ме упутиш, да ме поучаваш?” Човек се може научити и од животиње. Човек може да научи и од другога, али да би се учио од других мора да има смирење. Да би се научили од Бога треба да има смирење. Ко неће да се научи и поучи и који мисли да му ништа не треба, тај је човек сав огрезао у гордост. А гордост је корен свакога греха. Од гордости све почиње, од гордости почиње човекова духовна пропаст. А где је гордост ту је и сујета. Где је сујета ту је и зло, ту је оно моје ЈА, моје его. Хришћанско је да своје ја заменимо са ти. Зато крштени смо људи, хришћани смо, чланови смо Цркве Христове као Богомчовечанског тела, да се потрудимо да колико толико живимо хришћанским животом, да се не гордимо. Господ је рекао: да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат, односно даје самога Себе”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, Епископ шумадијски Господин Јован одликовао је господина Слободана Вељковића из Белушића орденом Вожда Карађорђа.

Евхаристијско сабрање настављено је трпезом љубави коју је организовала Црквена општина Белушићко-секуричка.

јереј Бојан Стојадиновић