Својим краснопјенијем су ово Свето сабрање увеличали чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца и богослови призренске богословије.

Пре почетка Свете Литургије, Епископ је освештао парохијски дом у Горњој Трешњевици где су радови приведени крају трудом парохијског свештеника јереја Петра Грујића и верног народа овога места.

Епископ је верне укрепио својом беседом након читања Светога Јеванђеља:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре,

Нека Нам буде на здравље и на спасење ова данашња Литургија, коју овде служимо, у овоме Светоме храму. Света Литургија је, браћо и сестре, позив и призив за Царство Небеско. Света Литургија је управо предукус тог Царства Небеског. Ако Хршћанин зна шта је Литургија, он и живи Литургијским животом, да тако кажем, он и сада овде почиње да предосећа, да предокуша то Царство Небеско. Шта је Царство Небеско, браћо и сестре? То је Христос Господ. Хришћанин када има у себи Литургију и доживљава је управо као предукус Царства Небескога, он у себи има Христа. Зато је Христос рекао: „Царство Небеско је унутра у вама.“ тј. ако имамо Христа у себи, у своме срцу, у својој души, у своме бићу, онда ћемо заиста имати у себи и то Царство Небеско, јер управо Господ наш Исус Христос, читајте Јеванђеље браћо и сестре, па ћете видети шта Господ каже, шта ми људи треба најпре да иштемо. Христос каже: „Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати. “ Управо, заиста браћо и сестре, када човек доживљава Христа у себи, он заиста осећа да све поседује, да поседује и небо и земљу, да поседује све оно што је Божанско, оно што је Свето, оно што је узвишено, оно што је вечно и бесконачно. Зато је потребно нама Хришћанима, браћо и сестре, да увек проверавамо себе, да ли смо на том путу који води у Царство Небеско, или смо на оном другом путу, а увек постоје два пута, браћо и сестре, један је онај прави пут, за кога и сам Христос каже за себе: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. То је тај пут који нас води кроз Литургију и уводи у Царство Небеско, а онај други пут нас не уводи у Литургију, нити у Царство Небеско, него нас уводи у царство таме. Заиста, браћо и сестре, човек када нема Бога у себи, он је у вечној тами, без обзира ко био и шта био, он је у тами, али што је најгоре, не види и не осећа да је у тами, зато што се не моли за просвећење. Ми треба да се молимо да нам Господ просвети разум, да просвећени и освећени сагледамо која је то разлика између светлости и таме, а то је огромна разлика. Христос је та светлост која долази на свет и која просвећује свакога човека. То је светлост Христова. Има и она друга лажна светлост, то је тама, то је светлост која води у таму, то је светлост од оног нечастивог. Зато је нама потребно да иштемо, да тражимо, да живимо тим животом да би задобили управо Царство Небеско и да бисмо се спасили од свих искушења која нас сналазе у животу, а разна нас искушења сналазе. Ми често мислимо да можемо да победимо то искушење. Не можеш, можеш га тренутно победити, али ниси га ишчупао из корена што би се рекло. Све што се не ишчупа из корена оно ће да клија, зато и када веру ишчупамо из корена, ми остајемо без вере, зато нам је потребно да тражимо тај пут који води у Царство Небеско, онако као што нам је Христос потребан, браћо и сестре. Нама треба Христос, а не време, а време је у Христу, зато ће апостол Павле казати: „Када имаш Христа у себи, тај ти је дан Спасење“, и немој одлагати спасење, јер нисмо сигурни да ли ћемо сутра осванути да дочекамо тај нови дан. Зато каже апостол Павле: „Сад је време спасења, сад је дан спасења“. Нама је то потребно, браћо и сестре, као што је, како кажу Свети Оци, птици потребан ваздух да би летела и живела и као што је риби потребна вода за преживљавање, тако је и човеку потребан Христос.

Да се Христос усели вером у срца ваша, каже апостол Павле, значи вером усељавамо Христа у себи. Немамо ли вере, онда немамо ни Христа. Тамо где нема Христа, тамо та нечастива сила она стално кидише на човека, јер ђаво не воли човека. Зато што човек може да дође у покајање и да се покаје и да се исправи и да буде спасен, а ђаво не може, он је толико огрезао у греху, зато се и буни где се год спомене име Христово. Тако и из данашњег Јеванђеља које смо овде чули, а које нам говори како је Господ исцелио два човека из једне земље Гергезинске, то је у Палетини, два човека који су били запоседнути нечастивим силама. Када онај нечастиви уђе у човека, он га заиста чини сином пакленим. Овде чусмо из данашњег Јеванђеља да су ова двојица из гробова устајали и насртали на народ тако страшни да нико није смео проћи оним путем. Можете замислити какво је стање тих јадних људи било. Христос који воли човека, који хоће да се сви људи спасу, он долази у свет да би спасао човека, а зато управо ђаво не воли да се сретне са Богом. Из данашњег Јеванђеља ми видесмо, када су ђаволи видели долазак Христов и да ће их Он истерати из та два човека, они кажу: „Што си дошао пре времена да нас мучиш“. Пазите, ђаво се служи истином, када треба да некога обмане, јер он зна да ће Христос доћи и дрхти од присуства Божијега. Зато што знају демони да када буде Христос дошао да суди живима и мртвима, да ће они нестати, браћо и сестре, да ће бити побеђени и зато каже „Што си дошао пре времена“, нама треба још време да мучимо људе, нама треба време да убеђујемо људе да Ти не постојиш, а главно оружије нечастиве силе јесте да када хоће да запоседну човека, јесте да му избије веру, да човек не верује у Бога, а када ћовек не верује у Бога онда је у њему све другачије. Зато се нечастива сила плаши од наше вере. Зато треба да нам вера буде јака, вера Јеванђелска, за коју Христос каже: „да може и горе да премешта“. Чудна је вера, чудесно дејство има вера. Она како кажу Свети Оци, „Вера и молитва, пролази до небеса и силази у дубине понора“, толико је чудесна вера и толико је чудесна молитва, јер вера и молитва треба увек да иду заједно, као што и пост и молитва треба да иду заједно.

Управо у данашњем Јеванђељу описан је тај сусрет који смо данас чули, описан је сусрет Бога и ђавола. Знају ђаволи да ће бити истерани из ових људи, знају они да ће Господ да се смилује на ове мученике, па каже: „Ако нас изгониш пошаљи нас у свиње да идемо“. Ђаволима је добро и са свињама да буду, само да не буду сами. Зато они гледају на разне начине како да нас придобију и Господ каже „Идите“ и они су отишли тамо где је било огромно крдо свиња, а свиње када су ушли ђаволи у њих, потопише се у море, бацише се у море. Нису могле да издрже силу демонску у себи. Сада замислите када свиње нису могле да издрже, а човек заробљен нечастивим силама, он то издржава. Овде сада видимо два врло значајна момента. Видимо како Бог из љубави спасава људе, а са друге стране видимо како људи знају да буду неблагодарни. Уместо да су срећни, да су радосни што су та два човека, њихове комшије или браћа или пријатељи постали здрави, њима није важан човек, њима су важније свиње. Не треба да понижавамо ми њих, јер су и они створења Божија, али човек је нешто друго, човек је Икона Божија, човек је слика Божија, браћо и сестре и људи из тог града, када су видели да су остали без свиња, остали без иметка, тражили су од Господа да иде он њих. Видите колико је човек безуман и безверан да моли Господа да изађе. Кога ћеш узети за Спаситеља када Господа прогониш? Када нећеш да Господ буде са тобом? Зато је ово данашње Јеванђеље веома поучно, али у исто време и веома застрашујуће. Видели смо и због чега и зато нас данашње Јеванђеље опомиње да стражаримо над собом. Ако не будемо стражарили над собом, онда се зна шта нас може снаћи. Стражар на капији чува да неко не уђе у кућу. Тако је управо и са нама, ако не стражимо над срцем својим, над душом својом, олако ће ући онај нечастиви у нас. Неко ће казати: „Недао Бог, ја немам нечастивог“, па погледај дела, да ли чиниш добра или лоша дела, па ћеш видети који је у теби. Онај који има Бога у себи он само чини добра дела, он има љубав, он има наду, он има све оно што је узвишено и свето, а онај који нема Бога, он нема ни једног доброг дела. Како кажу Свети Оци, нико није добар осим Бог. Зато се нечастиви радују када ми лутамо, када тражимо спасење тамо где нема Спаситеља. Где је Спаситељ, ту је спасење, браћо и сестре. Ђаво се радује и када не прибегавамо истини, а истина је једна, то је Господ наш Исус Христос. Истине нема изван Христа, изван Цркве, зато сваки онај који омаловажава Цркву, као Божанску установу, као Тело Христово он, омаловажава Христа. Данас ћете чути код појединих људи: „Каква Црква, она то и то ради, владика или поп“, човече да ли си крштен, а јеси, онда си и ти Црква. Како онда на себе да насрћеш. Ти си Црква јер си крштен и постао члан Цркве, зато си одговоран да Црква напредује у теби. Црква није само ова грађевина, иако је то символика, Црква је Тело Христово. Црква је Тело Христово. Зато смо ми сви који смо крштени удови тог Тела, органи тога Тела. Знамо и сами да када нам неки орган оболи, цело тело пати, али када се обнови тај орган, онда се обнавља и цело тело људско. То је оно што треба да схватимо драги моји, да смо сви одговорни за све. Један је одговоран за све и сви су одговорни за једног, јер смо заједница Тела Христовога.

Браћо и сестре, ми људи смо слаби и наша је природа огреховљена иако је не оживљавамо Духом Светим, наша ће природа потпуно пропасти. Господ је дошао да и нашу природу обнови, да је освети да исту ту огреховљену природу људску узвиси до престола Оца Небескога. Ако не молимо Бога да нам буде Спаситељ, не можемо ући у Царство Небеско. Данашње Јеванђеље јесте потресно, али у исто време и охрабрујуће. Охрабрујуће је јер нам говори да нам је потребна јака вера да се Христос усели у нас. Потребна нам је јака вера која одгони све нечастиве силе. Погледајте житија светих и видите како су демони нападали те Свете људе, али они кажу „Ја верујем у Христа“, он се прекрсти и наш народ каже „Бежи као ђаво од крста“, он спомене Христа, али не само што Га спомене, он и живи Христом, зато нема тамо шта нечастива сила да тражи, јер када је човек испуњен Богом, када је његово срце испуњено Богом, у његовом срцу више нема места за било шта друго, па према томе нема места ни за нечастиву силу. Испуњено срце Богом јесте најомиљенији дом Божији, зато је и речемо „Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети“.

Из данашњег Јеванђеља видимо ту велику љубав Божију према нама, а у исто време видимо једну неблагодарност човекову за Божију љубав. Бог од нас не тражи нешто много, Он смо тражи да на Његову љубав ми одговоримо нашом људском љубављу. То би требало да буде особина културног човека, да узвратиш на оно што ти се даје. Ако не умеш да благодариш, не умеш да узвратиш, онда значи да ниси себе испунио Богом. Ђаволи су у Јеванђељу рекли: „Шта хоћеш од нас Исусе, сине Давидов“, именују да је Исус син Давидов, знају генелогију Христову, „што си дошао пре времена да нас мучиш.“ Ето праве речи, ђаво зна да Бог својим доласком има силу да га победи. Наше је да се молимо Богу, да верујемо у Бога, да веру потврђујемо својим делима, да стално говоримо „Господе помози“, „Господе исцели“, „Господе сачувај“. Немојте ми замерити што ћу се послужити примером свога оца, ми смо и увече и ујутру читали заједничке молитве, а мој отац је имао посебну своју молитву која није баш из молитвеника, он се молио: „Сачувај нас Боже од невиђене беде“, а та невиђена беда је нечастива сила, она се не биди, зато се ђаво претвара, он се зна по учењу Светих Отаца да се претвори и у анђела, само да би некога преварио. Он се претвара, али када имамо Христа у себи, када живимо Христом, нема ту места за ђавола, браћо и сестре. Зато имајмо овај пример Јеванђелски па будимо Богу благодарни што нам Бог даје и да узвратимо на Његов дар. Куда ћемо већи дар него што нам је Бог дао живот, живот је дар Божији, нисмо га ми сами себи дали. Зато треба да благодаримо Богу, да на дар узвратимо уздарјем. Не тражи Бог да ми чинимо чуда, него само да верујемо у Бога, јер као што каже апостол Павле, онај који хоће да приђе Христу, он треба да верује да Христос постоји, да Бог постоји и да Бог награђује оне који верују у Њега, односно Бог награђује оне који своју веру претварају у дела. Вера без дела је мртва, можемо се ми хвалити и причати, свако од нас ће рећи да верује, а треба видети да ли је та вера само на језику и на устима или је то вера у души, што би рекао наш народ, или је то вера у срцу, ако је на језику, немамо користи од вере. Вера нас преображава.

Нека нам Господ помогне, нека нас сачува, како нас појединце, тако и род наш људски, нека сачува цео род људски, драга браћо и сестре, од нечастиве силе, а сачуваће нас ако будемо стално призивали име Божије, јер нема другог имена којим би се ми могли спасити, до имена нашега Господа Исуса Христа. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, у сали парохијског дома храма Свете мати Параскеве, уприличена је Трпеза Љубави за све окупљене вернике.

јереј Немања Искић