Чтецирали су: г-дин Влада Марјановић и Димитрије Јаковљевић.

За певницом је било братство храма Светога Саве са верним народом.

Преосвећени се обратио верном народу после прочитаног Јеванђеља: “Најбољи начин да ми проверимо себе да ли спознајемо Христа и зато каже да по томе знамо да га познајемо ако заповести Његове држимо. Ако хоће човек да провери себе не може без заповести. Мерило нашег сазнања јесте просто и једноставно. То је мерило и провера а та провера јесте држање заповести Његових. Држи ли човек заповести Његове, то значи да је он заиста познао у њему Бога, познао је у Христу Месију, и свака испуњена заповест повећава човеково знање о Христу, а Христа најбоље зна онај ко највише заповести Његове држи. Заповести су кодекс, правило које нам ако га се држимо нећемо никада скренути са правога пута. А ко је највише испунио заповести Божије? Светитељи. Но Христа могу познати и учени и неучени. Школовани, и нешколовани, и богати и сиромашни. Сви могу да спознају Христа ако заповести Божије држе. На првом месту не само оних десет заповести. Испунимо ли ове две заповести испунили смо све друге заповести и оно што Бог од нас тражи. Бог тражи од нас да верујемо у Њега, и да волимо једни друге. Шта је потребно да човек испуни заповести Божије? Потребно је браћо и сестре љубав према Богу, и љубав према Христу и љубав једни према другима. Ништа не можемо да упознамо ако то прво не заволимо. Зато свети Јован Богослов говори: који говори да познаје Христа а заповести Његови не држи лажа је, и у њему нема истине. Човек који служи лажима у њему истине нема. Онај који се служи истином, у том човеку нема ничега неискреног, непоштеног, искривљеног, фарисејског, лицемерног. Дакле, браћо и сестре, зато истину о Христу знају само који? Творци речи, они који испуњавају речи Божије а не само они који слушају а не испуњавају...”

У наставку беседе Преосвећени се дотакао теме послушања и стицања дарова Духа Светога: “Онај ђак докле осећа да је ђак он ће да учи, а када себе постави изнад свога учитеља, и оно што је сазнао заборавиће, неће му ништа користити јер се већ понео и погордио. Већ је проговорило у њему, онај његов его: не треба ми ништа више да сазнам. Браћо и сестре где је сила Божија ту су и дарови Духа Светога. Дух Свети управо нас укрепљује, оснажује, подиже, он усељава у нама живот, и зато се и молимо на сваком богослужењу: дођи и усели се у нас, и очисти нас. Е очистити своје срце, мисли, речи, своја недела, то је оно што је смисао живота: да се чистимо. Сви смо ми духовно прљави, а чим смо погрешили ми се прљамо. Ако се не перемо духовно, ваљаћемо се као свиња која се окупала и у блату се поново ваља, по речима апостола Петра. Човек ништа није спознао да је опет пао у блато и уместо да тражи помоћ њему је угодно, али до када? Докле не дође лицем лицу ка Христу. Ко хоће да провери себе и измери своје знање о Христу нека погледа на своја Јеванђелска дела. Да ли су му дела Јеванђелска или нису. Нека погледа на живот, какав му је? Ко хоће да провери колико воли Христа нека погледа опет на дела своја Јеванђелска. Љуби Господа Бога свим срцем својим, свим умом својим и љуби ближњега свога као себе самога. Та дела ће му казати колика је његова љубав према Христу и знање о Христу. Нека нам Господ помогне да спознамо Бога да се потрудимо да испунимо заповести Божије. Могуће је испунити заповести Божије, као што су то светитељи Божији. Не толико собом него помоћу Божијом, и све док човек тражи помоћ Божију он ставља себе у тај однос онога кога треба да моли од онога од кога треба да тражи нешто. Када човек изгуби то мерило да нема шта да тражи од другога, ја сам моћан, е та моћ људска је највећа немоћ. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У току свете литургије Преосвећени Владика је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога из Крагујевца, г-дина Милоша Коцића, помоћника војног свештеника, и том приликом му је посаветовао да: “Ђакон значи онај који служи а ми смо позвани да служимо Богу, Цркви и народу Божијем без обзира како се звали... и док се не научимо да служимо нећемо осетити благодат Духа Светога који нам се даје кроз свете врлине. Служити у смирењу значи прихватити све оно што нам Господ даје. Господ нам даје све добро, и попушта искушења да би нас кроз искушење проверио, веру, љубав нашу, труд и милосрђе наше. Док човек све прихвата као дар Божији, онда му то искушење буде на спасење. Ако прими тако нешто што њему не одговара а почне да ропће нема никаквог подвига, основа да човек усавршава себе. Од сваког рукоположеног Господ тражи већу жртву, већу љубав, веће одрицање. Људи се плаше одрицања. Све му се чини да ако се одрекне нечега одрећи ће се свога ега. Онда зато човек и неће да послуша, јер га тај его гони. Од нас то Бог тражи, и докле год ми осећамо потребу да служимо Богу и цркви, једни другима, Бог ће му помоћи и он ће у служби успети. Нека ти Господ помогне, укрепи, а нама укрепљења треба стално. Нека ти Бог да снаге а на првом месту нека ти да смирења. Све ово што сам говорио ако не буде смирења, џаба ти све. Смирити се пред Богом и другима значи прихватити смирење као начин живота. Нека ти буде срећно и благословено!”

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, новорукопложени ђакон Милош је произнео своју прву прозбу пред народом Божијим, светим жртвеником, служећи Цркви својој и славећи Бога.

ђакон Александар Ђорђевић