Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован је произнео беседу рекавши да прочитано Јеванђеље открива велику тајну и велику истину: „Господ је обичне рибаре галилејске, позвавши их на службу, претвара у ловце људима. Према овоземаљској науци, били су прости и неуки, али су то били људи честитог живота. Они су желели да чују реч Христову и да се њоме хране. Дакле, из данашњег Јевнађеља, у исто време, можемо видети да су апостоли бескрајно велики. Но, спрам тога можемо видети да смо ми људи бескрајно мали. У чему је била величина Светих апостола? У томе што су они, на Христов позив, оставили све своје. Оставили су куће, породице, посао од којег су живели... Они су то учинили баш онда када ни сами нису познавали Христа. У то време Христос није чинио никакво чудо да би се они могли уверити да је он Месија. Напротив, Христос није ни намеравао да их тада уверава да је Спаситељ света.

Но, поставља се питање: Како су ови људи без икаквог уверења пошли за Христом? Како нам описује пророк Исаија, Христос је био обичан човек: „Не би обличја ни лепоте у Њега; и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели“ (Исаија 53, 2). Само присуство Бога људе чини светима, мудрима и у њима буди жељу да буду са Христом. Утолико је то врло важно да су они препознали, или боље речено, увидели да је Он пут и истина. У Његовим речима су препознали да су то речи самог Бога. Заиста, сваки човек, који има Бога у себи и живи са њиме, може да препозна те праве вредности – да види шта је вредније од вреднијег. Поједини људи ће сатрти своје здравље да би остварили некакве земаљске добробити. Каква нам је вредност од тог богатства, ако у њему нема Доброга? Само један је Добар. Људи могу бити добри, али наша доброта је пролазна. Шта нам вреди што поједини људи и своју породицу жртвују зарад богатства? Бог нам не брани да стекнемо иметак, али критикује када иметак замени вечни и непролазни живот.

Када сам рекао да су апостоли бескрајно велики, а ми бескрајно мали, то значи да су они спознали какве су вредности живота. Зашто смо ми бескрајно мали у односу на апостоле? Запитајмо се шта би било када би се сада Господ појавио међу нама и рекао: „Петре, Јоване, Марко, хајте за мном!“ Бог нас све познаје по имену. Како Бог да заборави име свог детета? Шта бисмо ми урадили? Поставили бисмо питање: „Ко си ти? Где ме водиш? Шта ми дајеш заузврат? Тражиш да оставим све, али шта добијам?“ Браћо и сестре, управо у овоме јесмо мали у односу на апостоле, који су у гласу и кроз речи спознали Бога. Све што „губимо“ ради Христа, стоструко ћемо добити заузврат. Но, ми људи тога често нисмо свесни и не чујемо непрестани позив Божији. Зашто не чујемо? Зато што слушамо себе – заглувели смо од вреве овога света. Дакле, ово није био позив само за апостоле, већ за све хришћане и све људе добре воље – све оне који желе спасење. Желимо ли да се спасемо, чућемо глас и позив Божији. Тај позив траје од момента позивања апостола и трајаће до краја света и века. Тај позив Христос упућује свима нама.

Запитајмо се шта се у овом позиву догодило? Појавио се човек и позвао људе, гледано са стране. Догодило се то да апостоли, иако нису чули да је Христос пут, истина и живот, препознали су га благодаћу Духа Светог. Управо о тој благодати треба водити рачуна. Ако човек остане без Духа Божијег, онда у њему влада његов дух и дух овога света. Овај свет неће Бога, чак га и истерује. Дух овога времена нам говори да је све на овом свету настало и све са овога света нестаје – нема вечног живота! Човек који остане без Духа, прихвата такво стање. Духа Божијега не гасите у себи, говори апостол Павле (Прва Солуњанима 5, 19). Браћо и сестре, управо ће нам овај Дух открити Христа. Када га откријемо у себи, онда ћемо бити другачији људи. Све ће нам бити благодатно и у нама неће бити зла, мржње, ега, гордости, нити страсти и сујете, већ ће све бити преображено у љубав. Погледајте, тај Богочовек је стао пред необразоване, али честите и истинољубиве људе. Апостоли су чезнули за истином и правдом.

Христос нас и данас позива да кренемо за Њим, али не тражи да се одрекнемо породице и послова, већ да се одрекнемо себе, тј. свега онога што нас спречава да познамо Бога. То је непокајани грех! Грех за собом вуче друге невоље и патње, јер нам ставља окове овога света. Човек који није свестан греха неће имати потребу да се каје. Јеванђеље каже: „Долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јован 16, 2). Грех до те мере може да помути човекову свест. Дакле, Бог нас позива да се одрекнемо нехришћанског живота у себи – свега што није по Јеванђељу и Цркви. Зато је потребно да се предамо Богу и да се одазовемо на његов позив. Нећемо имати оправдања за нашу глувост. Ако смо Божији, онда смо и другога човека. Али, ако нисмо Божији, онда смо саможиви, себични, властољубиви... Дакле, немојмо се заваравати да ћемо имати ваљано оправдање. Морамо се сврстати у оне који слушају Бога и живе по Богу. У Светом Писму, за такве људе се каже: „Очи имају и не виде, уши имају, а не чују“ (Марко 8, 18). Човек очи и уши треба да употреби на добро, а у исто време на оно што је зло.

Ми не чујемо позив Божији зато што не чујемо ни другог човека. Када човек почне да разговара сам са собом, већ је пронашао свог сарадника у себи и мисли: „Довољан сам себи, имам свега да једем и пијем за многе године“. Тада заборављамо да ми не знамо када ће Господ доћи. Ослушкујмо оно што нам Црква говори и на шта нас позива. Када човек постане Божији човек, тек онда увиђа какво је достојанство хришћанство. Без Христа је човек као љуштура, само носи своје тело. Шта је у срцу? То не видимо због себе. Владика Николај је дивно говорио: „Господе, спаси мене од самог себе“. Ми људи имамо непријатеље, али не у том броју у којем их замишљамо. Човек има три непријатеља: смрт, грех и ђавола. Ето, ми се налазимо у петровском посту. Смисао поста је уздржање. Вредност поста је објаснио Господ Исус Христос, рекавши да се „овај род“, мислећи притом на ова три непријатеља, „ничим не може истерати до молитвом и постом“ (Марко 9, 29).

Браћо и сестре, научимо се послушности. Онај ко није научио да слуша, неће знати ни да заповеда. У послушности се налази смирење, а смирење нас води ка спасењу. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, уприличена је трпеза љубави од стране протојереја ставрофора Радована Марковића и његових парохијана, на којој је настављено саборовање.

Никола Марковић