За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, г. Душан Баловић, г. Страхиња Савковић и г. Владан Степовић.

Чтецирали су: г. Марко Гаљак, г. Урош Петковић, г. Симеон Петковић и г. Василије Савковић.

После прочитаног Јеванђеља Владика је у беседи рекао:

“Из данас прочитаног апостола и Јеванђеља које које смо овде сада чули на овој Божанственој Литургији, веома су поучна. Веома су поучни, и не само што су поучни, него су и спасоносни. Јер, уколико поседујемо ове хришћанске врлине које нам данас побројао Свети апостол Павле, онда заиста иако се трудимо да живимо у тим хришћанским врлинама, онда смо заиста још и овде и сада осетили радост у Господу. Осетили смо, још и овде и сада да се приближило Царство Небеско. Свети апостол Павле у данашњем прочитаном апостолу, говори, набраја, који су то плодови Духа Светога. Па каже, плодови Духа Светога су: љубав, мир, радост, дуготрпљење, кротост, смирење, уздржање, и додаје и каже: над таквима нема закона. Заиста нема закона, који закон може да осуди таквог човека који живи у оваквим врлинама и који те врлине пројављује животом својим. Јер браћо и сестре, кад апостол Павле набраја плодове Духа Светога, морамо једно знати, а то је да ми Духом живимо. Да је Дух тај који нас учвршћује у вери. Да је Дух тај који нас оживотворава. Да је Дух Свети тај који нас чисти. Зато ми се и молимо, нема ни једног Богослужења без призива Духа Светога где ми кажемо: дођи Душе Свети усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси Благи душе наше. Да, од сваке нечистоте. Од нечистоте, које браћо и сестре? Од нечистоте наших ружних мисли, наших ружних речи, наших ружних дела. Заиста, ово су речи које би сваки хришћанин требао да проверава, да ли су те врлине у њему, да ли има тих врлина у њему? Да ли хришћанин који је крштен носи у себи те врлине и да ли живи хришћанским врлинама? Ништа нам не помаже ако бусамо себе у прса па вичемо, ја сам хришћанин. Провери, провери да ли има плодова Духа Светога у теби? А то што ми кажемо да смо хришћани, а не живимо хришћанским животом, ништа нам то неће помоћи. Као што нам не помаже ни Свето Крштење, без кога нема спасења, ако не живимо крштенским животом, браћо и сестре. Ако мислимо довољно је то што сам крштен, па сада могу да радим шта хоћу. Нажалост, многи тако мисле. Људи могу да раде шта год хоће, али по оној нашој народној, како каже: “можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш”. Јер ми не знамо ништа шта ће бити овог тренутка, шта нас може снаћи, која невоља, која беда, која мука, који бол, које болести, која страдања, која искушења. Иако немамо плодове тог Духа Светога у себи, браћо и сестре, ми ћемо потонути. И заиста ове речи Светог апостола Павла, чине уствари суштину нашег живота, суштину хришћанског живота. И ако их не поседујемо као што рекох, у нашем животу, ми заиста, иако не живимо њима, нисмо хришћани. Ми смо само хришћани по имену, а не по делу. Па чак можемо бити стално у Цркви. Али ако не примењујемо на себи оно што нас Црква учи, оно што чујемо на Светој Литургији, оно што једемо на Светој Литургији, оно чим се причешћујемо. Шта нам то вреди, ако то све не примењујемо на себи. И друге речи, Светог Јеванђеља која наш Господ Исус Христос каже, Господ који је срцезналац свевидећи, свезнајући, знајући шта човека може да снађе, и шта га сналази, Он упућује Божанске речи свакоме од нас и каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. Пазите: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. Ми смо људи оптерећени, многочиме у овом животу. Често смо, или боље рећи често смо оптерећени оним безначајним стварима, него ли оним суштинским стварима. Више дајемо превагу неким споредним стварима, а не оним што је за нас спасоносно. И тако се просто човек расплињује, а ко се расплињује, он не може да се сабере. А ко се не сабере, он не може ни да сазна ни да позна шта је суштина живота. И шта је то што је човеку најпотребније у овоме животу? Шта му је најпотребније? Вера! А из вере све произилази, и нада и смирење и љубав и кротост и уздржање. Из вере произилази браћо и сестре, да нас вера приводи Богу. И да кроз веру, као што често говорим, ми усељавамо Бога у себе. Има ли веће утехе, за човека који је, у невољама, у страдањима? Који је уморан од греха на првом месту браћо и сестре. Уморан од злобе a не види да је злобан, уморан од гордости а не види да је горд. Има ли веће утехе него да чује ове речи Христове које кажу: “Ходите мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Али, како ће нас Господ одморити? Ако узмемо јарам Његов на себе, и научимо се од Њега. А јарам Његов то је Његово учење браћо и сестре. Јарам Христов, то је Христово Јеванђеље. Можемо помислити и помишљамо, ја сам слаб, не могу да испуним Јеванђеље. Браћо и сестре, ни једну реч није Господ рекао, што је немогуће човеку учинити. Зашто? Па зато што Он зна, Он зна моћи наше, Он зна и немоћи наше. И зато, има ли ишта боље и лепше и олакшавајуће за човека, него када има веру у Бога, када се моли, када има смирење, кад се причешћује, кад се влада хришћанским животом. И такав, као такав каже: Господе, ево ти ти свих моје невоља, ево ти свих моји страдања, ево ти свих мојих искушења, узми их. Господ ће узети, као што је узео наше грехе и приковао их на Крст. Али, не смемо на томе да се зауставимо, па да кажемо, ево ти Господе свих тих невоља, а ја ћу да наставим по старом да живим. Е' то не може. Да би предали себе Христу, треба браћо и сестре да се покајемо, треба да се исправљамо, треба да се смиравамо, треба да живимо животом Јеванђеља, браћо и сестре. И данас наша Црква слави једног великог угодника Божијег и светитеља, човека који је заиста испунио Јеванђеље у свом земаљском животу. Који је испунио све плодове Духа Светога, јер је Дух Свети био у Њему. Који га је храбрио, који га је снажио, без обзира на сва искушења, а то је Свети Макарије Велики кога данас наша Црква слави. Он је испунио Јеванђеље, зато браћо и сестре сва искушења која су долазила Њему, и од Њега самога, човек је. И од људи, али од демона. И зато, браћо и сестре кад све ово знамо, чули смо данас, и у апостолу прочитаном и у Јеванђељу, а још уз то, ако читамо Јеванђеље и трудимо се, као што рекох да живимо Јеванђељем, а поред тога и кад познајемо ако познајемо браћо и сестре и знамо житије Светог Макарија Великога, онда заиста, видимо како се ова два начела да тако кажем, одељка из апостола и Јеванђеља потпуно уједињују и сједињују и улазе у човека. Ког човека? Христовог човека. Свети Макарије, како каже Његово житије провео је у пустињи шестдесет година. Пазите браћо и сестре, у пустињи, шестдесет година. Али шта је Он радио у пустињи? Је ли Он побегао у пустињу зато што није волео човека? Зато што није хтео да слуша човека? Зато што није хтео другога поред себе? Не! Он је отишао у пустињу браћо и сестре да се одвоји од света, али тако што је увек бивао са светом. Кроз шта ? Па кроз молитву браћо и сестре. Он се молио за свет. У пустињи је проводио браћо и сестре у труду, у борби као што рекох, унутрашњој и спољашњој али којој борби? Борби за Царство Небеско. Он је стално имао на уму речи Христове, да је најважније човеку да задобије Царство Божије. Оне речи Христове: “Иштите најпре Царства Божијега, и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Дакле, заиста браћо и сестре, такав човек је заиста и задобио благодат Духа Светога. Он је заиста задобио плодове Духа Светога тиме што је у себи имао управо ове хришћанске врлине и плодове Духа Светога о којима нас данас поучава Свети апостол Павле у посланици Галатима. Свети Макарије од пустиње направио је велелепни град основавши монаштво. Али Он је сав био у бдењу, у молитви браћо и сестре. И када су Га једном питали: Макарије зашто си Ти тако сув, и кад једеш, и кад не једеш? А Он им одговара, ја сам браћо сув од страха Божијега. Пазите како лепо речено. Од страха Божијега. Јер онај човек који има страха Божијега у себи, он се браћо и сестре боји, просто се боји да не учини неки грех. Да не помисли нешто што не треба, да не каже што не треба, а да не говорим да не учини оно што не треба. Јер страх, Божији страх је једино благословен страх. Сваки други страх, је уствари болест духовна браћо и сестре. Кад човек почне да се плаши, он је узнемирен, такав човек почиње да сумња. А сумња је опет тешка болест. А кад човек почне да сумња, он почиње да се храни тим својим сумњивим мислима, а те сумње нису чисте. Него га још више поробљавају, још више га одвраћају од Бога. Дакле, почетак мудрости је страх Господњи. Мудрост је сачувати страх Божији. Не да се ми сада бојимо од Бога. Бог је љубав. Али човече треба да знаш да је Бог љубав, па тиме треба и ти да будеш љубав, ја ти и сваки од нас. Шта треба човеку хришћанину? Да на Божију љубав одговори својом човечанском љубављу. И сад опет, човек ће по својој слабости казати, ја волим Бога, ја упућујем Богу љубав, али не могу да волим другога поред себе. Не могу у том другоме да видим Бога. Него видим све оно што је негативно, у том другом човеку. И онда се толико служим том негативношћу тог другог човека, и не само што се служим, него што се трудим да и друге упознам о неваљалству или злоби тог другог човека. Е човече докле си дошао? Па неће те Бог питати шта је тај други радио, него ћете питати, и тебе и мене, ти и ја шта смо радили, како смо живели? Дакле из овога што је казао Свети Макарије Велики да је Он од страха Божијега сув, видимо како страх Божији чува човека од сваког греха. А човек се чува од греха, чиме? Уздржавањем да не учини грех. Али данашњи човек ће да каже, али ја нисам грешан. Нисам убио, нисам украо. Јеси ли помислио нешто друго што други има, ти си већ украо на неки начин. Дакле, чувати се од греха уздржањем да се не учини зло другоме. Јер браћо и сестре, морамо да имамо на уму, кад чак пожелимо и помислимо да некоме зло учинимо као неку освету то што је ме увредио или не знам због чега, знајте браћо и сестре да си ти прво зло учинио самоме себи. Јер си то и чинио из своје злобе, а зато што ниси имао страха Божијега у себи. Који нас као што рекох чува од свакога греха. Дакле, браћо и сестре, велика је мудрост чувати страх Божији у себи, имати страха Божијега у себи. Ово кад кажем, опет понављам, не треба да се плашимо Бога као осветника. Нама се Бог не свети, али се ти и ја сами себи светимо, ако не живимо како треба. Или бар ако се не трудимо. Јер ако се трудимо, даће Бог и силе и моћи и снаге, или како опет она наша народна изрека каже, прегаоцу и Бог помаже, онај који се труди, њему Бог и помаже. Онај који се не труди, неће да му помогне Бог. Зашто? Зато што Бог неће на силу ни да нас спасава. Свети Макарије Велики и с'правом га је Црква назвала Велики, био је Он велики у свему. Био је велики прво у вери у Бога. Био је велики зато што је заиста вером живео браћо и сестре, и веру као што то често говорим претварао у дела. Свери Макарије је толико успео да очисти свој ум од злих помисли и срце своје, од злих жеља, да га је Бог обдарио обилним даровима. Да је чак и мртве Васкрсавао! Он је био сав, како би рекао саткан од молитве. Јер је Он са молитвом разговарао са Богом. Али Његова главна особина, да тако кажем јесте, смирење, која је задивљивала и људе и демоне. Толико је имао смирења, да од Његовог смирења и нечастиви духови су се плашили. Тако једном приликом рече ђаво Макарију: има само једно у чему те ја не могу победити, а Макарије му одовара, у чему? Јел у томе што ја стално постим? Не, ја никад не једем. Јел не можеш да ме победиш јер ја мало спавам? Ђаво одговара, ја не спавам никада. Па у чему је то, у чему ме никад не можеш победити? Па у твом смирењу.

Рече демон и одступи од Њега. Ето браћо и сестре, ако хоћемо да задобијемо било коју хришћанску врлину и да живимо том хришћанском врлином, не можемо је задобити без смирења. Али оног правог смирења, не оног лажног. Не оног фарисејског смирења. Него оног смирења како има то смирење да поднесе све невоље које ме сналазе, све клевете којима ме клевећу.

Смирење је браћо и сестре оно најважније што је супротно гордости. Све док човек нема смирења у себи, он не види да је горд. Он ће о себи све говорити, што би рекли, у суперлативу. Говориће о себи да је најпаметнији, најобразованији, најлепше говори. Гордост је основа свакога зла и свакога греха, а смирење је супротно гордости. А оличење смирености хоћемо ли било где да га тражимо, нећемо га наћи прво него у самом Господу нашему Исусу Христу. Он Бог, браћо и сестре створио је небо и земљу, створио је човека као икону своју, а Он гле сав је био у смирењу. Смирено је све подносио ради нас, само да би нас спасио. Зато је Гспод Исус Христос рекао: да се Бог гордима противи, а смиренима радује. Немамо ли смирења, немамо благодати у себи. Благодат Божија то је Христос”, рекао је Владика.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Литургије Владика је дао инструкције за прављење новог Светог Престола, те поделио иконице и благослов верном народу.