Чтецирао је Владан Степовић док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован и госпођа Александра Радовановић.

Епископ је након прочитаног текста Јеванђеља по Матеју (10,32-36,11,1) произнео беседу:

Господ, браћо и сестре, кроз данашње Јеванђеље нам каже – “Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим небеским” - и додаје и каже – “а ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим небеским”. Дакле, данашње Јеванђеље у ствари нас позива на исповедништво. Али не исповедништво тако што ћемо се ми бусати у прса и пред другима говорити - ја верујем у Бога - и доказивати себе на један спољашњи начин. Не, доказ да ми признајемо Бога за свога Спаситеља, за свога Створитеља, јесте на првом месту вера. Вера коју треба да претворимо у дела. Не треба, браћо и сестре, да ми, као што то људи воле да себе исказују, да себе показују, да себе натурају над другима, не, то није хришћански.

Хришћанско је смирење. А кад хришћани виде моје и твоје смирење сами ће они нас да уздижу. А ми ако се уздижемо, ако се показујемо бољима него што јесмо, да смо тобоже побожнији него други, од свега тога немамо користи. Али Господ нам говори кроз ово данашње Јеванђеље да смо ми дужни, управо ради вечнога живота у Богу, не само да верујемо у Христа Васкрслога него и да јавно, пред свим људима, пред оним људима који хоће да нас испитују да ли верујемо, да кажемо да верујемо. Али и да исповедимо ту веру не само пред онима који верују већ и пред онима који не верују. Да исповедимо веру у Христа и према оним непријатељима који су против Христа, да се не застидимо Христа, браћо и сестре.

Био је тај несрећни наш период, има га још, али хвала Богу све мање, када су се људи заиста стидели да кажу да су хришћани, или нису смели да кажу да су крштени, да верују, да се причешћују, да иду у цркву. Било је таквих времена и биће их и даље, али наше је да будемо постојани, не да трубимо да ја верујем у Христа Бога, а у ствари да моја вера није јеванђелска, нисам је проверио у Јеванђељу; то је вера иза које се ја само заклањам како бих доказао себе како ја тобоже више верујем од другог човека. Ко може то од људи да процени, ко је какав и ко зна шта је у човеку до Духа Божијега, како каже Јеванђеље? Ко зна и ко има право да каже да је бољи од другога? То само може да каже Бог који је срцезналац. А ми нисмо срцезналци других срдаца. Човеку који љуби Бога, живи по Богу, слуша Бога, има смирења, Бог отвара да може да спозна другог човека помало изнутра. Овим данашњим Јеванђељем нас Господ позива на исповедништво. Пуна је историја хришћанске цркве мучеништва и исповедништва. Читајте, па ћете видети како су хришћане убијали, доводили их пред судове, пред цареве и питали их – верујеш ли. Није се хришћанин уплашио смрти, него баш пред тим непријатељем је казао – ја верујем. Верује у шта? Верује у Бога и верује у загробни живот. Вера му помаже да он и мучеништво, али за Христа, поднесе мирно. То је разлог зашто су мученици када су их водили на губилишта, ишли и певали, и то је тако разјаривало гонитеље хришћана, да су још свирепије чинили зло према хришћанима. Имате из наше скорије историје чувеног старца Вукашина из Клепаца, када га је усташа мучио, ударао га тако да се око старца Вукашина нашло у његовој руци, па је овај стао и не зна шта ће да ради, а старац у смирењу каже – синко, чини ти своје. Он уместо да види тог старца како мирно подноси смрт, тек га онда у најгорим мукама уморава.

Видите како смирење зна да победи и највећег непријатеља, разјареног човека. Прави се хришћани нигде и ни пред ким не смеју постидети Христа. Неко ће данас можда рећи – не верујем, ако не видим добит.

Браћо и сестре, хришћанин је дужан и душом и телом прослављати Господа Христа, да би на крају био сав Христом такав човек прослављен, а не собом. Апостоли су светлели, али не својом светлошћу, него оном Христовом светлошћу, која је у њима. Тако и човек, ако носи Бога у себи и живи по Богу и труди се да има чисто срце, да има колико толико чисте мисли, чисте речи и чиста дела, наравно, онда ће он заиста достићи такво стање блаженства, попут онога како је рекао апостол Павле, некада највећи гонитељ хришћана: “Не живим ја више, него живи Христос у мени.” Светлост Христова дотакне човека, кад се Бог дотакне човека. Неко ће казати – па ја бих волео да дотакнем Бога. То зависи од твоје вере, од твог хришћанског живота, од твог понашања. А ми се дотичемо Христа кад год му се молимо, кад год чинимо добра дела, али не у своју славу, него у славу Божију. Ми се такође дотичемо Христа посебно кроз Свету Тајну исповести и Свету Тајну причешћа. За све то је потребно духовно стање човека, да он заиста причешћујући се дубоко верује, да прима целог Христа у себе. Христос се дроби, а не раздробљава се, дели се, а никад не престаје бити раздељен, Он се стално дели, стално се даје нама. Само је потребно да ми верујемо и да Христа исповедимо баш онда када нам неко каже – одреци се Христа, па ћеш бити жив, поштедећу ти живот. Не, тада треба рећи том непријатељу Христовом – ја сам Христов. Ђакон Авакум каже Турцима кад су га молили да поштеди своју младост, своју лепоту, а зна да ће бити на колац набијен “ко пре умре, омање је греха”. Иако је смрт неприродна, после свега онога што је Господ учинио ради нас, и шта је све претрпео, и крст и васкрсење, у ствари смрт постаје дар Божији. Више не можемо да грешимо.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Треба да исповедимо веру у Бога онако како то каже апостол Павле – Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен, јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење. Све нам ово говори да се вера у васкрсење Христово пројављује по неопходности у јавно исповедање Његовог божанства. Вером својом у Христа Богочовека хришћанин, како то кажу свети оци, исписује по своме срцу сав божански морални закон. Када си закон Божији исписао на своме срцу, онда ћеш га стално читати, онда ћеш знати да не смеш да пређеш границу злобе и пакости. Наша вера у Богочовека безгранична је и таква треба да буде и наша љубав према Христу. Зато нам је вера увек потребна. Вера је та која нас носи, која уноси Христа у нас. Вера побуђује човека на љубав, на наду, на милосрђе, на све хришћанске врлине. Безгранична љубав према Христу претпоставља самоодрицање. Одричем се не себе као личности, одричем се свега онога што је у мени, а што ме удаљава од Бога. А шта то човека удаљава од Бога? Грех. А ми смо сви грешни. Нема човека без греха. Шта нас још удаљава од Бога? На првом месту гордост. А горд човек измишља на свој начин и Бога и Цркву и спасење, измишља и рај и пакао, он све то прилагођава себи. Све то чини гордост у човеку. Дакле, Господ када каже – ко призна мене пред људима, признаћу ја њега пред Оцем небеским - кроз то исповедништво наше, ми у ствари имамо Господа Христа за сведока, који ће пред Оцем својим, Његовим и нашим, нас признати и казати – овај је исповедио веру, али Христос додаје – ко се одрекне мене, било то из страха, или било којих побуда, пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем својим небеским. Често говорим на ову тему да нема веће осуде за човека него кад изађе пред лице Божије и да му Бог каже “Ја тебе не познајем”. Може ли родитељ да не позна своје дете? Али има ли веће осуде да му родитељ каже “ја те не познајем”? Бог нас познаје, али Бог нас воли. Он нас воли подједнако, и грешнике и праведнике. То је оно што нам улива наду да та љубав Божија, а то исто и апостол Павле каже, да љубав покрива мноштво грехова, да ће и нама Бог покрити наше грехе, али да га исповедимо животом својим. Тај који исповеда Христа, тога, како кажу свети оци, Христос уписује у књигу живота.То је оно што је најважније за сваког хришћанина, да се потруди, а у исто време и да проверава, да ли му је име уписано у књигу живота. Наша су имена уписана кад смо крштени, али ако не живимо како треба, сами себе исписујемо, браћо и сестре. Као што постоји она невидљива рука, која исписује наша добра дела, тако постоји она друга невидљива рука која исписује наша зла дела. Ту морамо да будемо начисто. То је највећа награда коју један човек после своје телесне смрти може примити у будућем веку, да му буде име уписано у књигу живота. Књига живота, то је Јеванђеље, браћо и сестре. Сви ми добијамо своју књигу на рођењу, на крштењу и сви ми не знајући исписујемо ту књигу. Чиме је исписујемо, то треба да проверимо. Права вера у Христа увек се пројављује кроз целокупни живот верујућег човека, права вера. Зато исповедимо Христа пред људима вером, делима али и речима. Немојмо да кажемо да се стидимо – па ја верујем у души, али не смем да кажем да верујем у Бога. Кога се стидимо? Онога који је ради нас све учинио, браћо и сестре. Дакле, да се замолимо Богу и да молимо Бога да нам дометне вере, јер никад вере много, да нам дометне љубави, наде, снаге, духовне снаге нам треба да исповедимо Христа, и тако што ћемо кроз исповедање Христа показати да живимо у Христу. Бог вас благословио.

На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић