Беседећи на 64. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је рекао:

“Јеванђеље које смо чули говори о жени која је ушла у дом Симона фарисеја, а у тај дом је пре ње ушао Господ наш Исус Христос. Она желећи да се сретне са њим, жели да се ослободи греха. Зато је купила скупоцено Миро, како је то био обичај у то време. Ушла је и стала позади ногу Христових, плакала и квасила ноге његове сузама и Миром помазивала. Видевши, Симон је почео да реагује. Помислио је да је Христос пророк, да је Христос Бог, он би знао каква га се жена дотиче. И заиста Јеванђеље и каже да је ова жена била грешница. Треба да знамо да Бог воли подједнако и грешника и праведника. Грешника воли не би ли он када тад осетио љубав Божију и престао да греши. Праведника воли да би се још више учврстио у вери. Чин ове жене узбудио је Симона и све оне који су били у кући. Овде имамо један диван моменат да Господ не одговара Симону, Господ из своје скромности се не намеће никоме нити показује из своје скромности и ми његову скромност треба да видимо и да схватимо да је Господ Спаситељ.

Господ прича причу о двојици дужника и када дужници нису имали да врате господару дуг, он им је обојици опростио. Окренуо се Симону и питао да ли види ту жену, јер он није испунио оно што је било у тадашњој пракси када неко некоме дође у кућу јер се тада гостопримство исказивало прањем ногу гостију. Ми Словени имамо ту дивну реч гост, која у корену има Господ, када госту учинимо, ми смо учинили Богу. Христос се окреће жени грешници, али говори Симону да је она велику љубав имала и да се зато се њој много опрашта.

Овде се говори о љубави и праштању. Ова љубав у праштању нема краја. Права љубав нема крај. Она је бескрајна. Зато љубав вечно остаје. Из овог поучног примера, видимо да примљени опроштај, тек онда се у њој расцветала љубав према Богу. Она је страховала шта ће јој Господ казати. Бојала се да јој не каже да иде, бежи и да јој нема покајања. Када је она видела љубав Божију, она је збуњена и у тој збуњености , њена љубав се још више расцветава у љубав непролазну. Све наше љубави и којима тако често говоримо, поставља питање, може ли бити љубави без жртве. Такву љубав може имати само онај који има смирење и веру у Бога. Љубав претходи праштању или обрнуто праштање претходи љубави. Видите како је све то повезано. Грешница не даје директан одговор. Она је срећна што је могла да плаче за своје грехе и то да те сузе управо излије пред оним који једини има власт да опрашта грехе. Када би смо само за тренутак били у њеном положају, видели би смо ко смо и какви смо. Зато она ништа не одговара и видимо да једно прати и једно и друго тј. љубав и праштање су неодвојиви и повезани.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

И заиста ова је жена када је дошла себи, нашла Онога који може да опрашта и нашла је оно зашта је могла бити вољена. Заузврат, познала је Господа. Господ каже да сиромахе имате свагда за собом, а њега немамо. Ми ћемо сиромаха срести на сваком кораку. А да ли ћемо срести Бога? То искључиво зависи од моје и твоје воље, жеље и вере. Сиромаху можемо уделити. А шта ћемо дати Господу? Шта му можемо дати? Са Христом је жена пронашла опроштај грехова. Сличан пример је Свете Февроније која је пронашла Христа. Од тог тренутка је почела да живи мудро. То значи живети у Богу и живети по Богу. Није ли тако - скоро је промашај. Она је стално у своју душу наливала и у своје кандило вере, наливала уље врлине. Она није дала да се у њој угаси свећа вере коју је Господ упалио. Она је грчевито штитила пламен своје вере. Февронија је као и жена грешница имала дар милостиње. Дар милостиње је давање себе другоме, потпуно. Опомиње нас тиме да није добро ценити само једну врлину. На пример врлину девичанства. Она је недовољна ако нема других врлина. Може чак бити на пропаст. Узео сам једну врлину и мислим да је то довољно. Мислим да је испуњавам, а не проверавам да ли је испуњавам како треба. Може и то да нам буде на одмет, зато у Цркви све треба радити са благословом. То ради онај који има смирења. Ко нема смирења, за нега је благослов нешто профано. Благослови, али ћу ја радити по своме. И таквом човеку не вреди говорити. Али ако не вреди говорити, онда се вреди молити. Шта је најљудскије око чега треба да се усавршавамо у нашој молитви и у нашем животу? То је да не дозволимо да нас зло прожме и да нас зло савлада, а зло ће нас прожети и зло ће нас савладати ако нисмо уз Бога и ако нисмо са Богом. Ништа ми не вреди што ћу говорити помози ми Боже. Или каже ја служим Цркви, ма не служиш никаквој Цркви, него се Црквом служиш. Да никаква злоба, никаква горчина, никаква мржња не уђе у нас. Способност да волимо једни друге, да љубимо Бога, да се радујемо животу, али да схватимо да нам је живот дат. Све оно што нам је дато није моје. Зато што ми је дато као дар треба да чувамо са љубављу и поштовањем, па и мишљењем на онога који нам је све дао. Када нам неки пријатељ да неки предмет, ти када видиш тај предмет одмах се сетиш пријатеља. Културно је да на дар узвратиш даром. На скупоцени дар не можемо да узвратимо на том нивоу, али узврати чиме можеш. Узврати вером. Зато је важно у нашем животу имати Христа са собом и имати Христа у себи. Све ће остало дати човеку. Свети Пајсије Светогорац говорио је да ако хоћеш да ти Бог да мораш имати смиреноумље, а не приказивати се другачијим него што јеси или бољим него што јеси. Нека нам Господ помогне да и ми попут ове жене из Јеванђеља стално тражимо да се сретнемо са Христом и да нађемо Христа. Јер од тог сретања зависи живот и овде и тамо. Ако се срећем са добрим људима онда сам и ја добар. Ако се срећем са лошим људима, онда сам и ја лош. Е сада је опет важан избор кога ја желим и ко ми у ствари може дати оно што желим. Може човек човеку да даје и добро је да даје. Али нико не може да да оно што Бог може. Зато често говорим да до Бога долазимо преко човека и до човека долазимо преко Бога. Али на првом месту кроз смиреноумље како је старац Пајсије говорио".

Након причешћа верних и одслужене Литургије, Владика Јован је вернима поделио свој Архијерејски благослов и погледао потенцијалну локацију за изградњу бине под отвореним небом у порти Старе Милошеве Цркве.

протођакон Мирослав Василијевић