Епископу су саслуживали старешина манастира Пиносава архимандрит Петар (Драгојловић), aрхјерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протонамесник Ненад Петровић, јереј Милош Никодијевић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић.

Чтецирали су Лазар Коларевић, Игњат Сенић, Павле Милутиновић, апостол читао Димитрије Милутиновић.

Литургијско сабрање су улепшали својим појањем “Србски православни појци”.

Након прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се богонадахнутом беседом обратио окупљеном народу, између осталог, рекавши: “Када се човек нађе у муци и у тешком стању, ако не чита Свето Јеванђеље доводи себе у безизлазно стање. Свако је бар понекад у животу помислио даље нема, ово је сад крај. Крај није у нама, него у Богу.

Ово данашње прочитано Јеванђеље је толико утешно и поучно, јер нас Господ Исус Христос храбри да се не бојимо ничега у свету, осим непокајаног греха. А, грех долази као последица гордости. После гордости долази грех, после греха долази удаљавање од Бога и ближњих и од самих себе. Човек не може да поднесе другог поред себе и све мисли он ми смета и на крају ће се осамити, а самоћа није лака. У таквом стању треба имати веру у Бога и поверење да нас Бог воли какве јесмо и праведнике и грешнике и тиме показује колика је Његова љубав према нама. Али човек заражен гордошћу то не осећа он заправо и нема љубави, нити може да је пренесе на другог или сматра да је он мера “љубави” једина исправна. Тако човек запада у странпутицу и код таквих људи настаје страх, страх је болесно стање, стање без вере и поверења. Љубав и вера изгоне сваки страх. У страху човек смишља свашта. Зато нам Господ и поручује: “Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да Царство”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Речи “Мало стадо” у првоме се односе на апостоле, али и на све хришћане. У прво време хришћани су били малобројни, али број у Цркви не значи готово ништа. Значи онај човек који умножава дарове. Човек је богат оним што носи у себи и то богатство дели другима, а од Бога нема већег богатства. Дарови који су нам дати од Бога, нису само за нас, већ их треба и другима делити на мудар начин, односно не као своје дарове, већ као Божије. Живећи у љубави са Богом и ближњима, Бог нам говори да се не бојимо за живот у овом свету, јер нам је Бог обећао непролазно Царство, и утолико ће нам овде дати више. Ако превише будемо халапљиви на ствари овога света, Бог ће нам одузети и оне основне ствари за живот у овом свету. Бог увек промишља о нама, зато не треба да се везујемо за овоземаљске ствари, јер су пропадљиве. Не треба стицати овоземаљска блага која мољац и лопов могу да упропасте, јер ништа са овога света не можемо понети. Једино што не смемо дати је вера у Бога. Ђаво ће насртати да нас одвуче где он хоће, али ми треба да знамо меру и да имамо прави избор, тј. да се срцем не везујемо за пролазно, да преиспитујемо своје срце.

Сваки човек треба у свом срцу да сагледава своје грехе и да се за њих каје, а не да гледа туће грехе. Треба имати страх Божији, који је почетак, по речима премудрог Соломона, сваке мудрости. То је и почетак Хришћанства. Ово је страх који брине да се не огрешимо о онога ко нас највише воли. Живот нам је дат да бисмо га ми уподобили Богу и да би смо Богом живели”.

После Свете Литургије уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремио свештеник Дејан Василијевић са својим парохијанима.

ђакон Владимир Степановић