Поклоничка група је допутовала у Храм светог Димитрија заштитника града Солуна у уторак 15. октобра. То је духовни центар града Солуна. Свети Димитрије је пострадао за веру хришћанску у 4. веку. Његове мошти се и данас налазе у храму где и даље мироточе. Целивамо кивот овог светитеља који се тренутно налази на средини великог храма у стаклу обложен. Исписујемо имена живих и упокојених за помињање на молитвама. Иконе светог Димитрија које смо купили у продавници свећа стављамо на кивот за освећење и благослов.

Одлазимо до Аристотеловог трга и сликамо се поред овог великог грчког филозофа и мислиоца. У близини је храм светог Григорија Паламе, који је насупрот људској логици супротставио духовно искуство, да се нестворена божанска енергија може видети у мистичном тиховању исихаста, не као ствар молитвене технике већ као дар Божији, онима који сав свој ум и срце усмере ка Господу, непрестано понављајући речи: “Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Одлазимо на Савезничко војничко гробље познато под турским називом Зејтинлик. У време Великог рата на том простору налазили су се многобројни засади маслина из којих се добијало маслиново уље. Улазимо у српско војничко гробље, вечну кућу наших мученика. Нико ништа не говори јер је свака реч сувишна. Улазимо у капелу и заједно са Игуманом Велике Ремете Архимандритом Стефаном појемо помен српским јунацима који су дали живот за Крст часни и слободу златну. У Капели почивају кости око 6 000 српских ратника, на гробљу је сахрањено њих око 2 000. У близини капеле је биста и гробно место Ђорђа Михаиловића који је више од 60 година чувао ову светињу. Љубазно нам се обраћа његов наследник Крстимир Цопас и потресно прича о тим тешким али и славним данима наше војске. На крају рецитује стихове песника Војислава Илића Млађег, који су непрестано у нашем уму и срцу: “Падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на Крст, на Голготе вису, али чврсту веру у победу крајњу, никад, ни за часак, изгубили нису.“

Одлазимо у Уранополис – Небески град са којег се по ведром дану већ види Света гора, крајњи циљ нашег земаљског и духовног путовања.

Ујутро рано у Лучкој капетанији добијамо визу за Свету гору (Дијамоноторион). Крећемо у Јерисос у којем се укрцавамо на брод око 11 сати. Брод је пун путника. Сви иду у разне манастире. Јато галебова, сталних пратилаца овог брода је велико. Брат Петар Николић заједно са дечацима Теодором Петровићем и Иваном Вранићем, не пропушта да их поздрави и нахрани већ припремљеним оброком. Осећамо снажан ветар али поклоници су упорни да остану на палуби, да би доживели призор који им се ретко указује. Путовање до прве луке траје нешто дуже од сат времена. Прво смо угледали Пирг Краља Милутина. На пристаништу нас чека манастирски комби и прашњавим путем кроз редове маслињака стижемо до брежуљка са којег се види цео комплекс Хиландара, и пред њим и око зидова манастира високи чемпреси. Зидови споља личе на велико утврђење. Над њима су две велике куле – Пиргови. Испред улаза у порту сачекује нас брат Александар из Ресника (код Крагујевца) уз благи осмех. После добродошлице упућује нас у гостопримницу.

На улазу у манастир је са леве стране портарница а са десне стране манастирска продавница, право је главни улаз са великом дрвеном-гвозденом капијом која је оштећена у пожару. На икони изнад самог улаза главних врата је Богомајка са Богомладенцем у наручју. На једној од две дрвене клупе исписујемо имена наших живих и упокојених који ће се помињати на светој Литургији. Уз поклоне које смо донели предајемо их оцу Петру.

После кратког одмора у гостопримници, одлазимо до манастирске мале цркве – капеле у којој се сахрањују монаси. Када се монах упокоји сахрањују га на монашком гробљу са друге стране манастира. Тело у земљи остаје три године, оперу се кости вином и ставе у крипту. Из земље се ваде лобање и стављају на полицу. На темену лобање испише се име и место рођења графитном оловком која никад не избледи. По боји лобања монаси умеју да препознају колико се ко за време овоземаљског живота уподобио Господу. Осећамо величину Божију, величину Онога који долази сада, који остаје увек исти и који ће опет доћи. Прекрстисмо се и кренусмо даље.

Крећемо у шетњу прашњавим друмом према мору. Са десне стране путељка, поплочаног камењем, у каменој стени је уклесан лик светог Симеона Мироточивог, који је исклесао свештеник Војислав Билбија. Наилазимо на капелицу, подигнуту на месту на којем је носећи чудотворну икону Мајке Божије Тројеручице из Студенице, магаре издахнуло. Није могло даље јер је било женског рода. Видимо и фреске о сусрету монаха са овом чудотворном иконом. Наилазимо на чесму са десне стране подигнуту у знак сећања на Краља Александра Обреновића, када је 1896. године посетио Хиландар. Стигосмо пред Крст Цара Душана са десне и видимо Душанову маслину са леве стране. По предању су Крст и маслину монаси подигли на месту на којем су се среле свите Цара Душана и монашког братства. Била је зима 1347-1348 године. У даљини видимо Пирг Краља Милутина и враћамо се у Хиландар.

Манастир је грађен 1198. године и у њему је било око 90 монаха. Цар Алексеј је светом Сави дао жезал (царски штап) са заповешћу да се чува у храму, и када се бира игуман да се жезал поставља међу братијом, уместо цара. И данас се жезал налази непосредно поред чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Пресвета Богородица је Игуманија овог и свих других манастира на Светој Гори. Она је стално окренута ка олтару и прати монахе и верни народ. Са страхом и побожношћу пред њом вршимо велике метаније три пута. Целивамо гроб светог Симеона Мироточивог на југозападном углу наоса, из кога су његове мошти пренете у Студеницу. На лиму, са предње стране је лик Господа Исуса Христа а са горње урезан је приказ тела и лика светог Симеона. Видимо кроз мали прозор густе зелене листове лозе која вековима расте из гроба овог светитеља и видљива је на јужној страни храма. На њој је пет различитих листова.

Вечерња молитва је у 16 сати после које следи вечера па Акатист Пресветој Богородици који се чита у припрати храма. Целивамо мошти и поново се поклањамо Икони Пресвете Богородице Тројеручице. После Акатиста имали смо пријатан разговор са јеромонахом Амвросијем који је издвојио време за духовни сусрет са свештеницима из Крагујевца. Са радошћу се сећамо његове мајке Цецилије која је у свету живела као у манастиру и којој је син био духовник. Тако нешто смо читали само о оснивачима овог светог храма.

Јутарње молитве почињу у три сата ујутро и завршавају се светом Литургијом, коју овог јутра, на празник светог Стефана Штиљановића служи чредни јеромонах Нектарије са игуманом манастира Велика Ремета Стефаном и ђаконом Јанком. После трпезе одлазимо манастирским возилом до пристаништа Јовањица. Свима нам је жао што нисмо провели више времена у Хиландару. Знамо да је Господ сазидао Дом и труд ктитора и зидара није био узалудан, јер је почивао на благодатном подвижништву чисте делатне вере и живе љубави према Богу и ближњима, оснивача српске цркве и српске државе, светог Саве и светог Симеона.

Бродом одлазимо у пристаниште Дафни. На броду је пуно ходочасника. Видимо и монахе из сиромашних манастира и од њих у знак материјалне подршке купујемо иконе и бројанице. Пловимо поред велелепног руског манастира светог Пантелејмона који се налази на самој обали мора. Основан је почетком 12. века трудом кнеза руског Владимира. Манастир нема уобичајен изглед утврђења. Због бројности монаха карактеристичан је по вишеспратним грађевинама, са монашким келијама.

Стижемо у Кареју у којој је смештена највиша духовна власт Свете горе, која се зове Свештена општина (Протат). Одлазимо у скит светог Андреја Критског који се налази на североисточном ободу Кареје, са црквом која је била највећа на Балкану до изградње Храма светог Саве у Београду. Црква је завршена 1900. године и има богату историју подвижничког живота и просветитељске делатности.

У Кареји која је саборно место целе Свете Горе, свети Сава је сазидао Испосницу 1199. године и посветио светом Сави Освећеном Јерусалимском. и у њој написао строго монашко правило, познато као Карејски типик. Оригинал типика чува се Хиландарској библиотеци – ризници. Дочекује нас отац Никодим, скроман монах који ревносно поштује молитвено правило светог Саве. Показује нам на иконостасу са десне стране (где се у свим црквама налази Икона Господа) чудотворну Икону Богородице Млекопитатељнице, коју је свети Сава донео из манастира светог Саве Освећеног после поклоничког путовања у свету земљу 1217. године. Добијамо благослов од овог подвижника и иконице Богородице Млекопитатељнице. Одлазимо у манастир Кутлумуш који је посвећен Преображењу Господњем. Дочекује нас љубазан монах и на течном енглеском језику говори нам да ова светиња казује све сама о себи својим велелепним изгледом, и обећава нам гостопримство чим радови на гостопримници манастира буду завршени. Враћамо се у Саборни Карејски храм (Протатон) који је посвећен Успењу Пресвете Богородице. То је најстарија сачувана црква на Светој Гори. Поклањамо се Икони Пресвете Богородице “Достојно јест“ (Аксион естин), заштитници читаве светогорске заједнице.

Враћамо се у пристаниште Дафни и бродом крећемо у Уранополис. са жељом и молитвом да се поново вратимо на ову свету земљу која је са правом названа перивој (врт) Пресвете Богородице. На Светој Гори се вековима узноси служба Богу и тиме се из руку смрти отима простор и време, наши ближњи и људи целе васељене. Она нам сведочи да је Еванђеље најјаче онда када изгледа сасвим слабо и беспомоћно. Молимо се Господу да се ова светиња не помери док је света и века, а Он да нам дарује вечни живот и спасење.

Милић Марковић, протојереј-ставрофор