После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, данас прослављамо великог угодника Божјега. Великог молитвеника и великог чудотворца, преподобног оца нашега Прохора Пчињског, чије мошти и данас почивају у манастиру светог Прохора; Које и данас Божијом силом, благодаћу Божијом, чудотворе и дају исцељења свима онима који са вером у Бога и кроз смирење приступају његовим светим моштима. Кад кажем са вером и смирењем, ми мислимо, браћо и сестре, одемо у Свети Прохор; одемо у Острог и поклонимо се, целивамо мошти. То је добро и тако треба чинити али да ли приступамо у смирењу или да ли носимо себе пред те свете мошти да о себи мислимо боље, узвишеније; да смо бољи; Да смо праведнији или да смо ми богом дани да будемо ти који треба да кажемо како треба Црква и како треба светитељи да живе. Иако ово изгледа мало престрого али ако би се удубили у себи онда шта ми доживимо. Одемо у светињу али се исти вратимо. Значи није нас светиња дотакла јер ми се нисмо дотакли светиње онако како то доликује човеку божијем. Колико је у смирењу у побожности, али којој побожности, побожност и оној која како нас учи Црква, а не онакву побожност какву сам ја стекао и мислим да је та моја побожност Богу угодна. Јесте свака је побожност угодна Богу само ако иде кроз Цркву и са Црквом. Дакле Свети Прохор био је човек од крви и меса као што смо и ми. Имао искушења и те како. И од греха, и од ђавола али од самога себе. Видео је да ће лакше победити све ове друге непријатеље него што ће победити самога себе. Зато је отишао у пустињу али то не значи отићи у пустињу, браћа и сестре, човек може да живи у не знам каквој пустињи па да се не спасе. Човек, опет, можда живи у не знам каквом великом граду и да се опет спасе, да му не смета народ али то је најгоре кад ми дође у стање да ми смета тај други. Да ја боље знам од тога другога. Значи место не спасава ако човек не жели спасење. Са друге стране човек освећује место ако је он сам себе осветио. Зато ово што кажем и пустиња и велики градови нису сметња да човек живи у Богу и са Богом само ако има веру и ако има смирење. Има на једном месту, Свети Владика Николај Светог Јована Санфранциског и Шангајског, каже прогласио га великим пустињаком Лос Анђелеса. Град Који има двадесетшест милиона а он га прогласио великим пустињаком. Како је он био пустињак? Тако што је, браћо и сестре, целога себе давао да буде од користи другоме. Живећи то време у Америци и доживљавајући присуство моштију светог Јована Сан Франциског, где му мошти и данас почивају, доживљавао сам, браћо и сестре, такву присност јер сам читао његово житије, а он није имао ни честитог кревета јер од како се замонашио није никад легао у кревет. И данас постоји у тој његовој келији једна похабана фотеља где је он ту седео, вероватно ту некада и дремао. У тој његовој келији само постоји камилавка, панакамилавке, један мали сточић, две три књиге и ништа више. Он је сву своју епископску службу дао за другога. И ноћу и дању њега нисте могли, каже, да нађете у канцеларији јер је није ни имао. Њега си могао да нађеш по болницама, по затворима. Тамо у народу где је слушао народ паа је онда могао народу и да да поуку, а ми данас не слушамо другога него себе и мислимо е сад ја са Богом дан да проповеда. Ја сам Богом дан да учим друге. Кога учиш човече кад ниси себе научио? Коме ти говориш о смирењу, а ниси смирен? Коме ти говориш о послушности, а чим окренеш леђа ти радиш по своме? И онда се мучимо и улажемо и тај физички труд и психички али од тога нећемо имати користи. Дакле, браћо и сестре, тако исто је и Свети Прохор отишао је у пустињу да се ухвати у коштац са непријатељима духовним, а да се ухвати прво и прво у коштац са самим собом. Живети у пустињи, ко није имао прилике да разговара са тим пустињацима, браћа и сестре, никад не може да схвати који је то подвиг. Неко данас хоће да буде сам. Зашто? Зато што неће другог. Монах, монахиња, лаик. Не, нећу другога по себе зато што не живи по ономе како ја замишљам да треба да живи. Чему је његов живот у манастиру? Чему, кад он неће другог човека. Можда саградиш не знам какве куле, што бисмо рекли, а шта вреди кад нема живог човека са тобом. То онда значи да си асоцијално биће или мислиш не ја ћу да будем са Богом, а нећу да будем са другима. То је немогуће. То није хришћански. То није црквено и зато кажем Свети Прохор је у тој пустињи мислио о Боку, радио Богом, волео Богом и био човек достојан Бога. Браћо и сестре, ми, сваки од нас има разне мисли. Размишља, мисли али треба да проверимо да ли владамо својим мислима. Поставља се питање која је највећа мисао, а да је она достојна човека? Која је највећа брига, а да буде достојна човек и које је највеће очекивање, а да буде достојно човека? Највећа мисао човекова је браћо и најважнија и најузвишенија мисија човекова ако човек стално мисли о Богу и на Бога али не заборави другог. Оног поред себе и највећа је мисао свакога човека који непрестано размишља о промислу Божјем. Јер када стално мислимо о промислу Божијем, браћа и сестре, онда ћемо видети како је Бог све то што је створио премудро створио. Онда ми стално имамо Бога пред собом. Онда мислимо како је Бог све уредио за наше спасење, а ти и ја измишљамо неки начин спасења, и дао нам је све Бог. Дао нам је првенствено себе. Дао нам Цркву своју као Тело своје. Е, живимо у Цркви али јесмо ли послушни Цркви? Јер слушамо у Цркву? Него у Цркви годост ме тера да размишљам и да не слушам Цркву него да послушам себе. Дао нам бог Цркву, дао нам Бог светитеље који су кроз Цркву и црквом постали светитељи и зато ми и певамо и стално понављамо оно Давидову песму: Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев. Диван је бог у сваком светитељу, а како је постао светитељ. Управо што је мислио о Богу, живео за бога и живео за друге. Што је смиравао себе пред Богом и пред другима. Дакле, то је та мисао која нам стално треба да на нас опхрви, да тако кажем, да ми стално мислимо, а највећа брига човекова је, браћо и сестре, бринути се о спасењу своме. Бринути о спасењу душе и тела, јер је и тело и душа створена за Бога. Дакле, најкраће речено како можемо да мислимо о спасењу своме. Па да слушамо Јеванђеље. Да читамо Јеванђеље и да молитвено приступамо том читању. Да се не уплићемо да ми свако на свој начин тумачи Јеванђеље, јер онај који тумачи на свој начин он се не прилагођава Јеванђељу него хоће Јеванђеље да прилагоди себи. Дакле, браћо и сестре, другим речима, ако хоћемо да се спасемо треба да живимо Јеванђељем. Јеванђељем треба да живимо и треба да слушамо Јеванђеље и да слушамо. Ван Цркве нема спасења. Ми смо чланови Цркве. Ми смо у Цркви, а јесмо ли спремни да послушамо? Онај који смирења има смирења он ће послушати. Који нема, он ћете слушати, чим окренеш главу он ће одмах по своме да ради. Дакле, браћо и сестре, од душе човек нема већега блага на овоме свету. Све остало што није човек, што човек цени и чува ван душе неизбежно пропада и умире. Душа вечна, створена за вечност као што смо и ми створени за вечност али ако душу одвојимо од Христа па и ту водим рачуна о души на свој начин, све што се одвоји од Христа то се суши и на крају изумире. Дакле, све оно што је Христос, све оно што је у Христу и живи Христом онда је то спасено. Кад говоримо о послушности имамо највећи пример послушности то је Господ наш Исус Христос. Када је дошао у свет није казао Ја сам дошао да творим вољу своју већ каже дошао сам да да творим вољу Оца небеског. Ето, о томе само размишљамо па ћемо видети где смо и шта смо. Дакле, браћо и сестре, све без Бога умире, све без Бога пропада. Душа човекова заиста је, браћо и сестре, како рече један светитељ, у очима Божјим већа и драгоценија од целога света, а то нам још и Христос каже у Јеванђељу: Шта човеку вреди да цео свет задобије, да има цео свет у себи, да све створи, а шта то вреди ако душу изгуби. Душа је претежнија од тела. Шта је сад ово што сам рекао, ове три ставке, да тако кажем, највеће? Шта је највеће очекивање које је достојно човека? Да очекујемо да када ћемо из овог привременог света прећи на онај вечни непролазни свет. То је оно да стално ишчекујемо господа и да се молимо и да кажемо и дођи Господе требаш ми, јер ако Господ не дође онда значи није се коснуо ни ја Бога ни Бог мени него дођи Господе. Дакле, браћо и сестре, треба да очекујемо, као што рекох, и свој дана смрти и долазак Сина Божијега када ће судити живима и мртвима хоћемо ли се тада оправдати неким својим умовање неким својом реториком. Нећу, ништа то не вреди, него ће нас Господ питати шта нисмо урадили, а требали смо да урадимо. Да ли смо радили у овом животу за своје спасење или нисмо или смо живели по својој вољи, а не по вољи Божијој. Дакле, браћо и сестре, како треба да очекујемо тај долазак Христов? Како треба да очекујемо смрт? То је неминовно. Јер не можемо да дођемо до Царства небеског ако не прођемо кроз смрт, јер кроз смрт долази васкрсење. Како треба да се да дочекујемо, онако, браћо и сестре, као што војник у рату или ђак у школи који се брижно спрема очекујући, војник у рату очекује непријатеља и зна да ће непријатељ, тамо се наоружава, да му се може успротивити ако је заспао војник на стражи пропашће и оно што му је поверено да чува али пропашће, а нама је Бог поверио душу, нама је Бог поверио живот. Њега треба да чувамо, а опет да га чувамо. Да чувамо живот свој онако како нас Црква учи, а опет не на свој начин или као што ђак у школи никад не зна кад ће учитељ да га позове и да га пита да полаже испит али он спрема, а кад ће њега његов учитељ питати или кад је Господ нама доћи то ми не знамо. Зато треба да будемо будни у разуму. Да разумно све чинимо. Да разумемо и верујемо. Да разумно се и молимо да разумно и постимо. Све са разумом, а не по свом ревновању. Како каже апостол Павле: они, каже, имају ревност али не по разуму Божјем. Тако је, управо, живео Свети отац Прохор Пчињски кога данас прослављамо. Па да се угледамо бар, колико толико, на њега. И да га молимо он је пред Богом браћо и сестре његове молитве су велике да се он моли за нас да нам Господ дометне вере, наде, љубави али да нам Господ смирења. Без смирења ни једну врлину коју ми мислимо да смо испунили ништа нам не вреди Јер Све што се испунио ниси испунио кроз смирење него кроз гордост. Дође човек у такво стање да он хоће да исправља Цркву да истрга поредак Цркве или још људи кажу шта то раде они у цркви. Који они, а који смо ми ако смо чланови Цркве. Ми смо одговорни, а не да преносимо одговорност на другога да кажемо крив ми владика, крив ми поп, крив ми овај крив ми онај. Не преноси човече него себе сматрај кривим што је Бог дао да будеш члан Цркве и да радиш на изграђивању Цркве. Да се уграђујеш у Цркву као живо камење, како каже Свети апостол Павле. Дакле, шта треба да радимо када је у питању Црква? Да Служимо Цркви, а не да се Црквом служимо. Свети Прохор је, управо служио Цркви и он се, као што рекох, црквом и прославио односно Бог који је у Цркви га је прославио. Прославиће и нас ако мало размишљамо о себи и о свом спасењу.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У заједничкој молитви су учествовали и ученици Основне школе Свети Сава са својим вероучитељем протођаконом Мирославом Василијевићем.

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић