Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Помаже Бог браћо и сестре. Одељак из данашњег Јеванђеља које смо овде чули говори нам о љубави Божијој према човеку, према роду људскоме. И заиста, браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо можемо видети да се највише говори о љубави Божијој према роду људском, према човеку, а у исто време и о љубави коју би човек требао да узврати на љубав Божију и на љубав другога. Ми као крштени људи увек треба да на христољубље одговарамо нашим човекољубљем. Ако ми само кажемо да волимо Христа и да верујемо у Христа, а другачије се опходимо према другима, другачије се опходимо према светињи, то је лажно. Сам јеванђелист Јован говори: како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш телесним очима, а не волиш човека и светињу у којој живиш, која је икона и слика Божија. Христос овим данашњим Јеванђељем саветује своје ученике, а преко њих и нас, и каже нам да ако хоћемо да останемо у љубави према Богу и у заједници једни према другима, треба да једни друге волимо. Љубав је, браћо и сестре, жртва и то је права љубав - жртвена љубав, она љубав која се даје за другога онако како сам Господ каже у Јеванђељу да нема веће љубави од ове: да живот свој положи за другога. То може само онај човек који заиста има Бога у себи, ко има широко срце, који не гледа само на себе и само најуже око себе, јер то је себична љубав, браћо и сестре. Ми треба да видимо да се и ми случајно не налазимо у тој себичној љубави, па да кажемо: треба мени да обезбедим, треба мојој породици да обезбедим, а за другога баш ме брига. Ако гледаш само како себе да обезбедиш, а баш те брига за другога, нећеш имати среће и благослова Божијега. Љубав не гледа ко је ко, браћо и сестре, говорим о Божанској љубави која треба да буде одсјај наше љубави. Божанска љубав не гледа ко је ко него потпуно једнако воли свакога, па чак и непријатеља свога јер сам Господ каже у Јеванђељу „Љубите непријатеље своје“. Треба да волимо и непријатеље своје, и зато треба да знамо да онај који је задобио љубав, каже јеванђелист Јован „Он је задобио Бога“. Онај који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога, зато што је Бог љубав, браћо и сестре. Ако заиста у истини волимо Бога онда ћемо волети и другог човека, нећу волети само оне који мене воле, нећу волети само оног који ми иде низ длаку па ми одобрава све што ја радим, то није љубав и тај човек никоме није пријатељ. Прави пријатељ је онај који воли другога човека. Јеванђеље нам данас такође каже да онај који воли Бога, не може да не воли свакога човека као себе самога. Браћо и сестре, нас воле и родитељи и пријатељи, али нико нас не може волети као Бог, зато треба да се запитамо као хришћани да ли бар мало одговарамо на ту Божанску љубав. Мржња је насупрот љубави, мржња је толико зло да може да измени људски разум, да човек када зло чини мисли да чини добро, зато што је мржња изопачила његов ум. Са друге стране, љубав оплемењује човека, она оплемењује његово срце, његову душу, она оплемењује цело наше биће и онда човек живи у радости без обзира шта га снађе у животу. Нас Бог никада неће да остави, браћо и сестре, само је питање да ли ми остављамо Бога. Господ каже у Јеванђељу „Ово вам заповедам да љубите један другога, ако вас свет мрзи знајте да је мене омрзао пре вас“, зато што онај који мрзи Бога он ће да мрзи и све оно што је Божанско, а онај који воли Бога он ће да воли све оно што је Божанско, на првом месту волеће човека јер је он икона Божија. Апостол Павле у посланици Галатима каже „Нужно је свагда да чинимо добро“, неопходно је да чинимо добро. Апостол нас опомиње да стално чинимо добро да се оно не би угасило у нама. Ако се добро угаси у нама онда неминовно ту расте зло. На другом месту такође апостол подсећа „Добро чините да вам се не досади“, добра никада много а зла и једна једина кап је много. Ми некако по некој нашој слабости када учинимо једно добро мислимо да је то довољно, а да ли је то довољно за моје и твоје спасење? Није! Зато треба стално да чинимо добро, добро чинити значи мислити о добру. Нико не може човеку дати оно што му Бог може дати. Да ли неко може да нам да живот? Нико осим Бога не може. Ми као хришћани морамо знати да оно што посејемо, то ћемо једног дана да жањемо. Ако не мислимо шта сејемо него само бацамо и мислимо да то неће доћи на наплату, грдно се варамо, једног дана ће све доћи на наплату и онда ћемо осетити горчину. Онда ћемо себи поставити питање: зашто нисам живот провео по вољи Божијој, него по вољи својој? Ту је камен мог и твог спотицања, што хоћемо да вршимо своју вољу а не вољу Божију, а бар толико знамо да када се молимо оној јединственој молитви кажемо „Да буде воља твоја“. Да ли ми доприносимо свако на свој начин да се та воља Божија спроводи, ако доприносимо благо нама, јер онда неће наша воља која иде у странпутице да се врши него ће се вршити воља Божија и онда ћемо осетити пристуство Бога у себи. Страшно је, браћо и сестре, ако се ми Бога повремено сећамо или ако без невоље нема богомоље, то заиста није хришћански. Треба се увек Бога сећати као Бога љубави, а у исто време и као Бога правде. Љубав Божију увек прати и правда Божија. Наша људска правда никад није потпуно на свом месту, увек ћемо погрешно просудити, док правда Божија је она истинита правда. Да је Бог само љубав а не и правда, онда не би било потребе да се боримо да будемо добри. Зато молимо се Господу да се у нама врши љубав Божија, да се врши правда Божија а не да ми истерујемо своју правду. Погледајте, када читате житија светих видећете, јесу ли се ти људи које су гонили и на смрт убијали ради Христа, јесу ли се они правдали? Не, они су себе препустили Богу. Данас наша Црква прославља јесење или митровске задушнице, данас Црква нас опомиње да се молимо за наше покојнике, да их не заборавимо. Заборав је тежак, огроман грех, браћо и сестре. Ако заборавимо наше покојнике, онда ће и нас заборавити када одемо са овога света. Браћо и сестре, Бог не заборавља никога. Нашим покојницима су потребне наше молитве, потребна су им наша добра дела, да за њихову душу учинимо неко добро дело. Морамо знати, браћо и сестре, наши покојници су некада били чланови Цркве земаљске а сада су чланови Цркве небеске. Црква рађа све што је добро, Црква рађа светитеље, јер Црквом се постаје светитељ и кроз Цркву. Браћо и сестре, треба да се помолимо данас за страдале људе у Новом Саду, да се помилимо Богу за здравље рањених, да очитамо неку молитву за њихову душу или њихово оздрављење, да не схватимо да је то далеко од нас, далеко је ако не осећамо другога човека као себе и ако те баш брига за другога. Ми данас служимо службу Божију и молимо се подједнако како за живе тако и за мртве, браћо и сестре, јер пред Богом нема мртвих. Пред Богом је мртав само онај који угаси веру у себи а према Богу. Онда када угасимо веру у Бога, онда смо угасили љубав према другоме. Нека нам Господ помогне, нека Господ да Царство Небеско нашим покојницима, нека Господ помогне да болесни оздраве, да гладни имају кору хлеба, да голи имају кошуљу. Ако хоћемо да будемо хришани сетимо се да када напојимо жеднога или нахранимо гладнога, самога Господа смо нахарнили. Трудимо се да не будемо себични и саможиви, знајмо да и тај човек поред нас има живот, а не само ја. Помолимо се Богу, браћо и сестре, Бог је милостив, Бог је љубав, он тражи да се побуђујемо на Божанску љубав и да схватимо колико пута нам је Бог опростио и колико пута нам је дао добра више него што заслужујемо, и на крају крајева, свако добро није наше него од Бога: „Јер сваки савршени поклон одозго је, силази од Оца светлости“. Браћо и сестре, Бог је сишао са неба на земљу, да би уздигао земљу на небо, а то је управо ова Света Литургија коју служимо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије служен је парастос, а литургијско сабрање настављено је трпезом љубављу.

чтец Ђорђе Милутиновић