(Из Службе празника Телесног рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, Крагујевац 2000)

/У преводу са грчког са објашњењима и тумачењима др Ненада Ристовића)

Тропари се понављају до броја од седам тропара у свакој оди првог канона, а пет тропара у свакој оди другог канона, не рачунајући иромосе. Испред сваког тропара говори се Слава Теби, Боже наш, слава Теби, осим претпоследњег испред кога се говори Слава... и последњег испред кога се говори И сада... На крају сваке оде као катавасија понављају се ирмоси оба канона, изузев осме оде иза чијих тропара другог канона одмах почињу да се певају величанија и тропари девете песме првoг канона.

ЦИЉ ЈЕ УМА – НЕТВАРНА СВЕТЛОСТ

Празник Рођења у телу Господа Исуса Христа познат као Божић јесте један од највећих и најрадосних празника који православна црква празнује. Рођење Христово је својеврсно Богојављење, тј. јављање Бога у Свету. Како каже апостол: „Бог се јави у телу“. То значи да је Син Божији, Бог Логос, узео на себе људску природу, људско тело (оваплотио се), и јавио се овде у свету, нама људима као Богочовек. У личности Сина Божијег сједињене су две природе: Божанска и човечанска. Говорећи о рођењу Христовом Свети Григорије Богослов каже: „Бог је дошао људима, приближио се људима, како би се људи приближили Њему.“ Рођење Христово је догађај од космичке важности зато се црква труди да своје чланове достојно припреми за дочек празника. У богослужбену припрему спадају Недеља праотаца, Недеља отаца и претпразништво Рођења Христовог.

Саборни храм посвећен празнику Успења Пресвете Богородице налази се у граду Крагујевцу, у улици Краља Александра I Карађорђевића. Град Крагујевац и његова историја није дуга ако се мисли само на прве помене овог града у писаним изворима. Али, живот на ширем подручју Крагујевца је старији од 15. века, када датира први писани извор. Бројни трагови боравка људи на овим просторима забележени су на многим местима, од оних најстаријих, палеолитских пећина (околина Градца) и оних неолитских (Дивостин, Гривац) и из бакарног и бронзаног доба и тако редом кроз све епохе. Први историјски помен Крагујевца је из 1476. године у једном турском дефтеру под именом Караговинџа. 

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 15/28. новембра и траје до 25. децембра/7. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.

У петак, 24. октобра 2008. године, у сали Слободан Селенић на Београдском сајму представљена је књига Сетве и жетве Преподобног Јустина Ћелијског чији је уредник и приређивач Епископ Атанасије (Јевтић). O овој књизи, двадесетој по реду у Сабраним делима оца Јустина, говорили су, поред Владике Атанасија, Митрополит црногорско- приморски Г. Амфилохије, Eпископ бачки Г. Иринеј, јеромонах Игњатије Шестаков, архимандрит Данило Љуботина и др Зорица Кубуровић.

Војислав Ј. Ђурић

ЈОШ ДВЕ КЊИГЕ ИЗ СЕРИЈЕ ХРИСТОС – НОВА ПАСХА

Епископ Атанасије Јевтић, Божанствена Литургија, свештенослужење, причешће, заједница богочовечанског Тела Христовог, књига II, књига  III, Београд-Требиње 2007. и 2008.

Колико је велико прегнуће Епископа Атанасије, бившег захумскохерцеговачког, да на нашем језику добијемо озбиљан, а рекли би и насушно неопходан Литургијски Саборник, говори попис текстова објављених у другој и трећој књизи.

Како су протекле последње године живота Пресвете Богородице

 УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Фреска на западном зиду наоса цркве Свете Тројице у манастиру Сопоћанима, настала 1271-1274. године.

После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске. За све Апостоле и верујуће, Она је била прва утеха и поука. Беседеци с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, Његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.

Пре двадесет година, тада јеромонах Атанасије (Јевтић), професор Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду и свештенослужитељ у Манастиру Ваведење у Београду, држао је верујућима, махом младима, у сали Српске Патријаршије, неколико циклуса Предавања о сржи Хришћанства, а теме су биле: Свето Писмо, Христос и Црква, Цркве у свету и историји, О Светој Литургији.

О. Јустин Поповић

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са не-беском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.

- У манастиру Раваници -

(Видовдански говор, одржан на 550. Видовдан у ман. Раваници, 1939., Свети Николај Жички)

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.

Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: »Пред светињом треба ћутати!« А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.

Манастир Раваница, 1389–1939. ,

св. Николај Жички

Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).

Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.
Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај.

Правда, бр. 12454, 1939. г.

О задужбинарству нашег народа, његовом свечарству, преданости вољи Божјој, витештву, милосрђу и нежности

св. Николај Жички

Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља.
Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима божјим, које су они свечарски славили као и ми.
Да се поклонимо светим витезовима косовским, који на позив честитога кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико година журише на позив истог честитог кнеза на Косово Поље Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за крст и слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности.
Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојним овог великог времена Две су врсте горчине и две су врсте слабости, једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља а друго је од нејединства браће изнутра; и ово друго је опасније.