Једно постидеолошко хришћанство требало би енергично да објави: Бог је слобода човека. Када Бог не би постојао, човек би био само безначајан фрагмент друштва и васељене, и у том случају би над нама безнадежно владали закони нужности, судбине из грчке трагедије, гвоздени закони неуспеха и пропасти. Ако би Бог постојао, али у облику небеског деспота који суверено располаже нама, у том случају човек не би био ништа друго до роб – без другог излаза сем побуне, луциферске или прометејске. Али, Бог који нам се открива у Исусу Христу јесте распета љубав и ослободилац. Достојевски је у Легенди о Великом Инквизитору показао да нас Христос позива на слободу вере. Инквизитор – тај симбол тоталитаризма и истовремено нашег хедонистичког нихилизма – желећи да се наруга Христу у ствари га слави као темељ истинске слободе: „Уместо тврдог старог закона, човек од сада треба слободним срцем да разликује добро и зло, имајући као водича једино твој лик.“ И тај лик, који је у ствари његов модел, буди у човеку занос ослобођене слободе. „Срце (Христово) је успламтело љубављу. Из његових очију избија снага која зрачи и распаљује љубав у срцима.“ Јер он „жуди за слободном љубављу, а не за послушним радњама престрашеног роба“. У Гетсеманском врту и на Голготи, он заснива самим собом, својом људскошћу која је и наша, он свима, дакле, нуди истинско призвање човека – да буде „дете жртве и слободе“. Да, ми смо најзад слободни, јер откривамо како смо од почетка вољени, и вољени заувек, вољени љубављу која је јача од смрти, јер ми заузврат такође можемо да волимо, заувек. Тако, са смелошћу и слободом, ми стрпљиво постајемо делатници људског заједништва и космичког преображаја.
Слободан и нови живот Црква нам нуди кроз Реч и светотајинства, и ми смо заиста у прилици да на ту понуду одговоримо, да допустимо да у нама расте, да у нама сазрева кроз оживљујућу аскезу. Одбацујући мртву љуштуру, скидајући маске и улоге: а ако иза свега тога изгледа да нема ничега, допустимо да Христос сиђе у то ништавило како би га испунио својим огњем. На тај начин, постепено, прелазећи од психолошког ја ка једном ја заиста личном, лик Божији магнетизовао је ја својим моделом који превазилази детерминизам и условљеност овога света не би ли их преобразио и интегрисао – ослободио из њих жељу која је погрешно уложена у илузорну идолатрију, и вратио јој спонтаност жудње. Уздигао га „у страху и дрхтању“ – ка Богу и ка ближњему.
Христос нам показује како је истинска слобода „послушност до смрти, до смрти на крсту“ (Фил 2, 8), а ова послушност Христова не значи никакву субординацију, никакво уништавање слободе дејством некакве спољасње власти, него, напротив, тазмену љубави између Оца и Сина. Због тога у Цркви слобода треба да буде поверење, служба и, ако можемо тако да кажемо, послушност свих свима. Хришћанин стиче своју слободу постајући „слуга Христов“, слуга који је позван да постане пријатељ: „Не називам вас више слугама него пријатељима“. Тиме хришћанин постаје слуга, а можда једног дана и пријатељ свога брата, јер „после Бога, ти свога брата треба да сматраш својим Богом“ – каже једна стара манастирска изрека. Овде се слобода састоји у томе да се цео живот потчини како би цео узрастао. То значи желети другост другога као што ју је Христос желео: све до крста.
Послушање, у једној аскетској перспективи, захтева пархесију, поверење, поверавање себе неком ко нас поштује, ко нас прихвата и кога видимо да је више напредовао на жељеном путу. Послушање је добровољно усиновљење једном „духовном оцу“ кроз кога се пројављује ослобађајуће очинство Бога – Духодавца. Циљ је да постепено постанемо способни за слободу у пуном смислу одговорну, ону о којој се може рећи: „Љуби и чини све што желиш“.
Хришћанство, дакле, треба да буде Дух који оживотворава, слобода која је одговорна и стваралачка. Циљ Цркве, Матере-Цркве, јесте да на свет донесе људе ослобољене тако да могу међу људима поново да пронађу љубав, лепоту, културу. Све то се може сажети у речи: непоседовање, унутрашње сиромаштво, смелост светости.
Истинска слобода се остварује у облику сиромаштва, јер је она жудња за другим, поштовање његове другости, прихваћени ризик његовог удаљавања и одбијања. „Свака велика љубав је нужно распета“, рекао је Павле Евдокимов. Сиромаштво представља прелаз од једног ја које поседује коначност – и ово присвајање гуши и уништава свој објект – ка једном ја које је развлашћено и окренуто бесконачности – и ова развлашћеност је дарежљивост бића, умножавање живота.
Развлашћеност се пре свега односи на ствари. Ствари се мање користе него што се сагледавају у празновању њихове лепоте и прихватању њиховог присуства. Развлашћеност у односу на ствари нас ослобађа похлепе, као би од нас учинила добре вртларе, праве уметнике – треба тражити у правцу једне поетике ствари – добре певаче Песме творевине. Суштински став данашњице, који не би требало да буде само став појединца него читаве наше цивилизације, ако желимо да сачувамо нашу земљу од уништења природне средине и „нуклеране зиме“!
Развлашћеност, међутим, вреди пре свега у односу према другима. Човек који је лик Божији не може бити објект: ни трговинске манипулације, ни манипулације генетичке. Не можемо скотомизовати ни његово рођење ни његову смрт – јер је он створен да би се родио и умро у љубави. само безусловнно поштовање омогућава да га прихватимо као некога кога не можемо имати и ко се открива. Свети Срефим Саровски је поздрављао људе речима: „Радости моја, Христос васкрсе“! Јер, ако је Христос васкрсао, ми више нема чега да се плашимо, ми избегавамо замку нарцизма, посесивности, како бисмо слободно и радосно прихватили другога у свој његовој слободи.
Желео бих да завршим двама примерима: примером људске љубави и примером културе.
Наша епоха је, кажу, „дедраматизовала“ сексуалност. То се данас зове сексуална слобода, а што у ствари није ништа друго до сведозвољеност. Игра сведозвољености на дужи рок растаче човека, тупи његово осетљивост за тајну личности. Постоји опасност да се морално унакази случајни партнер који је осетио да се у њему рађа трајна љубав. Сексуалност данас треба да пронађе своју изгубљену тајну: не тајну страха или одбојности, него тајну заједништва; тако да у њој сексуалност као таква више не постоји, да остане само укус који имају две душе које се сурећу, јер је човек, каже Библија, једна „жива душа“. Истинска слобода је овде „целомудреност“, то јест интеграција, у односу који је заиста личан, свеколике огромности живота, огромности која би иначе остала хаотична. Интеграција, уједињење. Хришћани треба да подсете на смисао љубави, на њену имплицитно религиозну намену. Треба да помогну човеку да постане личност са слухом за другога, слухом за живот. Треба да помогну да се осети како је таква љубав обавезно и плодна, да се из те плодности рађа дете које је узајамна помоћ, узајамни подстицај на стваралаштво.
Други ћу пример узети из подручја културе. Ту се могу разликовати три етапе. Архаична друштва, као и друштва средњег века, хришћанска друштва, представљају једну ауторитарну фузију религиозног и културног момента. Затим, почевши са Ренесансом, у извесној опијености слободом, дешава се емаципација различитих сектора културе. Тада су остварена, и развијају се све до данас, изузетна достигнућа која одражавање клерикалне контроле над културом никада не би дозволило. Али се истовремено десио десио распад, или исцрпљење, било због незнања или због одбијања духовности - „смрт човека“ након „смрти Бога“ – и постоји опасност да се све то заврши једном науком и једном влашћу без крајњег циља, једном слободом биз садржаја.
Отуда потреба за трећом етапом, која је уједно и наш задатак: запалити, ражарити огњиђте из кога ће скромно избијати пламен који шири уједињујућу светлост. Никакву власт и моћ, него продубљивање слободе, све до крајњих питања: ово неочекивано осветљење, предложено на најједноставнији начин – „Дођи и види“ – само светлост може обезбедити, једна светост отворена за сву сложеност живота у свету, једна светост преображења.
Највеће и још недовршено откриће нашег трагичног века је недовојиво једно од другог откриће личности и слободе. Личност је јединствен начин на који је свако од нас позван да оствари постојање човечанства – путем даровања и заједничтва. Личност је љубав и слобода. Она је лик Божији који је васпоставио Христос, и који смо ми позвани да остваримо тако што ћемо се отворити за благодат Духа. Крајња слобода личности је заснована на победи Христа над смрћу, победи која нашу стрепњу претвара у поверење, а агресивност у силу стварања. Првих векова наше ере хришћане су називали „они који се не боје смрти“. Данас, сми смо сви опседнути осећањем ништавила. Ништавило као да је избило на површину историје. Оно окружује нашу цивилизацију. Ми смо сви, као Тереза од Лизјеа за време последњих месеци живота, смештени „за трпезом грешника“; она је хтела рећи: уа трпезом ништавила. Слобода се састоји у томе да се подсетимо како је Неко стао између нас и ништавила. да се подсетимо како распети Бог, ако ми то хоћемо, може поново да створи људску историју полазећи од тог ништавила коме наша трагична слобода даје парадоксалну чврстину. У овом свету у коме се нападност ништавила пројављује кроз вишеструкост страхова – „ужаси двехиљадите године“ – молимо да се ослободимо страха, што значи да постанемо заиста слободни, то јест способни да волимо. Данас најлуђа слобода тражи крајње прекорачење, прекорачење смрти, и Христос је тај који јој га нуди. Данас, слобода се зове Васкрсење.
