ДАНАС ЈЕ ПРАЗНИК ПРЕПОЛОВЉЕЊА:
С ЈЕДНЕ СТРАНЕ, СВОЈОМ БОЖАНСКОМ КРАСОТОМ ОСВЕТЉАВА ГА СВЕТА ПАСХА,
А СА ДРУГЕ СТРАНЕ – СИЈА БЛАГОДАТ УТЕШИТЕЉА.

(Канон, Шеста песма, глас четврти)

НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ (грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника, који је тридесет осам година боловао (Јован 5, 1-14). У канону ове недеље Црква слави Васкрсење Христово, Свете жене мироносице, Арханђела Михаила, који је заталасавао воду једном годишње (Јован 5, 4) и раслабљеног. Успомена на чудо у Силоамској бањи, код Овчијих врата у Јерусалиму, ове недеље славила се још у IX веку, а данас се успомена слави у недељу, понедељак и уторак четврте седмице после Пасхе.

Овај, као и даљи догађаји, наредних недељних дана, сведоче нам о Божанској свемоћи Господа Исуса Христа и тиме у нама јачају веру у истину Његовог Васкрсења. Осим тога, ови догађаји су се одиграли управо у периоду Педесетнице. Поредак недеље раслабљеног пева се још само у понедељак и уторак, јер се у среду слави нарочити празник - Преполовљење.

ОВОГ ДАНА, ТРЕЋЕ НЕДЕЉЕ ПОСЛЕ ПАСХЕ, ПРОСЛАВЉАМО СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ. ТАКОЂЕ СЕ СЕЋАМО И ЈОСИФА ИЗ АРИМАТЕЈЕ, ТАЈНОГ УЧЕНИКА ГОСПОДЊЕГ И НИКОДИМА, КОЈИ ЈЕ НОЋУ ДОЛАЗИО ДА СЛУША ИСУСА.

ПАСХАЛНА СЕДМИЦА СЕ ЧЕСТО НАЗИВА „СВЕТЛА СЕДМИЦА“. ЗАИСТА, ДАНИ ПОСТАЈУ ДУЖИ, СУНЦЕ СИЈА СВЕТЛИЈЕ, ГРЕЈЕ НАС И ИСУПУЊАВА РАДОШЋУ. ПРОЛЕЋЕ ЈЕ, СВЕ ЦВЕТА, СВЕ ЈЕ ПОКРИВЕНО ЗЕЛЕНИЛОМ И ЦВЕЋЕМ. „СВАКОГ ПРОЛЕЋА ПРИРОДА ПРОРИЧЕ БУДУЋЕ ПРОЛЕЋЕ ЦЕЛОГ СВЕТА“ (ОТАЦ СЕРГЕЈ БУЛГАКОВ). ПРОСЛАВЉАЊЕ ПАСХЕJE ЈЕСТЕ ПРЕОКУШАЊЕ ДАНА БЕЗВЕЧЕРЊЕГ, КАДА ЋЕ ПРОЛЕЋЕ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ ВЕЧНО ТРАЈАТИ.

ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ПРЕДСТАВЉА ОБНОВУ ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ, ОЖИВЉАВАЊЕ, ПРЕСАЗДАЊЕ И ВРАЋАЊЕ У БЕ3СМРТНИ ЖИВОТ ПРВОГ АДАМА, КОЈИ ЈЕ КРОЗ ГРЕХ БИО УСМРЋЕН, И СМРЋУ ВРАЋЕН У ЗЕМЉУ ОД КОЈЕ ЈЕ БИО СТВОРЕН. ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО ЈЕ ОНТОЛОШКО ЧУДО КОЈЕ ПРЕВАЗИЛАЗИ ГРАНИЦЕ ОВОГА СВЕТА И, ПРЕМДА СЕ У ЊЕМУ ЗБИВА, ОНО ЈЕ НАДКОСМИЧКО У КОСОМОСУ.

АД (грчки: Αδης, јеврејски: шеол)

- према „Речнику православне теологије“ Ј. Брије -

Учење о васкрсењу није било познато јудејској религији, по којој сваки човек после смрти силази у шеол, подземно место пуно таме и сенке, где нема ни сећања ни слављења Бога (Пс. 6,5; 88,4-6; Јн. 3,13-19).

Спаситељев силазак у АД у тренутку смрти и боравак у њему све до Васкрсења јест библијска вера коју потврђује 1. Петр. 3,18-19 и 4,6 (в. и Рим. 10,7; Еф. 4,9). Ово апостолско сведочење вере помињу и постапостолски списи (Свети Игњатије, ''Посланице'': Магнежанима IX, 1, стр. 89; Филаделфијцима X, 1; Тралијанцима IX, 1; Свети Јустин Мученик, ''Дијалог'' 72,4). Свети Јован Дамаскин, који наводи место из Посланице Филипљанима 2,20, каже да је Исус обоженом душом сишао у ад да би показао како његова светлост обухвата и оне који сеђаху у тами и сени смртној, као и да ослободи заробљене. Исус Христос, који драговољно прима смрт на крсту, прихвата људску стварност до краја, у њеним најнегативнијим видовима, и започиње борбу против ђавола онамо где је овај начинио себи обиталиште и распрострео своју власт, то јест у царству смрти. Он тамо силази као Цар и објављује вечну победу над смрћу и сатаном, не само праведнима него свима, верујућима и неверујућима.

Писано је много књига о манастиру Хиландару, али ниједна до сада није третирала овакву тему, тему „Хиландарски монаси у управи Српске цркве", коју је обрадио архимандрит о. Алексеј (Богићевић), који, будући да је и сам у више наврата боравио у Хиландару, и сам снажно осећа ту нит - везу, некада јачу, а некада тању, између монаха Хиландараца и високе јерархије Српске цркве.