Удајом за слепог сина Ђурђа Бранковића Стефана 1460. године, започео је мучни, страдалнички живот Ангелине. Стефан је пре тога био у Срему као изгнаник, дошао оданде у Албанију и ту се оженио Ангелином. Ангелина је с њим добила добро и зло, више зло него добро и пуних шеснаест година, све до Стефанове смрти, била му је одана. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син – Ђорђе (годину дана касније, 1461), а онда су морали отићи из Албаније у Италију. Купили су стари град Београд у Фурланији, на реци Таљаменту, и тамо наставили да живе у веома тешким приликама, у оскудици и страху. Ту је Ангелина родила још једног сина, Јована, и кћер Мару.
После смрти Стефанове (1476), видела је Ангелина многе невоље. Живећи углавном од новчане помоћи папе, Дубровника и Венеције, она је ипак настојала да се врати на Балкан, у земље српских деспота. Мару је удала за монфератског маркиза Бонифација, а са двојицом синова кренула је у Срем десет година касније, после смрти деспота Вука Бранковића („Змај Огњеног Вука“) 1485. године. Титулу деспота наследио је најпре старији син Ђорђе; потом је преузима млађи син Јован (1493), а Ђорђе око 1497. године прима монашки чин. Јован умире рано, 1502. године, а мајка Ангелина са старијим сином, сада јеромонахом Максимом, одлази 1505. године у Влашку. Тамо је Максим постао митрополит, али не за дуго, јер се кроз неку годину враћа у Срем.
У срему, Ангелина живи као монахиња. Не знамо тачно када се замонашила – можда још раније, одмах по првом доласку у Срем или и пре тога. Сада је подигла мали манастир, женски, близу места где ће Максим подићи Крушедол. Посветила га је Сретењу Господњем и ту провела остатак живота у читању, молитви, сећању. Умрла је убрзо после смрти свога сина Максима (он 18. јануара 1516, она можда већ исте године 30. јула, или најкасније 1520. године), и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретења, а потом пренета у Крушедол, у породичну гробницу Бранковића. Није ни после смрти имала мира, јер су њене свете мошти заједно са моштима њених синова и њеног мужа Стефана Турци спалили 1716. године.
Упоредо са црквеним предањем, записаним у житију и служби, живело је и народно предање о „мајци Анђелини“ или „Анђелији ђевојци“. И ту, као и тамо, Ангелина је оличење верности, трпељивости и мучеништва. Народ је био под дубоким утиском њеног страдалног живота. Умна и образована девојка, Албанка, кренула је из своје постојбине са лепим српским изгнаником, бившим деспотом, на пут даљег, неизвесног изгнанства. Ангелина је живот провела у туђини, у сталној неизвесности. Турци су учинили своје: уништивши слободу хришћанских земаља на Балкану, одузели су мир хришћанским народима, могућност напредовања у тишини и спокојству неизвесности. С једне стране Турци, с друге Угарска, с треће Рим, Венеција и друге земље, са свих страна прохтеви без краја, Ангелина дели сиромаштину и тугу свога супруга. Као жена, пратила је слепог Стефана пуних шеснаест година, удала кћерку за туђина, далеко од својих крајева; обојицу синова отпратила у гроб, и остала сама, тужна и усамљена калуђерица.
Можда је најбоље представљен лик преподобне Ангелине у тексту службе коју је непизнати монах крушедолски саставио убрзо после њене смрти. Ту се сликају њене врлине: подвижничка уздржаност и чистота, безгранично милосрђе, стрпљивост мученице, оданост и верност супруге, мудрост и пожртвованост мајке. Ангелина је права монахиња; њено одрицање је потпуно. Достигла је висине правог знања и предала се Богу у молитвама: „сва вансебна била си и духоносна, сва понета к Богу, Анђелино преподобна и триблажена“ – пева се у црквеној служби. Спојила је у себи, дакле, идеал пустиње са идеалом мучеништва, у околностима ратова и ропства, у беди и богатству, испунила је закон јеванђелске љубави. Узор врлине, Ангелина је брижна мајка не само својих синова и своје кћери него и целог српског народа коме је сав живот, у ствари, и посветила.
Димитрије Богдановић
