ИЗ АРХИВЕ: НЕКОЛИКО РАЗМИШЉАЊА О РОЂЕЊУ ГОСПОДЊЕМ

ИЗ АРХИВЕ: НЕКОЛИКО РАЗМИШЉАЊА О РОЂЕЊУ ГОСПОДЊЕМ

Епископ шумадијски Јован, из Божићне посланице, 2006. године:

И овог Божића ми пред собом видимо младу мајку која на грудима држи тек рођено дете и чини да осетимо нешто без чега се у животу не може – а то је топло срце. С једне стране, сам се Син Божији из топлоте Свога срца очовечује, постаје један од нас и долази нам, не са царском помпом и свитом, већ као мало дете, као беба којој само топлога срца можемо приступити. И то је, драга Наша духовна децо, основно хришћанско искуство и доживљај Бога; не као страшног и немилосрдног судије који нас вреба и лови сваку нашу грешку, већ као Онога који нам се с љубављу даје и коме ми, опет, с љубављу и топлога срца приступамо. Јер, како се другачије и може малом детету приступити? С друге стране, и мајчинска љубав Пресвете Богородице, на свој начин, боји читав празнични догађај из кога, како смо рекли, извире осећање топлине. Божић је празник топлине и топлог људског срца.

 + Епископ шумадијски Сава, из текста „Слављење празника Телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“, 2000. године:

Родивши Господа, срце Пресвете Дјеве постало је шире од небеса. Духовни рај и Дрво живота израсло је на земљи. Сви Адамови потомци позвани су да једу плодове овог Дрвета. Свима онима који су у заједници са Господом Дух Свети поручује: „Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога“ (Откривење, 2, 7). То исто обећава својим истинским следбеницима и Спаситељ кад каже: „Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам сваком по делима његовим. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак. Блажени су који творе заповести његове, да имају право на Дрво живота, и да уђу на капије у Град“ (Откривење, 22, 12-14).

 

+ Епископ шумадијски Валеријан, из беседе у цркви Светог Саве у Београду, 1943. године:

Браћо моја и сестре, човек није сам. Ми нисмо остављени сами себи. Ситуација је заиста страшна, али ипак не очајавајмо, јер човекољубиви Спаситељ је ту близу и чека да га позовемо, чека да бар и у најмањем прихватимо од онога што је Он учинио за нас; да бар и у најмањем остваримо Његову науку. Чека да се испуни жарка жеља да се у нашим душама ваистину Христос роди. Он је истински живот, Он је вечна истина, Он је прави пут којим ћемо бити одведени у мирно пристаниште. Амин!

 

+ Епископ горњокарловачки Симеон (Злоковић), Богомладенцу о Божићу, 1961. године:

Данас те осећамо у души, као у Твојој колевци. Песма коју су анђели запевали на витлејемском небу и пастири према њима доле, вечна је тема Твог Богорођења. Певају је и данас наша осећања у додиру душе са Исконом. У Твојој Тајни достижемо небо, јер Ти си постао човек да би ми постали слични Богу. Наша данашња радост је радост од Твоје близине, од додира са Тобом, Сине Божији Јединородни.
Векови протичу, а људске очи увек те траже. Све што постоји од Тебе је добило суштину. Видовите очи зато те свуда назиру. Све је на свој начин символ Тебе, Логосе Божији, Логико вечности и времена. Ти си невидљива мета мудраца, скривена истина испитивача и откривена радост Твојих проповедника. Ти си у свему и испред свега као дан од очију до видика. Оснажи нас да те видимо у вечности кроз завесу твари у коју си ти унео тајну њеног постојања. Све што постоји зрачи тајну о себи и о Теби, јер је кроз Тебе постало све што је постало.

 

Протојереј Александар Шмеман, из беседе изговорене на радију „Слобода“, том IV:

Тешко да је било ко други током целе историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај крста на ком је разапет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“, и нема дана, богослужења или, сем малобројних изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“.
У овим дивним божићним данима, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и потребан?
Можда најбољи одговор на ово питање даје једна црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је јудејском Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и измирну, анђели песму. А чиме смо га даривали – пита даље аутор химне – шта смо му принели ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Девојке Марије свет је подарио Богу свој најбољи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав.

 

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Приредио Лазар Марјановић