Исто важи и за красноречивост молитава: “А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима” (Мт 6, 7–8), то јест не мислите да ћете елоквенцијом или изобиљем речи привући Бога, он се тиме не купује. Међутим, и поред тога, наше молитве су накинђурене гомилом реторизама, црквенословенизама и паралелизама. Ми се Богу чак ни не обраћамо на језику на ком размишљамо о њему, а већ то је почетак дволичности.

Господ у Јеванђељу истиче веома важне параметре молитве: Када се молиш Богу, не буди као лицемери који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. “А ти када се молиш, уђи у одају своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно” (Мт 6, 5–6). То значи да молитву не треба уклапати у одобравајући контекст. Фарисеји су се молили пред људима зато што се то сматрало знаком праведности. Али, ако ми за себе молитву сматрамо знаком праведности, опет се дешава исто: чин молитве нам пружа извесно задовољство. Исусов савет да се затворимо у собу супротан је социјалној афирмацији која молитву чини задовољством по себи. Психолошка плата (тј. корист) је сасвим довољан разлог за такву молитву. Но, и када смо “иза затворених врата” та формула се понавља: ја лично ценим и одобравам своје молитвено делање, ја лично сматрам да је то побожније и богоугодније него гледати телевизор. Тиме сам ухваћен у замку: изговарање молитве добија своје сопствено психолошко утемељење.

Начин да се изађе из ћорсокака јесте да се схвати апсурдност молитве. Ако Бог зна све “пре него што заиштемо од њега” (Мт 6, 8) и ако је “већи од срца нашег” (1Јн 3, 20), онда је молитва само наша потреба, а не елемент угађања Богу.

Ако не укинемо молитву као фактор рејтинга, као мерну јединицу побожности, упашћемо у исту замку у коју су упали фарисеји првог и свих наредних векова. Статусни значај молитве треба умањити или потпуно одбацити. Не смемо давати предност ономе ко се моли у односу на онога ко се не моли, чак ни у себи самима. У супротном, ма колико да затварам врата и у тајности се молим Оцу своме, моје вредновање себе ће се увек ушуњати и навести ме да се дивим својој побожности. Велики подвижници који су високо ценили молитву плаћали су за њу намерним и искреним самоунижавањем.

Кроз историју хришћанства молитва је прерасла у вредност по себи. Помоћу ње се мерила светост светих, кроз њу су се верници учили постулатима правоверја, њоме су изазиване емоције, у њој су препричавана житија светих, по текстовима молитава учило се читати и писати. Да би пружала задовољство уму и слуху, молитва је окићена логичким и реторичким пируетама, напевима, вишегласјем и пратњом. Најупечатљивији пример мешања молитве и исповедања верског учења је певање Симбола вере на литургији: он није молитва, али се хармонично доживљава на сличан начин, зато што и молитва на себи већ одавно носи немолитвени терет.

У наше време, када све има своју психолошку димензију, молитву је боље схватити као индивидуалну психолошку потребу: “Господе, знам да је глупо, али ево шта ћу ти рећи...” У томе се састоји неопходна јуродивост хришћанства: “Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују” (1Кор 1, 21). Морамо да обезвредимо праксу молитве да нам њена важност као “бонуса” у духовном животу не би заклањала њен дубоки смисао.

Молитвена чаура

У молитвеном познању Бога неизбежно се суочавамо са истим гносеолошким ограничењем као и наука: од тога колико је питање постављено на квалитетан начин зависе и резултати истраживања. Од спектра онога за шта се молимо зависи квалитет нашег духовног искуства.

Онај ко се моли за насушне и свакодневне ствари свакако ће остати на том нивоу односа са Богом; његово искуство се може описати овако: Бог је дао, Бог није дао, дао је, није дао... Хришћанин који је своје молитве посветио покајању за грехове добиће опроштај (или га неће добити) и тиме ће одредити ниво свог општења са Богом. Молитву би најбоље било сасвим ослободити од предметности – тада ћемо Богу изаћи у сусрет без повода, то јест зарад самог сусрета.

Молитве у којима тражимо помоћ или молимо за помиловање проистичу из осећања кривице и страха. Апостол разбија ту молитвену чауру: “не примисте духа ропства, да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!” (Рим 8, 15). Молитва више није инструмент помоћу ког утичемо на Бога, већ синовска упућеност на Оца и братски поздрав (Јн 20, 17), када човек не умишља да је његова молитва некаква врлина, него све што се догађа (па и своју молитву) доживљава као загрљај (синергију) са Богом.