Причешћивање Апостола

Према Новом Завету у току последње вечере, тајне вечере, Христос је овако предао тело и крв своју Апостолима: “И када јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: узмите једите ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; ово је крв моја” [4]. Из овог описа се види да је прво било раздавање хлеба, а након њега раздавање вина. Глагол “λαβών” указује на раздавање руком. Тако се и приказује, посведочено још од шестог века у византијској уметности – фрескосликарству, Причешћивање Апостола. Нарочито од 11. века, у олтарској апсиди приказано је да Христос даје засебно хлеб и засебно чашу. Апостоли су подељени у две групо по шест. Са десне стране Христос даје у руку свакоме ко прилази по комад хлеба. Са леве стране опет Христос причешћује другу шесторицу дајући свакоме часну крв из путира [5]. На представама из 16. века Христос се приказује како причешћује Апостоле лжицом.

Причешћивање руком (узимањем) и одвојено примање Часних Дарова

Хришћани првих векова причешћивали су се по обрасцу тајне вечере, прво дакле хлебом а затим вином. Према Евсевију Кесаријском (3. - 4. век), епископ Рима Ксист (258. год.) приповедајући о покајању једног јеретика износи да: “Слушао је свету Литургију, одговарао је Амин, учествовао је у трпези и пружио је своје руке да прими свештену храну” (“Εὐχαριστίας γάρ εἰσακούσαντα καί συνεπιφθεγξάμενον τό Ἀμήν, καί τραπέζῃ παραστάντα καί χεῖρας εἰς ὑποδοχήν τῆς ἁγίας τροφῆς προτείναντα…”) [6].

Према Апостолским Установама, тексту антиохијске традиције са краја 4. века, у току светог Причешћивања, поредак је предвиђао: “епископ нека даје предложење – хлеб говорећи “Тело Христово” а онај ко га прима нека говори Амин. Након тога ђакон нека држи путир и док га даје нека говори “Крв Христова, чаша живота”. И онај који пије – причешћује се нека говори Амин” (“Ὁ μέν ἐπίσκοπος διδότω τήν προσφοράν λέγων• Σῶμα Χριστοῦ. Καί ὁ δεχόμενος λεγέτω• Ἀμήν. Ὁ δέ διάκονος κατεχέτω το ποτήριον καί ἐπιδιδούς λεγέτω• Αἷμα Χριστοῦ, ποτήριον ζωῆς. Καί ὁ πίνων λεγέτω• Ἀμήν”) [7]. И Василије Велики се позива на поредак који је био преовлађујући у тој епохи, у складу са којим је онај који се причешћује примао од служашчег свештеника честицу на свој длан, и он ју је стављао “у уста самом руком” (“τῷ στόματι τῇ ἰδίᾳ χειρί”) [8].

На исту праксу се позива и свети Кирило Јерусалимски, који познаје јерусалимски поредак и, очигледно, Литургију Светог Јакова: “Кад приступаш (говори за вернога) да не прилазиш ражирених руку, нити раздвојених прстију. Већ, начинивши леви длан престолом десном, као да примаш Цара, и када савијеш длан прими тело Христово. Приђи након тога и чаши са крвљу не са подигнутим рукама већ погнут и говорећи Амин као да се поклањаш са поштовањем. Прими освећење причешћујући се и од крви Христове” (“Προσιών οὖν, μή τεταμένοις τοῖς τῶν χειρῶν καρποῖς προσέρχου, μηδέ διῃρημένοις τοῖς δακτύλοις• ἀλλά τήν ἀριστεράν θρόνον ποιήσας τῇ δεξιᾷ, ὡς μελλούσῃ βασιλέα ὑποδέχεσθαι, καί κοιλάνας τήν παλάμην δέχου τό σῶμα τοῦ Χριστοῦ, προσέρχου καί τῷ ποτηρίῳ τοῦ αἵματος, μή ἀνατείνων τάς χεῖρας, ἀλλά κύπτων, καί τρόπῳ προσκυνήσεως καί σεβάσματος λέγων τό Ἀμήν. Ἁγιάζου καί ἐκ τοῦ αἵματος μεταλαμβάνων Χριστοῦ”) [9].

У Литургији Светог Јакова назначено је следеће, везано за начин Причешћивања верних: “Господ ће нас благословити и удостојити да примимо ужарени угљен са чистим машицама наших прстију и да га ставимо у уста верних, на очишћење и обновљење њихових душа и тела сада и увек и у векове векова” (“Ὁ Κύριος εὐλογήσει καί ἀξιώσει ἡμᾶς ἁγναῖς ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς λαβεῖν τόν πύρινον ἄνθρακα καί ἐπιθεῖναι τοῖς τῶν πιστῶν στόμασιν εἰς καθαρισμόν καί ἀνακαινισμόν τῶν ψυχῶν αὐτῶν καί τῶν σωμάτων νῦν καί ἀεί καί εἰς τούς αἰῶνας τῶν αἰώνων”) [10]. У овом тексту види се да причешћивање бива “ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς”, дакле прстима служашчег свештеника и директно у уста верника. Није пак јасно да ли је хлеб био натопљен у крв или је следило засебно причешћивање из путира како је, као што смо видели, јасно забележено у тумачењу Јерусалимске Литургије од Кирила Јерусалимског. Наравно, за Причешћивање свештеника биле су предвиђене велике честице које је предстојатељ сабрања умакао “εἰς τόν κρατῆρα” (у путир). Може се претпоставити да је аналогно томе бивало исто и за вернике, само са мањим честицама. Даљи поредак, након причешћивања клира, да ђакони “узимају дискосе и путире да причесте народ [11]” (многи дискоси и многи путири опслуживали су велики број људи који је приступао светом Причешћу), оставља простор за двоструко тумачење. Прво, да је свештеник узимао једну честицу са дискоса који је ђакон држао и након што би је умочио у путир ставио би је у уста онога који се причешћује. Друго, да се прво честица (тело) предавала у уста а затим је следило причешћивање крвљу из путира [12]. У сваком случају умакање хлеба у вино није било непознато на Истоку. Овог предања се до данашњег дана придржавају Јермени. У Јерменској Литургији “ђакон и народ причешћују се под оба вида, али не директно из путира нити са кашичицом. Свештеник држи са обе руке путир и изнад њега свети хлеб, натопљен у часну крв. Са два прста десне руке откида честицу од њега и ставља је у уста оних који се причешћују” [13]. Како се може приметити, и овај начин причешћивања има своје практичне потешкоће.

Предавање божанских дарова одвојено помиње и Литургија Апостола Марка: “И када предаје клиру и народу говори Свето Тело Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. А уз путир говори: Часна Крв Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа” [14]. И у овој Светој Литургији помињу се у епиклези више хлебова и више путира: “погледај на нас и низпошљи на хлебове ове и на чаше ове Духа твога Светога, да их освети и саврши као свемогући Бог” [15].

У складу са горепоменутим сведочанствима термин лжица (λαβίς) упућује на причешћивање узимањем хлеба у руке. Свештеник је полагао честицу на укрштене дланове верника, који би је онда ставио у уста. Након тога ђакон је приносио путир. Једино у случајевима болесних или самртника или оних који нису могли да узму у руку, хлеб светог Причешћа, у складу са осамнаестим каноном Картагинског сабора (397.), био би стављен у њихова уста [16]. То је очигледно чињено уз помоћ неког инструмента примереног за ову ванредну потребу [17]. Ова алатка је могла бити лжица у облику хватаљке или кашике. Ово нас доводи до закључка да је упоредо са првобитним начином причешћивања из руке постојао и неки помоћни предмет (лжица) за посебне потребе, који је преовладао касније. Како је например бивало божанствено Причешћивање оних који нису били присутни на месту сабрања према ономе што пише Јустин, да је дакле “и онима који нису били присутни преко ђакона слато” [18].

Причешћивање ван сабрања

Одговор на питања о начину причешћивања изван сабрања могу да дају текстови житија светих, као и пракса хришћана и пустињака да чувају Причешће од недељне Литургије, хлеб умочен или неумочен у крв, за свакодневно лично причешћивање, наравно уз помоћ лжице: “Раширивши на неко чисто место једно свештено платно и поставивши на њега свети покровац, на овај покровац дакле лжицом (διά τῆς λαβίδος) постављали би честицу пресветог хлеба” (“ἐν καθαρῷ τινι τόπῳ ἁπλοῦντας ἱερόν ὕφασμα, ἐπάνω τούτου τιθέναι ἅγιον κάλυμμα• ἐπί τοῦ καλύμματος δέ διά τῆς λαβίδος τοῦ παναγίου ἄρτου μερίδα”) [19]. Одговарајуће сведочанство имамо и у житију свете Марије Египћанке, која се у литургијском контексту, нешто слично изобразитељној [20], налазећи се у јорданској пустињи, причестила из руку Светог Зосима пречистим телом и часном крвљу Христовом из “малог путира” (μικρόν ποτήριον) [21] или “свештеног сасуда” (σκεῦος ἱερόν) према другом издању [22].

Представа да преподобна Марија жели да се причести лжицом (кашичицом) је вероватно каснији избор живописца. Ипак, овај начин приказивања није без историјског упоришта. Текст житија и поред свега није јасан по питању начина Причешћивања преподобне, да ли полагањем дарова руком у њена уста или лжицом. Део “ставивши у мали путир пречисто тело и часну крв Христа Бога нашега” [23] показује да је свето Причешће пренето са једног места на друго. Највероватније је да је хлеб био умочен у крв ради лакшег преношења. Други пак пример, причешће Јулијана Комита, оставља простор да прихватимо да је путир могао бити пун хлеба и вина: “А много пута и путир држаху испуњен светога тела Владичанског и крви и подстицаху га да приђе” (“Πολλάκις δέ καί τό ποτήριον ἐβάσταζον ἁγίου σώματος Δεσποτικοῦ πεπληρωμένον καί αἵματος, καί προσελθεῖν αὐτῷ προετρέποντο”) [24].

Осврт на историју лжице у виду кашике

Данило Георгопулос (19. век), новији тумач Свете Литургије, очигледно ослањајући се на иконографски приказ који изображава преподобну како се причешћује лжицом, подржава став да је овај свештени сасуд уведен у 7. веку, епохи у којој је живела преподобна Марија Египћанка [25]. Највероватније је да се преподобна причестила хлебом умоченим у крв који је свети Зосима преносио у малом сасуду (нека врсти дарохранилнице), са лжицом (кашиком) или руком. У истом пак периоду имамо податак од светог Анастасија Синаита о причешћу једног столпника кашичицом [26].

На горепоменута сведочанства ослања се и свети Симеон Солунски да би нагласио да је Причешћивање лжицом “древно предање” (“παράδοσις ἀρχαιοτάτη”) [27]. Подржавано је мишљење да је кашичицу увео у литургијску праксу свети Златоусти. Ово мишљење су подржавали Петар Аркудиос [29] и Пајсије Лигаридис [29]. Ова двојица се ослањају на податак историчара Созомена [30], према коме је једна жена, натерана од стране свога мужа да се причести светим тајнама од стране македонијеваца бацила хлеб који је држала у рикама и претворила се у камен: “Јер је дакле била зла ова жена, како је речено, Златоречиви је наложио да се убудуће господње тело не даје у руку, како је био обичај у Цркви, већ са истом хватаљком (лжицом) која је држала часни угаљ и очишћавала душу и усне (“Διά τό πονηρόν τῆς γυναικός ταύτης, ὡς λέγεται, ὁ χρυσοῤῥήμων προσέταξε μή ἐν τῇ χειρί πλέον δίδοσθαι τό κυριακόν σῶμα, καθώς ἔθος ἦν ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ, ἀλλά γε δι’αὐτῆς τῆς λαβίδος ἔσω αὐτῆς φερούσης τόν τίμιον ἄνθρακα ψυχήν καθαγνιζούσης καί χείλη”) [31].

Ипак, они који подржавају мишљење да је свети Златоусти увео кашичицу бивају исправљени од њега самога који заступа причешће верних руком, поистовећујући је са машицама које је видео Исаија [32]. Ово предање о причешћивању машицама руку (διά τῆς λαβίδος τῆς χειρός) одржало се до епохе сазивања Пето-шестог трулског васељенског сабора (691) [33], али и након тога до 9. – 10. века.

Герман Цариградски говори о машицама руку упућујући и он на пример Исаије [34]. Трулски сабор који смо наводили, у свом 101. канону забрањује коришћење, из тобожње побожности, посуда, самим тим и машица, за прихватање божанских дарова (“πρός τήν τοῦ θείου δώρου ὑποδοχήν”), и инсистира на древном начину Причешћивања: “Тако, који жели у време (литургијског) Сабрања да се причести Пречистим Телом, и Причешћем једно са Њиме постане, треба да руке састави у облику крста и тако приступа и прими Причешће благодати” (“Ὥστε, εἴ τις τοῦ ἀχράντου σώματος μετασχεῖν ἐν τῷ τῆς συνάξεως βουληθείη καιρῷ, καί ἓν πρός αὐτό τῇ μετουσίᾳ γενέσθαι, τάς χεῖρας σχηματίζων εἰς τύπον Σταυροῦ, οὕτω προσίτω καί δεχέσθω τήν κοινωνίαν τῆς χάριτος”) [35]. Човекове руке, пише свети Никодим Агиорит, часније су од било какве посуде [36]. Свети Јован Дамаскин говори о причешћивању засебно хлебом и засебно вином према древном поретку: “Приђимо му са жарком жељом и примимо тело распетога постављајући дланове крстолико” (“Προσέλθωμεν αὐτῷ πόθῳ διακαεῖ καί σταυροειδῶς τάς παλάμας τυπώσαντες, τοῦ ἐσταυρωμένου τό σῶμα ὑποδεξώμεθα”) [37].

Јасно је дакле из горенаведених извора да су се верници, бар до 9. века, на Истоку и на Западу, причешћивали са две евхаристијска елемента одвојено. Хлеб је полаган у руку онога ко се причешћује. Вино се узимало из путира [38]. На ово указује и свети Амвросије Медиолански на Западу, када, обраћајући се цару Теодосију, каже “Како да рашириш руке са којих капље крв од неправедног убиства? Како са таквим рукама да прихватиш пресвето тело Господње? Како да узмеш у своја уста часну крв, а у гневу си пролио крв невиних људи?” (“Πῶς δέ τάς χεῖρας ἐκτενεῖς ἀποσταζούσας ἐπί τοῦ ἀδίκου φόνου τό αἷμα; Πῶς δέ τοιαύταις ὑποδέξῃ χερσί τοῦ Δεσπότου τό πανάγιον σῶμα; πῶς δέ τῷ στόματι προσοίσεις τό αἷμα τό τίμιον, τοσοῦτον διά τόν τοῦ θυμοῦ λόγον ἐκχέας παρανόμως αἷμα;”) [39].

Ова древна пракса дозвољавала је наравно паралелну употребу лжице (кашичице) у изванредним ситуацијама, као што је Причешће тешко болесног или потреба свакодневног Причешћа верних у дому и пустињака на месту њиховог тиховања. Треба такође навести податак да се лжица користила на Истоку од стране Копта и Несторијанаца након њиховог отцепљења од византинаца у 4. веку [40].

Константин Калиник пише да је лжица у виду кашичице посведочене од 10. века [41]. Није нам познато одакле црпе овај податак. Могуће је да се ослања на сведочанство које се приписује Григорију Декаполиту (9. век), о причешћивању лжицом [42]. Ипак, овај текст није старији од 14. века [43]. Од 9. века па надаље преовлађују нова мишљења о начину Причешћа верника и настају нове практичне потребе које намећу, прво на локалном а затим на васељенском нивоу, употребу лжице (кашичице).

Разлози за преовладавање лжице

Свети Симеон Солунски (15. век) пише да је лжица преовладала “из неких разлога” [44]. У питања која су допринела овој промени улазе и случајеви оскрнављења светог Причешћа чуваног по домовима од стране неких лоших хришћана. Такође, недостатак ђакона отежавао је причешћивање под оба вида [45]. Практичне потешкоће које настају приликом причешћивања новорођенчади, болесних и оних на самрти допринели су новом начину причешћивања лжицом, “најблагообразнијег” према изразу патријарха цариградског Михаила Оксита [46]. На Западу, али и на Истоку преовладало је од 9. века мишљење да се хришћани лаици не причешћују из руке [47]. Од обичајне праксе која је преовладала на Истоку пренела се и у Шпанију пракса да се од краја 7. века даје тело Господње умочено у освећено вино. Ово је на Западу било забрањено од стране Сабора 675 године [48]. Овај обичај мешања дарова у посудама забранио је, како смо видели, и Петошести Трулски Васељенски Сабор.

Фактор у општем прихватању лжице представља и развој проскомидије и преовладавање честица. За њену практичну употребу а пре свега за сједињење вина и воде помиње се у најстаријем тексту који описује поредак Проскомидије (12. век) [49]. Валсамон (12. век) помиње ширење употребе лжице “у неким црквама” [50]. У истом периоду наводи лжицу и тумачење Свете Литургије приписивано Софронију Јерусалимском [51]. Свети Симеон Солунски сматра лжицу неопходном због мешања часних дарова “јер је потребно да се сваки верник причести и од тела и од крви Христове заједно” (“Ἐπεί χρεία καί ἐκ τοῦ σώματος ὁμοῦ καί τοῦ αἵματος τοῦ Χριστοῦ κοινωνῆσαι πάντα πιστόν”) [52]. Преовладавање лжице као најприкладнијег начина Причешћивања није без везе са начином Причешћивања Латина који не раздељују хлеб [53].

Закључак

Изучавање историје начина Причешћивања верних води нас до закључка да су се од првих векова до 10. века хришћани причешћивали часним даровима одвојено, примајући хлеб у своје руке од стране служашчег свештеника (“λαβίς τῶν χειρῶν”). Лжица као литургијски сасуд позната је већ од 4. века као алатка за алтернативно решење, за ванредне случајеве и посебне потребе. Текстови житија из 7. века нас информишу да се лжица среће и у виду кашичице. Од 11. века се повезује са Проскомидијом (честице). Од 12. века посведочена је на локалном нивоу. Као уопштена пракса преовлађује од 14. века. Термин лжица задржао се и за кашичицу због снажног символизма и упућивања на угљен узет са олтара. Угљен је видео Исаија, дакле дрво “уједињено са ватром. Тако и хлеб Причешћа није обичан хлеб, већ уједињен са божанским” [54]. Наравно, није случајно да лжица задобија и мистички карактер у смислу да представља образац Богородице јер “тамо ватрену природу угљена машице са жртвеника узеше, а ова огањ божанства примивши у себе не сагоре већ се прослави” [55].

Дакле, предање наше Цркве о историји, употреби из практичних разлога и символици лжице је јасно и богато. Изучавање и урањање у ово предање може да да одговоре на проблематику која се било под изговором, било истински поставља у наше време. Може да просветли колико оне који ствари посматрају духовно и који разумевају смисао речи “јер хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свјету” [56], толико и оне који желе да буду оригинални, а још и оне који имају потешкоће да се удубе у чудо тајни, саплитани помислима својих сумњи.

Текст је објављен у часопису Јеладске Цркве “Ефимериос”, свеска 4 (јул – август), 21-29. Превод: Немања Костић

[1] Σκαρλάτου Δ. Βυζαντίου, Λεξικόν ἀρχαίας ἑλληνικῆς γλώσσης καί καθαρευούσης, τόμ. Α΄, Ἀθῆναι 1964, 775.

[2] Исa, 6, 6-7.

[3] Σωφρονίου Πατριάρχου Ἱεροσολύμων, Λόγος περιέχων τήν ἐκκλησιαστικήν ἅπασαν ἱστορίαν• καί λεπτομερῆ ἀφήγησιν πάντων τῶν ἐν τῇ θείᾳ ἱερουργίᾳ τελουμένων, PG 87 3 , 3984C. Види и Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Λειτουργική Α΄. Εἰσαγωγή στή θεία Λατρεία, Θεσσαλονίκη 3 2000, 49.

[4] Мт 26, 26-28. Види и: Мк 14, 22-24. Лк 22, 19-20. 1 Кор 11, 23-25.

[5] Νικήτα Πάσσαρη, Ἡ παράσταση τῆς Κοινωνίας τῶν Ἀποστόλων στή βυζαντινή τέχνη (6 ος αἰ. – α΄ μισό 15 ου αἰ.), Τόμος 1 – Κείμενο, Διδακτορική Διατριβή, Ἀθήνα 2015.

[6] Εὐσεβίου Καισαρείας, Ἐκκλησιαστική Ἱστορία, Βιβλίο Ζ΄, 9, 4, Ἐπιστολή Ἐπισκόπου Ρώμης Ξύστου (285 μ.Χ.).

[7] Διαταγαί τῶν Ἁγίων Ἀποστόλων, VIII, Sources Chretiénnes 336, 210 (= PG 1, 1109).

[8] Μεγάλου Βασιλείου, Ἐπιστολή ϟΓ΄, PG 32, 485Α.

[9] Κυρίλλου Ἱεροσολύμων, Μυσταγωγική Κατήχησις Ε΄, 21, 22, Sources Chrétiennes 126, 170•172.

[10] F. A. Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford, At the Clarendon Press, 1896, 63.

[11] F.A. Brightman, нав. дело, 64: “ἐπαίρουσι τούς δίσκους καί τούς κρατῆρας εἰς τό μεταδοῦναι τῷ λαῷ”.

[12] Види: Ἀριστείδη Γ. Πανώτη, Ἡ θεία Λειτουργία τοῦ Ἁγίου Ἰακώβου τοῦ Ἀδελφοθέου, ἤτοι ἡ τέλεσις τῆς θείας Εὐχαριστίας τῶν Ἐκκλησιῶν Ἀντιοχείας καί Ἱεροσολύμων κατά τήν παλαιοχριστιανικήν τάξιν, Ἀθῆναι 1986, 59.

[13] Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Κείμενα Λειτουργικῆς, τεῦχος Γ΄. Θεῖαι Λειτουργίαι, Θεσσαλονίκη 2007, 376-377.

[14] Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Κείμενα Λειτουργικῆς Γ΄. Θεῖαι Λειτουργίαι, Θεσσαλονίκη 2007, 61.

[15] Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, исто, 54. О предању више хлебова и више путира у историји литургије види: Παναγιώτη Ἰ. Σκαλτσῆ «Οἱ πολλοί ἄρτοι καί τά πολλά ποτήρια στή θεία Λειτουργία», у «Ἱερουργοί καί Φιλοθεάμονες». Κεφάλαια Ἱστορίας καί Θεολογίας τῆς Λατρείας [Λειτουργικά καί Ὑμνολογικά Παράλληλα -1], ἐκδ. Κυριακίδη, Θεσσαλονίκη 2014, 563-616.

[16] Mansi 3, 720.

[17] Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, Αἱ τρεῖς Λειτουργίαι κατά τούς ἐν Ἀθήναις κώδικας, Ἀθῆναι 1982, 150.

[18] Ἰουστίνου, Ἀπολογία, 67, PG 6, 429 C.

[19] Συμεών Θεσσαλονίκης, Ἀποκρίσεις πρός τινας ἐρωτήσεις Ἀρχιερέως, ΜΑ΄, 155, 889Β. Πρβλ. Μεγάλου Βασιλείου, Ἐπιστολή ϟΓ΄, PG 32, 485 A.

[20] Σωφρονίου, Βίος ὁσίας Μαρίας, Δ΄, 34, PG 87 3 , 3721 C.

[21] Σωφρονίου, нав. дело, PG 87 3 , 3721 A.

[22] Σωφρονίου, нав. дело, PG 87 3 , 3721ΟΒ.

[23] Σωφρονίου, нав. дело, PG 87 3 , 3721A.

[24] Σωφρονίου, Ἀφήγησις θαυμάτων τῶν ἁγίων Κύρου καί Ἰωάννου, PG 87 3 , 3457BC. Види и: Robert F. Taft, A History of the Liturgy of st. John Chrysostom, vol. VI, The Cmmunion, Thanksgiving, and concluding Rites, Rome 2008, 283.

[25] Δανιήλ Γεωργόπουλου (Ἱεροδιδασκάλου), Ἱερά Ἀνθολογία περί τῶν σεπτῶν καί θείων ἑπτά Μυστηρίων τῆς Ἐκκλησίας, Βενετία 1833, 36.

[26] F. Nau, “Le texte grec des récits utiles à l’ âme d’ Anastase (le Sinaite)”, Oriens Christianus 3 (1903) 61-62 : «Καί τοῦ ἔστειλαν μέσα σέ αὐτό τό σκεῦος ἁγία μερίδα σώματος μαζί καί τιμίου αἵματος. Ἀφοῦ τράβηξε πάνω στό στύλο τήν ἁγία μετάληψη, κρατώντας τό ἅγιο ποτήριο καί τό κοχλιάριο μετέλαβε» («Καί ἔστειλαν αὐτῷ εἰς αὐτό ἁγίαν μερίδα μετά καί τοῦ τιμίου αἵματος. Ἑλκύσας οὖν ἄνω τήν ἁγίαν μετάληψιν, κρατῶν τό ἅγιον ποτήριον καί τό κοχλιάριον, διεκρίνετο μεταλαβεῖν»). Види и: Robert F. Taft, нав. дело, 283-284.

[27] Ἁγίου Συμεών Ἀρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης (1416/17-1429), Ἔργα Θεολογικά, κριτική ἔκδοσις μετ’εἰσαγωγῆς ὑπό D. Balfour [Ἀνάλεκτα Βλατάδων, 34], Θεσσαλονίκη 1981, 249.

[28] Πέτρου Ἀρκουδίου, De Concordia Ecclesiae Orientalis…, Luterie Parisiorum, M. DC. LXXII, III, σ. 53. Види и: Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 150.

[29] Παϊσίου Λιγαρείδη, Ἀνακεφαλαίωσις…, ἐν χφ 571 τοῦ Μετοχίου τοῦ Παναγίου Τάφου φφ 254 ν -255 ν . Βλ. καί J. Goar, Εὐχολόγιον sive Rituale Graecorum, Graz 1960, σ. 130.

[30] Ἑρμείου Σωζομενοῦ, Ἐκκλησιαστική Ἱστορία, 3,5, PG 67, 1529 A.

[31] Παϊσίου Λιγαρείδη, нав. дело, 255 ν -255 ν.

[32] Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Ἔπαινος τῶν ἀπαντησάντων ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ καί περί εὐταξίας ἐν ταῖς δοξολογίαις, PG 56, 136: «Ἀλλ’οὐκ ἐτόλμησεν ἅψασθαι τῇ χειρί τά Σεραφείμ, ἀλλά τῇ λαβίδι, σύ δέ τῇ χειρί λαμβάνεις». Βλ. καί PG 49, 345.

[33] Βλ. Νικοδήμου Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, издање. Β. Ρηγόπουλου, Θεσσαλονίκη 1987, 311.

[34] N. Borgia, Il Commentario Liturgico di s. Germano…, Grottaferrata 1912, 36-37 (= PG 98, 433 A) «τόν κατέχοντα (ἱερέα) τόν νοερόν ἄνθρακα τῇ λαβίδι τῆς χειρός αὐτοῦ ἐν τῷ θυσιαστηρίῳ καί ἁγιάζοντα καί καθαίροντα τούς προσδεχομένους καί μεταλαμβάνοντας».

[35] Γ. Ράλλη-Μ. Ποτλῆ, Σύνταγμα…, τόμ. Β΄, 546-547. Νικοδήμου Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, 310-311.

[36] Νικοδήμου Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, 311.

[37] Ἰωάννου Δαμασκηνοῦ, Ἔκδοσις ἀκριβής τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, 4, PG 94, 1149 A.

[38] Види: Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 149-150.

[39] Θεοδωρήτου Ἐπισκόπου Κύρου, Ἐκκλησιαστικῆς Ἱστορίας, Λόγος πέμπτος, κεφ. ΙΖ΄, PG 82, 1232 D.

[40] Eusebii Renaudotii, Liturgiarum Orientalium Collectio, τόμ. Α΄, Parisiis 1716, 195-196 и 262.

[41] Κωνσταντίνου Καλλινίκου (Πρωτ/ρου), Ὁ Χριστιανικός Ναός καί τά τελούμενα ἐν αὐτῷ, ἐκδ. Γρηγόρη, Ἀθῆναι 1969, 190.

[42] Γρηγορίου Δεκαπολίτου (ψευδ.), Λόγος ἱστορικός…, PG 100, 1204 B: «Καί πάλιν εἶδε ὁ Σαρακηνός ἐκ τρίτου τόν ἱερέα μεταδιδόναι ἐκ τοῦ σώματός τε καί τοῦ αἵματος τοῦ παιδίου μετά τῆς λαβίδος τοῖς μεταλαμβάνουσιν».

[43] H. G. Beck, Kirche und theologische literatur in byzantinischen reich, Минхен, 1959, 579.

[44] Ἁγίου Συμεών Ἀρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης (1416/17-1429), Ἔργα Θεολογικά…, 249.

[45] Νικοδήμου τοῦ Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, 311, σχ.1.

[46] «Περί τῆς ὑπαλλαγῆς τῆς μεταλήψεως τῶν ἁγιασμάτων τοῦ Χριστοῦ», у Les Registes du Patriarcat de Constantinople, I: Les actes des patriarches, 1-3, издање V. Grumel (Le Patriarcat byzantine, I), Kadiköy-Instabul 1932, и издање J. Darrouzès, Paris 1977, 1979, 1991. Види и: Μανουήλ Ἰ. Γεδεών, Ἀρχεῖον ἐκκλησιαστικῆς ἱστορίας, Κωνσταντινούπολη 1911, 40. Robert F. Taft, нав. дело, 293. Види и: π. Δημητρίου Τζέρπου, Ἐφόδιον ζωῆς. Ἡ μετάδοση τῆς θείας Κοινωνίας στούς ἀσθενεῖς πού ἀντιμετωπίζουν κίνδυνο θανάτου. Συμβολή στήν Ποιμαντική Λειτουργική, ἐκδ. «Τῆνος», Ἀθήνα 2001, 37, 91. Види и: Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Λειτουργική Α΄…, 48.

[47] Сабор у Руени, вероватно 880. Συμεών Θεσσαλονίκης, Διάλογος…, ϟΘ΄, PG 155, 301 A. Види и: Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 150.

[48] Mansi 11, 155. Види и: Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, нав. дело, 150.

[49] V. Laurent, “Le vituel de la proskomidie et le métropolite de Crète Élie », Revue des Études Byzantines 19 (1958) 131. Види и: Robert F. Taft, нав. дело, 294-297. Од истог аутора: “Byzantine Communion Spoons: A review of the Evidence”, у Dumbarton Oaks, Papers (DOP), 50 (1996) 209-238.

[50] Γ. Ράλλη-Μ.Ποτλῆ, Σύνταγμα…, τόμ. Β΄, 548-549.

[51] Σωφρονίου Ἱεροσολύμων (ψευδ.), ὅ.π., PG 87 3 , 3985 B.

[52] Συμεών Θεσσαλονίκης, Διάλογος…, ϟΔ΄, PG 155, 284 D.

[53] Παναγιώτη Ν. Τρεμπέλα, «Ὁ ρωμαϊκός λειτουργικός τύπος», у Ἐπιστημονική Ἐπετηρίς Θεολογικῆς Σχολῆς Πανεπιστημίου Ἀθηνῶν 15 (1960-1964) 198.

[54] Ἰωάννου Δαμασκηνοῦ, Ἔκδοσις ἀκριβής τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, 4, PG 94, 1149 B.

[55] Ἰακώβου Μοναχοῦ, Λόγος Δ΄, Εἰς τόν Εὐαγγελισμόν, PG 127, 641 D.

[56] Јн 6, 33.