Мада се у нашој црквеној, па и у широј културној јавности, могу чути примедби да Свети Јован Владимир није удостојен одговарајућим (високим) местом у националној историји, то се, након увида у хиљадугодишње штовање у Цркви, у доказе о исто тако дуготрајном утемељењу у народном предању, затим у то како је био инспирација значајних дела уметничке књижевности и тема озбиљних историографских анализа, може демантовати. Дакле, и пре него што је на прошлогодишњем (2015) заседању Светог архијерејског сабора СПЦ одлучено да се „достојно прослави велики јубилеј – хиљаду година од мученичке смрти Светог Јована Владимира, највећег српског владара из преднемањићког периода (1016-2016)“ разним духовним манифестацијама током 2015. и 2016. године, овај дукљански и српски владар прве две деценије XI века није био занемарен (осим у идеолошки смутним временима) ни у једној области која утиче на суштински идентитет нашег народа.
Пре разматрања места нашег јунака у црквеном култу и књижевности, сматрамо неопходним да се сагласимо са истраживачима који хронику о мученичком пострадању кнеза Владимира, често називану и «Легендом о Владимиру и Косари», саматрају делом самосталног «житија (gesta, acta, vita)» које je настало пре него што га је барски свештеник укључио у XII веку у латински спис познат као «Летопис попа Дукљанина». И најновије, врло критички спроведене анализе, на пример Тибора Живковића, не одступају од оног што је још 1893. године у студији «Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима – Легенда о Владимиру и Косари» закључио Стојан Новаковић, „да се одмах по смрти Владимировој нашао неко ко је његова дела описао. На ту књигу, без сумње писану словенским језиком, поп Дукљанин упућује као на свој опширнији извор. То значи да је писменост, ту у Зети, толико већ напредна била, да је имао ко оценити и по достојању прославити светитељска дела Владимирова... Све нас то, као и оно што смо напред говорили, упућује да у X и XI веку замишљамо јачи књижевни покрет у Зети, који је свагда обухватао и крајева Захумља и Рашку.“
Чини се да је и напомена о подударности хагиграфских елемената из Житија са поузданим и проверљивим историјским изворима важна за укупну слику о трајању и распрострањености Владимировог култа. „Говорећи о времену почетка владавине Гаврила Радомира (сина бугарског цара Самуила), а затим и владавини његовог брата од стрица Јована Владислава (који је мучки убио Владимира), Јован Скилица напомиње како су прилике у Драчу биле мирне док је «Трибалијом и оближњим областима Србије владао Владимир, зет Самуилов...» Уколико се под Трибалијом у овом случају разуме област Дукље, онда је Србија, или само један њен део, била такође под влашћу Владимира... Стога изгледа врло извесно да је Владимир, поред северног дела драчке области, на управу добио Дукљу и југозападне делове тадашње Србије, највероватније земље у сливу Таре и Лима“ (Тибор Живковић, «Портрети српских владара» (IX-XII век, Београд 2006).
Историчари, као и истраживачи култа, сагласни су да Владимирово политичко деловање није услов за сећање кроз хиљаду година, јер није остао запамћен као владар ратник или државник (осим у литерарној фикцији), јер је током управљања својим областима био у зависном положају према Византији и Бугарској, већ у томе што је «први владар поштован као светац у некој српској кнежевини» – појављује се мотив светости, односно хришћанских врлина које красе владара. У историјском контексту, ово се објашњава појачаним деловањем Цркве, јер је у Владимирово време „црквена организација у Дукљи досегла један виши ниво, прожимајући друштво у већој мери него раније“ (Тибор Живковић).
Као додатни аргумент да је у «Летопис попа Дукљанина» укључен део оригиналне хагиографије може послужити и податак да је култ владара-мученика био најраспрострањенији у словенским земљама. Тако, неки елементи из «Владимировог житија» имају доста сличности са списима којима се граде култови Светог Вацлава и светих Бориса и Гљеба у исто доба.
„У прослављању владара-светитеља који припадју типу мученика, као драмси врхунац хагиографске приче истакнута је њихова насилна смрт коју су примили без отпора. У основи оваквог модела житија је поистовећивање светитеља са Христом, односно понављање Христове жртве, као што је истоветна «imitation» доследно спроведена у описима њихове владарске праксе и у каталогу врлина. Неретко, чак и у списку постхумних чуда, налазе се нека која су као преознатљиви мотиви пруезети из јеванђеља“ (Смиља Марјановић-Душанић, «Свети краљ», Београд 2007). Сходно овом принципу, од прве до последње реченице, Владимир је приказан као светитељ, а не као владар. Као дете „украшен је сваким знањем и светошћу“ и одмах на почетку за писца «Житија» он је „свети човек“. Краљ који неће да му ико погине и који се, пре боја, понизно повлачи са својом војском на брдо Облик, где се такође неће борити, није владар од овог света. На Облику је приказан као чудотворац, змије отровнице учинио је заувек безопасним сузама и молитвама. И његов брак је изузетан, јер се он удружио само духовно, а не телесно, са Самуиловом кћерком Косаром, њему сродном природом. Њих је, уствари, сјединила Божија воља, јер је Косару наговорио Свети Дух да од оца затражи дозволу да опере ноге окованих тамничара и заробљеника (јеванђелско прање ногу). Дакле, Косара није заволела Владимира из пожуде, већ су обоје живели у браку свети и чисти љубећи Бога и служећи му дању и ноћу.
Има и сцена још директније повезаних са Христовим ликом. Жупан који је издао свог краља упоређен је са Јудом, а Владимир се после његове издаје сам предје, као да се повинује речима Господњим «Син Човечији биће предан у руке људске» (Матеј, 17, 22). Очигледне су и паралеле са помињањем златног и дрвеног крста, односно када убица прихвата да се лажно закуне на дрвеном крсту: „Знамо да Господ наш Исус Христос, који је за нас страдао, није на златном или сребрном крсту распет, него на дрвеном, Дакле, ако је твоје обећање искрено и твоје речи истините, пошаљи ми по монасима дрвени крст... “
Слично Христу, Владимир је свестан да ће преко мучеништва доспети у Царство небеско. У тамници га посећује анђео и јавља му да ће примити неувели венац и награду вечног живота. Сцена смрти описана је према устаљеној пракси. Наоружани витезови опколили су краља док се у цркви молио Богу. И његове последње речи „Зашто умирем без кривице“ призивају сећање на Христову жртву. Симболично место смрти, још један предуслов мучеништва, јесу црквена врата крај којих краљ пада посечен. Сахрањен је у истој цркви, а чуда су одмах почела да се дешавају на његовом гробу: „А Господ, да би објавио заслуге блаженог мученика Владимира, учинио је да многи, мучени разним болима, након што уђу у цркву и помоле се над његовим гробом, буду излечени. А ноћу су тамо сви видели Божанску светлост и као да горе многе свеће... Његово тело лежи цело и мирише као да је намирисано разним мирисима... “
И летимично поређење многих момената из Владимировог живота, нарочито, повлачења из борбе, женидбе и смрти са средним мотивима из житија других светитеља, показује да имају чисто хагиографски карактер.
А један историјски потврђен податак, истовременост преноса Владимировог тела из Преспе у цркву Пречисте Крајинске са походом Владислава (његовог убице) против Драча, доприноси рађању хришћанске легенде о казни убице од његове невине жртве. Хагиографски је то изражено ударом анђела, то јест војника са ликом самог Светог Владимира.
Као што међу свим истраживачима нема сагласности да су Владимирове мошти биле у манастиру Пречисте Крајинске, тако се још није сигурно утврдило да ли су оне у албански манастир Шин Ђон пренете пре 1381. године када га је обласни господар Карло Топи обновео на рушевинама претходног пострадалог у земљотресу. Тада се Владимировом имену додаје Јован, уз убедљиво објашњење Николе Банашевића: „Зато се може с пуно разлога веровати да је манастир у који су пренесене мошти новог светитеља већ носиле име Светог Јована и да је то баш допринело да у светитељеву нову легенду уђу елементи из живота Крститељева и да Владимир добије још једно име, Јован“ («Летопис попа Дукљанина», Београд 1971). Овај научик повлачи још једну светитељску паралелу тако што израженост (ширину распрострањености, хиљадугодишње трајање) култа Светог Јована Владимира објашњава честим преношењем његових моштију, које се данас налазе у Саборној цркви Тиране, након што су 1967. године, када је Енвер Хоџа забранио сваку верску активност у Албанији, из Шин Ђона пренесене у елбасанску цркву Свете Марије, поредећи то са још чешћим пресељењима моштију Свете Петке из Епивета.
Остављајући по страни врло комплексне токове развијања култа на широком географском простору Црне Горе, Албаније и Македоније, враћамо се литерарним (црквеним и световним) текстовима са Јованом Владимиром као јунаком. Најпре, указујемо на најранија издања «Летописа попа Дукљанина» (за који аутор, свештеник барске цркве каже да га је са словенског превео на латински) и који као XXXVI главу има Владимирову хагиографију са уверљивим историјским чињеницама, да би нагласили да је медитеранска кулурна јавност имала прилику да упозна једно од првих словенских житија светог владара мученика. Спис није сачуван у најранијем, словенском облику (ако је такав уопште постојао), а и латински текст је познат тек у препису из раздобља око 1650. године. Тај је препис вероватно Р. Луваковић преузео из старијег предлошка у Котору, а објавио га је И. Лучић као прилог делу “О Краљевству Далмације и Хрватске у шест књига” (“De Regno Dalmatiae et Croatiae libri sex”, 1666). «Летопис» је 1601. био објављен и у италијанском преводу М. Орбинија у књизи «Краљевство Словена» (Il regno degli Slavi), са неким додацима које нема латинска верзија. Орбини се том приликом послужио различитим, вероватно старијим предлошком од Лучићева. Такозвану хрватску редакцију пронашао је почетком XVI века сплитски патрициј Д. Папалић у Макарском приморју. Та је, хрватским језиком и ћирилицом писана прерада дела, која се садржајно разликује од латинске редакције, колала у преписима све док је 1851. године није објавио И. Кукуљевић Сакцински. Папалићев рукопис превео је М. Марулић на латински, а објавио га је такође И. Лучић као прилог делу из 1666. године.
Да ли због популарности Орбинијевог издања или што измењене историјске околности (продор аустријске хришћанске војске до Скопља 1689. године) потребују оживљавање хришћанских култова, крајем XVII века наративи о Светом Владимиру се умножавају. Тако, 1690. године налазимо на други литургијско-хагиографски спис, овог пута потуно самосталан, посвећен овом светитељу. Реч је о служби (аколутији) и житију (синаксару) написаним на грчком које је претежно засновано на елбасанском предању о светитељу, а мање на хагиографско-историјским наводима из «Летописа». Издање је приредио и у Венецији штампао Јован Папа из Елбасана, али је култне списе, по тадашњој грчкој црквеној пракси, написао Козма који је 1682. године био игуман елбасанског манастира Светог Јована, а у то време (1690-1694) заступник охридског архиепископа у Ебасану, да би 1694. постао митрополит у Драчу. Ова књига је након 1690. године издавана на грчком и 1741, 1744. и 1858. године.
Према издању из 1744. године овај спис преведен је „с греческаго на словенскиј“ и штампана са неким исправкама 1802. године у Венецији код Пана Теодосија старањем хиландарских калуђера Луке и Партенија као «Последованије свјатаго великомученика, чудотворца и мироточца Јоанна Владимира цара сербскаго...» Стојан Новаковић и Иларион Руварац показују да је превод редиговао и исправио Вићентије Ракић, „познати агиограф новијега времена“ користећи биографске податке о Владимиру највише из Рајићеве «Историје» која је током XIX века величала, ради буђења родољубља, врлине српских светих краљева из средњег века. Ракићево Последованије ушло је, уз незнатне исправке, у Србљак из 1861. године београдског митрополита Михаила.
Фрањевац Андрија Качић Миошић (1704-1760) у оквиру «Разговора угодног народа словинског» (1756) испевао је «Писму од краља Владимира», под утицајем Орбинија, али и пучког схватања заједничке словенске историје, дајући мање простора хришћанској хагиографији, а више легенди о љубави Владимира и Косаре: „Кад разуми Косара дивојка,// да ће бити краљица словинска,// од драгости сузе проливаше,// своме баби руке целиваше.// Од тамнице кључе узимала,// тамници је врата отворала;// Владимира сужња дозиваше,// тер овако њему говораше:// Устани се, краљу Владимире,// тер отари горке сузе твоје,// ево тебе заручница зове,// липа ћерца краља булгарскога!“
Епископ охридски Николај је 1925. године у “Читанку о Светоме краљу Јовану Владимиру”, поред поменутих писаних састава, укључио и одломке из других књижевних и уметничких дела у којима је Владимир јунак, као што су историјска драма у три акта Лазара Лазаревића “Владимир и Косара”, Будим 1829 (уметничка прерада података из Рајићеве “Историје”), “Владислав” (1842), жалосно позорје о негативном јунаку Јована Стерије Поповића, “Владимир и Косара” (1873), либрето за оперу у четири чина Петра Прерадовића, Балканска Царица (1884), историјска драма у стиховима књаза Николе, “Владимир Дукљанин” (1888), историјска приповетка Стевана Сремца која је објављена у збирци о знаменитим средњовековним српским владарима “Из књига староставних” 1903. године. Поред ових, у Читанку Владика је уврстио и своје стихове и разматрања о Светом Владимиру, као и сведочанство руског конзула И. С. Јастребова о светитељовом култу, у околини Елбасана у XIX веку, са посебним нагласком на легенду о Владимировом крсту (И. С. Јастребов, “Податци из историје српске цркве”, Београд 1879). У тексту “Правда Светог краља Владимира” владика Николај, између осталог, наглашава: „Историји светитеља нема краја. Близу је хиљада година како се родио краљ Владимир, и још историја његова нити је свршена нити ће се свршити. Јер како би се могло рећи, да је свршена историја једног човека, кога хиљаде и хиљаде живих људских бића и дан данас сматрају живљим од себе, молећи се пред иконом његовом, призивајући на невољи у помоћ име његово, и клањајући се његовим моштима као нечем моћном, многомоћном. Када је реч о светитељу, не може бити речи о смрти. Светитељство се управо и састоји у победи свега смртнога у човеку.“
У години када Николај приређује «Читанку», познати историчар Миленко М. Вукићевић (1867-1935) објављује дело «Владимир и Косара: две светле тачке из наше прошлости», а професор Чедомир Марјановић у популарној Библитеци «Савремених религиозно-моралних питања» монографију о Владимиру, у којој се, иако нема нучне претензије, налазе драгоцене чињенице о култу дукљанског владара мученика.
Трансформација Владимира који не жечи ни у самоодбрани да повреди другог, као оличења невиности и мучеништва ради подражавања Христа из «Житија» (XI век) укљученог у «Летопис попа Дукљанина» у, на пример, Сремчевог Владимира (XIX век) који као велики ратник одлази у смрт јуришајући на своје непријатеље са мачем у рукама је тема о којој се релативно доста зна у теорији и историји књижевности, о чему на овом месту неће бити говора. Вероватно ни творци «Хамлета», «Дон Кихота» или «Фауста», као ни аутор Владимирове хагиографије, нису могли претпоставити које богатсво различитих, па и супростављених мотива ће се испреплетати око њихових јунака. Сви су они живи као јунаци потоњих митова, без обира у каквој интерпретацији. „А Владимир је остао: и преслио се на небо и остао на земљи; на небу слављен од ангела и светитеља, на земљи слављен од људи. Бог му је прославио и душу и тело“ (Свети владика Николај).
Негослав Јованчевић
