У време преузимања дужности епископа шумадијског 1977. године, Света Литургија, а такође и сва остала богослужења, која окружују Литургију, вршена су у целој Епархији на лепом, милозвучном и вековима освештаном црквенословенском језику, али за шире народне слојеве скоро потпуно неразумљивом.
„Истинито учење неподељене хришћанске Цркве“[1] доспело је до верника Српске православне цркве на народном језику којим су говорили Словени у Панонији, заслугом Солунске браће равоапостолних Кирила и Методија. Они су превели на разумљиви, народни језик и све литургијске књиге, а овај језик се користио по српском изговору. Од Светог Саве, 1219. године, па све до половине XVIII века богослужење се вршило на српскословенском језику. Из тих времена су сачуване многе рукописне литургијске књиге – Србуље, без којих нема данас ни једне универзитетске библиотеке.
Међутим, у другој половини XVIII века ситуација се мења. Место разумљивог језика, у Литургију се, путем богослужбених књига штампаних на рускословенском језику, који је код нас одомаћен као црквенословенски језик, уводи један тешко разумљив језик.
До Првог светског рата, црквенословенски језик се обавезно учио по школама, док су оне имале вероисповедни карактер, на територији бивше Хабзбуршке монархије, те су верници колико-толико разумевали литургијске текстове. Па, и поред тога, јавља се још 1872. године покрет за народним језиком у Литургији и у богослужењу уопште. Констатовано је да „свесни део народа упада већ у патриотично очајање видећи да се Црква његова креће само у мртвим формама којих народ не разуме“[2].
Потребу за народним језиком у богослужењу увидели су многи парохијски свештеници и теолози који су имали визију. Први озбиљни преводи са грчког на српски језик појављују се 1914. године заслугом професора Димитрија Стефановића и др Иринеја Ћирића. Као доктор семитологије Бечког универзитета, епископ Иринеј преводио је старозаветне текстове који се употребљавају у богослужењу са јеврејског језика, а Литургију и остале чинове који је окружују, са научним коментарима са грчког језика.
Године 1968. трудом Преосвећеног епископа браничевског Хризостома угледао је света «Еванђелистар» на српском језику, снабдевен дозволом Светог архијерејског сабора да се може употребљавати на богослужењу.
И поред тога, одељци из «Еванђеља и Апостола» и даље су се читали у нашој новој Епархији на наразумљивом црквенословенском језику. Постојао је страх како ће народ примити матерњи језик у богослужењу, а и отпор извесног дела свештенства, нарочитог оног који је читавог века служио на црквенословенском језику. При оваквом стању ствари, верници су, рекли бисмо, присуствовали Светој Литургији, али не бисмо рекли да су могли и потпуно учествовати у њој. О неком саслуживању народа тешко да је могло бити говора. Зато нас је често обузимао страх због служења на неразумљивом језику. Прво што смо учинили, било је наређење да се «Еванђеље и Апостол» имају обавезно читати на народном језику. Ову одлуку верници су поздравили са одушевљењем и на тај начин дали подршку да се настави са увођењем народог језика и у Литургију, тим пре што је већ постојао научни превод Златоустове литургије са грчког на српски од стране професора Богословског факултета у Београду, протођакона др Емилијана Чарнића. Његовом заслугом верници Шумадијске епархије ће наредних година имати прилике да чују многе богослужбене текстове на језику «у коме смо се родили» (Дап 2, 8).
Најважније је било сада омогућити народу да, слушајући Литургију на матерњем језику, активно учествује у њој, јер је она до сада била неприступачна ширим народним слојевима. Морамо признати да нисмо водили рачуна о томе шта ће рећи присталице неразумљивог језика. Важније је било од свега омогућити Божијем народу да учествује у животу Светих тајни.
Присталице црквенословенског језика позивали су се на Римакотоличку цркву у којој се Литургија вршила на латинском језику и у исто време истицали су значај црквенословенског за очување заједнице православних словенских Цркава, то јест да би та заједница била ослабљена ако бисмо почели служити на народном језику.
Увођењу народног језика у богослужење помогло је и то, што је у Крагујевцу била централа Хришћанске народне заједнице за читаву Српску православну цркву. Овај покрет, покрет масовног враћања Богу и Цркви настао је у Банату још за време Аустроугарске, а после Првог светског рата проширио се у скоро све епархије. Он је заталасао верски живот у целој Цркви, а нарочито у Србији. „Омасовио је“, по први пут, верску штампу у нашој Цркви, како рече епископ Хризостом, и попунио женске и мушке манастире монаштвом. Оно што је за нас, овог пута најважније, то је учествовање у богослужбеном животу. Наиме, они су први осетили да је црквенословенски језик велика сметња за њихов духовни живот, за њихово узрастање у Христу. После Литургије, они се нису одмах разилазили својом кућама, већ се се ту, у црквеним или школским просторијама, задржавали и задовољавали, због неразумљивог језика, своје верске потребе. „После присуствовања св. литургији на рускословенском језику“, каже митрополит загребачки Дамаскин, „окупе се поред цркве и почну певати на српском језику духовне песме, осећајући потребу за тим, осећајући да их богослужење на рускословенском језику није потпуно духовно задовољавало, те га они сами допуњују на овај начин.“[3] Појавило се, дакле, у наше дане исто што се догодило у седим хришћанским временима у животу светих апостола. Наиме, они нису одмах прекинули везу са старозаветним храмом и његовим богослужењем. Они су и даље посећивали храм и учествовали у његовом богослужењу, што је било сасвим природно, али већ у самом храму у току обичног богослужења, хришћани су у души вршили друго, своје богослужење, што се види из «Дела апостолских» (5, 12-13).[4]
Ускоро се појавио превод са грчког на српски језик трију Литургија, Златоустове, Василијеве и Пређеосвећене, која се приписује Светом Григорију Двојеслову, епископу римском, а која се у Православној цркви служи средом и петком првих пет седмица Ускршњег поста и прва три дана Страсне седмице (Die Karwoche). Овај превод је угледао света 1978. године трудом архимандрита др Јустина Поповића, професора универзитета. Мада је његов превод Златоустове Литургије на српски језик настао још 1922. године, преводилац је сматрао за потребно да објасни верницима што се одлучио на овај подухват, као да се плашио замерки, иако је сам служио сва богослужења целог живота само на народном језику, што се усудио да све тајне вере хришћанске сведе на једну Свету тајну – Тајну Свете Евхаристије и јасно изложи на народном језику и преда је народу Божијем.
„Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је симисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примајући га за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква је мерило и народа и језика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив – увек сабира и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У језику је увек главно тајна речи; а тајна речи људске неодвојива је од тајне Речи Божије, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божијег – Христа Богочовека. Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светог, језик богослужења и богославословљења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божијом и молитвом (1 Тим 4, 5).“[5]
Употребом народног језика, богослужбена трпеза, која је вековима била високо постављена, одједно је постала доступна верницима, који су сада постали један свестан евхаристијски скуп. Литурзи су сада могли да се моле пуна срца за вернике Златоустовим речима: „Боже, подари напредак у животу и вери и духовној разборитости (Кол 1, 9) и онима који се с нама моле“. У оваквој духовној атмосфери добијамо утисак да евхаристијски скуп има заиста саборни карактер. Само на овај начин, уз потпуно учешће клира и народа, који је чувар побожности, могуће је „једним устима и једним срцем славити и величати пречасно и величанствено име“ Свете Тројице у овој „великој тајни побожности“. Веза између оних који служе и саслужују постаје чвршћа и подсећа на живот прве Цркве. „Тај двојни аспект вршења Евхаристије не може бити раздељен на његове издвојене делове: не може бити служења предстојатеља без саслужења целог народа и не може бити служења народа без његовог саслужења предстојатеља“, каже професор Афанасијев.[6]
У циљу литургијског образовања верних, предузели смо наредних година неколико акција, које су уродиле стоструким родом. Наиме, трудом професора Емилијана Чарнића, преведена је са руског књига «Разматрање Божанствене Литургије» Николаја Гогоља (1809-1852) и штампана у двадесет хиљада примерака. Из разговара са верницима, сазнали смо да им је ова студија помогла да Литургија за њих не буде више „затворена књига“, већ „централни нерв“ њиховог хришћанског живота који треба да буде заслађен и испуњен сладишћу богослужења.
Исте, 1981. године, приредили смо за вернике књижицу од 47 страна у петнаест хиљада примерака, у којој смо на популаран начин обрадили Литургију и све остале Свете тајне. Текст смо уступили за годишњак Српске православне цркве који је изашао у двадесет хиљада примерака. Некада су све Свете тајне биле у саставу Литургије која је била основа и завршетак целог богослужбеног живота. Па и данас су освећење мира, рукоположење ђакона, презвитера и епископа, освећење храм, антиминса и велико освећење воде у саставу Литургије. Одзив је био фантастичан и књига је растурена у току неколико месеци.
Имајући у виду да је приступ народа овој литургичкој реформи био изванредан, рад на овом пољу је плански настављен, јер је много тога још остало недоступно срцима верних. «Јер, ако труба да нејсан глас, каже апостол Павле, ко ће припремити за бој? Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву реч, како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у ветар... Али у Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком» (1 Кор 14, 8-9; 19).
Поред читања «Еванђеља и Апостола», у Православној цркви се читају и старозаветни текстови. Зато смо приредили нови превод «Апостола», са грчки језик, а за празнике Господње додали и антифоне из «Псалама», тако да су деца у целој Епархији укључена у богослужење читањем антифона и «Апостола» на народном језику. Да би се престало, пак, са читањем старозаветних одељака на неразумљивом језику, а чија је садржина понекад дужа, нарочито на Литургији Велике суботе, када траје читање читав сат, приредили смо на народном језику књигу «Паримеја» за целу литургијску годину. Онај ко сада чита одељке из ове књиге не мора бити свештено лице. С друге стране, сви верници сада разумеју и ове текстове који се односе на празнике или догађаје који се празнују.
На територији наше Епархије, редак је био случај пре Другог светског рата да се неко у старијим годинама крштава, јер су се, по правилу, крштавала деца убрзо после рођења. Међутим, сада као да смо се вратили у прва хришћанска времена у сваком погледу. Није редак случај у свакој парохији да се за крштење пријаве одрасле особе и то без икаквог знања о вери. С друге стране, нађу се и по неки родитељи који своју децу желе да крсте јер је „обичај“, а потом ни они ни деца немају никакве везе са Црквом. Шта ће бити од крштења деце, ако бисмо дозволили да се родитељи не старају за свој дом „као за малу Цркву Божију“ у којем се породица заједно окупља на молитву, ако са децом заједно не учествују у богослужењу и децу не приведе Христу од њихових малих ногу, речју – примером и стварањем духовних навика – ако деца никада неће бити доведена Христу да их Он загрли и благослови? Благодат крштења остаће узалудна – без плода! То сведочи и Свети апостол Павле (1 Кор 15, 10). Припадати реду верујућих људи значи веровати и спроводити у дело веру. Зато смо приступили штампању књиге о крштењу у сто хиљада примерака. Књига је намењена родитељима, кумовима и катихуменима и у њој су обрађена ова поглавља: крштење, чин крштења, чин миропомазања, причешће новокршених, крштење деце и одговорност родитеља, кумови и њихова дужност, време крштења и имена оних који се крштавају. У овој књижици, испред текста, остављен је простор за податке о родитељима, детету, куму, датуму крштења и храму у којем је крштење обављено. После крштења, свештеник у име Цркве поклања по један примерак родитељима, за дете и кумовима како би имали прилику да ову књигу прочитавају и подсећају се на време када је њихово дете ушло у Христову Цркву, у заједницу људи који верују у Исуса Христа као Сина Божијег и Спаситеља света – заједницу коју је основао Он и којој је глава Он.
Ову новину народ је ванредно лепо прихватио и поздравио, јер је у овој књизи изложено све што верници треба да знају о Светој тајни крштења и верског васпитања свог детета, које треба да буде сачувано од духа овог света, које мора бити сачувано од утицаја сатане, као што је пшеница одвојена од кукоља (Мт 13, 28-30).
Брига за унапређење литургијског живота подстицала нас је да помогнемо верницима, да кроз разумевање и прихватање богослужења на народном језику, осете предукус визије «новог живота». Зато смо приступили издавању свих Светих тајни, обреда и молитвословља на народном језику, у преводу професора Чарнића, који нам је много помогао да кроз Литургију и остала богослужења откријемо повереном народу нешто од оног „што ухо није чуло и око није видело и што још није ушло у срце човечије, али што је Бог припремио онима који га љубе“.
Превођењем поменута књиге – «Требника» – омогућено је народу да сва молитвословља и Свете тајне разуме и да активно учествује у њима, да зна о чему се ради, а не да наслућује, да се увери да се ту не ради о неком археолошком остатку минулих векова, већ о ономе што је битно и важно за наше спасење.
Свим парохијским свештеницима је стављено у дужност да све молитвене потребе својој пастви имају вршити на народном језику.
Следећим пројектом приступило се приређивањем првог «Часослова» у историји Српске православне цркве на модерном, народном језику, који је угледао света трудом поменутог преводиоца, а у издању Шумадијске епархије. Тек сада је дошло до изражаја потпуно учествовање верних у свакидашњем богослужењу путем читања богослужбених и библијских текстова, јер је «Часослов (Бревијар)» до сада био доступан само теолошки образованим људима и црквеним појцима (канторима). Тако је ова књига, која на себи носи печат дубоке старине, помогла, како лаицима, тако и монаштву да цео круг дневних служби читају, односно врше на свом матерњем језику.
Издавању «Бревијара» претходило је издавања «Псалтира» на модерном језику, подељеном на двадесет катизми (одељака), ради богослужбене и приватне употребе. До тада су верници користили, углавном, превод Вука Караџића, чији дијалект није био у употреби у свим крајевима Српске православне цркве. Будући да се «Псалтир» у Православној цркви у току једне седмице прочита у целини, а за време Ускршњег поста двапут, одлучили смо се на издавање ове књиге како би верницима омилили ову књигу, која је, као рече Свети Василије Велики, „изнад свију књига и ни једна не слави Бога тако као «Псалтир»“. Морамо признати да је у свештеничким редовима било чуђења што смо приступили издавању «Псалтира» на модерном језику и заступало се гледиште да ће цео тираж остати нерастурен. Догодило се обратно. За неколико недеља остали смо скоро без једног јединог примерка. Чим смо били у материјалним могућностима, одмах смо приредили друго издање и то на изричито тражење народа, јер је ова књига укључила многе вернике у активно учествовање у светим богослужењима.
Посебан доживљај имамо сваке године у току Ускршњег поста када народ поверене нам Епархије крене у годишње поклоничко путовање у „радосну тугу“ Великог поста.
И поред свих искушења која окружују човека данашњег времена, пост је у великом поштовању код поверен нам пастве. Имамо низ породица у којима се нико, од рођења па до телсне смрти, не огреши о прописе свих једнодневних и вишедневних постова, укључујући и децу. Но, у нарочитом поштовању је Велики, Васкршњи пост. Нису ретке породице у којима се, изузев суботе и недеље, овај пост спроводи без употребе зејтина.
Морамо признати да нису потребни неки нарочити напори са наше стране да би се народ држао црквених прописа о посту. Напротив, у многим парохијама имамо случајеве да је народ у погледу режима поста строжији од званичне Цркве.
Поред овог, телесног поста, верницима се путем проповеди и литературе истиче важност аскетског поста, истиче се да је „клима“ у коју се улази, пре свега, стање ума, душе и духа и која седам недеља прожима наш целокупни живот.
Како међу верницима има и таквих чије познавање великопосног богослужења није на некој нарочитој висини, организују се предавања пре Великог поста на којима се објашњава значај посних служби, а нарочито Пређеосвећене Литургије. Оним нашим верницима који се током седам недеља подвизавају строгим постом и молитвом, Пређеосвећена Литургија омогућава чешће причешћивање, јер се у нашој Цркви не служи потпуна Литургија у радне дане Великог поста. На овај начин се васкрсли Господ „у ломљењу хлеба“ показује својим верницима и у посне дане, у које они могу да приме у своју душу, срце и цео свој састав „храну бесмртности“ и да осете да су „код своје куће“ – на небу.
Број оних који полазе на четрдесетодневно путовање кроз пустињу Великог поста је велик. Сваке године их подсећамо да су се катихумени некада овим постом припремали за крштење; а ми кршење сваки дан изневеравамо. Пост је, пак, најбољи пут да повратимо оно што „стално губимо и изневеравамо“, јер захваљујући Великом посту и Васкрсу ми поново добијамо натраг оно што смо „примили крсним умирањем и васкрсењем“.
За све оне који желе да упознају литургијску традицију Цркве, њено учење о посту и богатство великопосног богослужења, као и садржај химнографије тих дана, објавили смо књигу познатог литургичара др Александра Шмемана «Велики пост», у два маха у тиражу од шест хиљада примерака.
У исто време дали смо превести са грчког језика «Велики канон» Светог Андреја Критског (650-726) који има 250 строфа и чита се прва четири дана Великог поста, подељен на четири дела, а пете седмице поста, у среду увече, цео. „У “Великом канону” се духовним очима гледају догађаји оба завета и излазе сва лица свете историје: патријарси, судије, цареви, пророци и везују се са јеванђелским причама и догађајима. Главна тема “Великог канона” је покајање и оплакивање греха, те духовно исправљање, што долази до израза у покајним усклицима за опроштај грехова.“
Ово песничко благо било је вековима сакривено и неразумљиво. Зато су многи били лишени задовољства да чују речи “Великог канона” који је „сиже покајања и његовог испуњења“.
Иако је ова слатка књига била намењена свештенству и монаштву, ради читања народу у поменуте дане, њу су просто разграбили световњаци, тако да су речи “Великог канона” постале њихове речи и процена њихових „посних напора“.
Поставља се питање какво је учешће народа у богослужењу у овом периоду, најсветијем периоду литургијске године, и како народ примењује и користи у свом животу све оно што му се нуди, разноверсна богослужења, песме и прописе. Очевидно је да у данашњем времену, које врло много нуди а врло мало даје, времену у ком свет живи у технолошком друштву, није лако спроводити у животу прописе писане пре толико векова, када је свет живео у мањим заједницама.
Разумевајући знаке времена, ми и не очекујемо да у овим данима, а то су, углавном, радни дани, народ испуњава своје парохијске цркве. Међутим, ми смо сведоци да се у овим светим данима догађа нешто необично у живот наших верника, Добијамо утисак да су верници у свим нашим парохијама у стању духовне приправности. То се нарочито опажа прве седмице поста. Већина верника се ове седмице припрема строгим постом за причешће у својим парохијским храмовима, који нису у могућности да приме све оне који су се припремили „молитвом и постом“ да учествују у вечној радости Царства Божијег, које је „радост и мир у Духу Светоме“.
У петак, суботу и недељу прве седмице Великог поста све парохијске цркве, без разлике, препуне су народа који ће се причестити. Добар део ових причасника и даље испуњава прописе о посту све до Ускрса, с тим што се у том међувремену причешћују неколико пута. Само у Крагујевцу у току поменута три дана причести се преко тридесет хиљада верника. Та „запаљеност срца“ траје и даље, током целог „посног пролећа“, јер се број оних који приступају Светој чаши не исцрпи прве седмице поста. Бројни причасници се могу видети на Литургијама пређеосвећених дарова, средом и петком, Златоустовим и Василијевим Литургијама суботама и недељама. На тај начин, за нас и за наше вернике, дани Ускршњег поста, дани жалости, покајања и удвостручених молитава, постају дани радости, као што је у раној Цркви дан слављења Евхаристије био дан радости. Тако да ови дани нису обични, већ дани који су „изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије“.
Ако неко жели да упозна лепоту православног богослужења, нека учествује једном у изношењу Часног крста 27. септембра, великом освећењу воде на Богојављење и макар у једној Литургији пређеосвећених дарова.
„У посне дане (понедељак-петак) се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се 'видљиви' Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи, али је већ међу нама, исто је и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, она је у самом центру поста, она је заиста небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста.“[7]
Иако је Литургија пређеосвећених дарова вечерње богослужење, будући да Црква средом и петком предвиђа уздржавање од хране до заласка сунца, она се у целој нашој Цркви врши у јутарњим часовима. У ранијим временима ова Литургија, веома вољена од народа, како због лепоте, а морамо признати – и због кратког трајања (њено служење траје један сат) – била је увек одлично посећена. Међутим, у овом послератном времену се испречило време као фактор и са бројем оних који узимају учешћа у овој Литургији, изузев прве седмице поста, нисмо задовољни. Зато смо покушали да се вратимо на праксу старе Цркве и основном литургијском принципу духовности, по коме је Евахаристија увек „крај припреме и испуњење очекивања, а дани потпуне уздржаности и пост, будући да су најинтензивнији израз Цркве као припрема, бивају 'крунисани' вечерњим причешћем“. Наиме, после припремања верника и њиховог упознавања са прописима Цркве, по којима се Литургија, потпуна или Пређеосвећена, може, у одређене дане, служити у вечерњим часовима, отпочели смо са служењем Пређеосвећених Литургија касно увече, када су верници слободни од својих свакодневних послова. Одзив је био изванредан, иако је ово једна новина на нашем литургијском животу. Број причасника, будући да се гладује од поноћи, је био изненађујући.
Са оваквим припремама, наши верници дочекују ону спасоносну ноћ, која је „светлија од дана“, радост Пасхе и пасхалне Литургије, која је крунисана опет великим бројем оних који причешћем празнују „умртвљење“ смрти и почетак новога живота, а уз молитве да се васкрслим Христом причешћују „још присније“ у незалазни дан Његовог Царства.
Учествовање поверен нам пастве у литургијском животу Цркве – нарочито у Литургији, том предукусу вечне радости, коју овај свет нити даје, нити је може одузети, била је њена одлука и пре нашег доласка у њену средину, захваљујући дубоком старању Хришћанске народне заједнице. Одржавању, пак, и подгрејавању тога духа и неговању литургијског богословља у многоме је допринела издавачка делатност Епархије шумадијске. Њен највећи део издања посвећен је богослужењу, односно Светој Литургији – Евхаристији. У њој је представљена целокупна економија нашег спасења, а Господ нам је заповедио да Евхаристију вршимо све дотле док не дође – “Њему за спомен” (Лк 22, 19).
Труд и време уложени у литургијско образовање народа објашњавањем Литургије у историјском, богословском и мистичном смислу, а уз често приказивање слајдова, помоћу којих је растумачен сваки детаљ „велике тајне побожности“ – уродили су плодом. Господ, за минулих девет година, колико ми пратимо узрастање своје пастве, „сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“ (Дап 2, 47). То се нарочито опажа када су у питању млади, који се враћају Христу и Цркви, Његовом телу на земљи, јер Он једини никада није изневерио њихове наде.
Допринос младих, нарочиото у седишту Епархије је драгоцен, јер без њих не одржимо ни једну већу црквену свечаност. Поред свих бура и ветрова, успео је да се одржи хор младих, који сваке недеље и празника, већ осам година пева на Литургијама, како у седишту Епархије, тако и у осталим парохијским црквама.
Завршавајући ово информативно предавање о сведочењу Христа и следовању за Њим верника Шумадијске епархије, бладаримо управи “Pro Oriente” на позиву, а свим слушаоцима на стпљењу да ових неколико часова проведу са онима који су остали одани Христу и Његовој Цркви која је делила и дели све оно што је прати од њеног почетка, када се евхаристијска крв мешала заједно са крвљу њених мученика. Историја Цркве нам казује да је Црква најјача била у временима када је бивала на Крсту. Њени верници по целом свету, па и у Шумадији, осећају непрекидну помоћ Оснивача Цркве у свакодневном литургијском животу, који им не даје само Крст, већ и снагу у ношењу тих крстова, малих и великих.
[1] Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, Задар 1881.
[2] Б. Кузмановић, O томе да се књиге „српске народне” цркве преведу на српски народни језик. Предлог епархијској скупштини темишградске дијецезе и васцијеломе осталом, српском народу (Панчево: б. и., 1872).
[3] Митр. Д. Грданички, „О употреби српског језика у нашем богослужењу“, Гласник СПЦ, 1963, 7, стр. 259-264.
[4] Види: Шмеман А., прот. Введение в литургическое богословие. Париж, 1961.
[5] Архимандрит Јустин, О овом преводу Светих Литургија, у: Божанствене Литургије, превео Архим. Др Јустин Поповић, Београд 1978.
[6] Афанасьев Н., прот. Трапеза Господня, Париж 1952.
[7] Александар Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983.
