Као што сви ми добро знамо процес глобализације има много лица, и лепих и ружних. Српско друштво је после 50 година комунистичке владавине и 10 година етничких сукоба и распадања Југославије са великом надом 2000. године ушло у савремене интеграцијске процесе. Како су многи, па и научници и политичари, били 90-тих година изненађени брзим и потпуним сломом комунизма, тако су исто били и изненађени тешкоћама које прате такозвана посткомунистичка друштва у њиховој транзицији ка модерним и развијеним друштвима Запада. Један од кључних проблема је био захтев и потреба за убрзаним променама. Оно што се у западним друштвима дешавало деценијама сада је било потребно да се деси у врло кратком периоду. Последице тог мешања друштвених сатова су велике. Тешко је, а понекад и немогуће поднети и учинити толике промене у кратком временском периоду. Интеграцијски и глобализацијски процеси су од многих схваћени као процеси који ће сами по себи донети већи животни стандард, а то се не дешава, напротив. Снови не постају стварност. Наде се непрестано одлажу у све даљу и даљу будућност, а живот постаје све тежи. Од лепог, срећног и обећавајућег лица глобализација и интеграција све више показују ружно лице новог сиромаштва и безнађа. У новим формама трају исти стари тоталитаризми и старе неправде. У тој се тачки, усудио бих се да кажем, данас налази српско друштво. Оваква, објективно тешка друштвена ситуација различито делује на људе. Опет бих се усудио да нагласим само две, од многих, реакције на актуелне проблеме. Прву бих окарактерисао као негативну, а другу као позитивну. Најпре, негативна реакција: савремени друштвени процеси грубо деле људе на мали број добитника и велики број губитника. А губитници, односно они који се осећају изневереним у својим надама постају нестрпљиви, екстремни, а сутра можда и насилни у свом одбијању свих европских и глобализацијских процеса. Они кажу да нам Европа стиже само у виду свих могућих и до сада незамсливих изопачења и злоупотреба људске слободе и људских права. Друга, позитивна реакција је отрежњење оних који су схватили да нам нико ништа неће поклонити и да се само стрпљивим радом заснованим на одређеним вредностима може у животу нешто учинити. Сан о поклоњеном високом стандарду се у Србији дефинитивно распао, а чини ми се не само у Србији. И то је добро, и то нас уводи у тему европских вредности којој желим да приступим као православни свештеник.
Потрага за душом Европске уније траје колико и она сама и не назире се нада да ћемо је открити и тиме се сложити које су то основне европске вредности које треба бранити кад су угрожене али које су не само европске, наше, те их зато треба бранити, већ опште људске. Ми хришћани сматрамо да је душа Европе била хришћанска и да она само са таквом душом има будућност. Али, опет, иста та Европа већ неколико векова сматра да јој то представља тешкоћу. Да ће она без хришћанства, а искључиво ослањајући се на разум и људску природу, бити отворенија, мирнија и толерантнија. И за такав став постоје врло оправдани и врло конкретни историјски разлози због којих европске хришћанске цркве треба да понесу одговорност за настанак модерног друштва које се не једном окретало против истих тих цркава. Подељено и распарчано хришћанство тешко може да одговори на ону јеванђелску изреку лекару излечи са сам. Подељено хришћанство није пример већ скандал и грех пред светом и Европом. То је једна чињеница. Друга је да европски континент данас, има по броју мање хришћана него неки други континенти, а да не говоримо о томе колики је број европских хришћана који активно и црквено практикују своју веру. Европа је данас способна да окупи људе у банкама, тржним центрима, стадионима, дискотекама али у црквама, све мање и мање. Одговорност за такво стање хришћани, сагласно својој вери, могу само у себи да траже. Да смо ми били бољи, да је наша вера била и да јесте више религиозна а мање политична, национална или какве друге природе, можда би и ситуација била друкчија.
Потрага за душом Европе се наставља у атмосфери и потреби једне нове синтезе између хришћанске и просветитељске Европе. И ова друга је имала своју историјску прилику да се покаже и њени резултати нису мали, напротив. Али је она, исто тако, два пута током 20. века довела свет на руб пропасти. Те старе расправе треба да стану и да сви друштвени фактори уједињени у љубави према човеку и Европи дају свој допринос новој синтези. Допринос хришћанства видим управо у залагању за вредности и то на следећи начин:
Све хришћанске, јеванђелске вредности које сви ми добро знамо, од боголикости људске личности до љубави према непријатељима, могу да се сажму у један појам - доброта, αγαθότητα. Пустимо, дакле, тог доброг, јеванђелског човека, док још постоји, да живи међу нама. Немојмо му се и ми ругати, кад он и онако служи за потсмех свету јер се у њему не сналази и не може се снаћи у нашој индустрији, политици, односима моћи, законима show-business-a, насиљу, мржњи и сл. Свако у том свету жели да буде моћан, богат, бучан, познат, учен, а мало ко смирен, скроман, повучен, једном речју добар. А овај добри, јеванђелски човек, у то чврсто желим да верујем, је душа Европе. И кад она, и ако она, буде почела оваквог човека да истиче као пример, онда ће задобити поштовање и осталих светских култура и поново постати носилац и светионик суштинских, опшељудских вредности. А дотле то свакако остаје први задатак нас хришћана.
Напомена: Предавање одржано 9. децембра 2010. године у Цариграду, на скупу представника демохришћанских партија у Европском парламенту, који сваке године организује Васељенски патријарх. Овогодишњи скуп је организован под називом: Како заштитити и промовисати вредности и идентитет Европе пред глобализацијским процесима?
