Отац Рајко Стефановић у уводној напомени објашњава зашто је неопходно данас се бавити питањем ауторства Петокњижја (за и против Мојсија), када ни свете Оце ово питање није занимало. „Када говоримо о Мојсијевом ауторству Петокњижја, углавном размишљамо у правцу да је оспоравање Мојсијевог ауторства над Петокњижјем довело и до оспоравања богонадахнутости Петокњижја. Заиста, на први поглед то јесте тако, али ако имамо на уму да су прва научна оспоравања Мојсијевог ауторства над Петокњижјем дошла од стране протестантских научника, који, почевши од Ајхорна, Петокњижје, као и цео Стари завет, проучавају као дело јеврејске националне литературе, онда видимо да су они прво одбацили богонадахнутост библијског текста почевши да га пручавају ван Цркве, па се тек онда поставило питање Мојсијевог ауторства Петокњижја. Дакле, да се на Петкњижје и даље гледало као на књигу Цркве, не би било спорно да ли је Мојсије баш све написао или не.“
Несумљиво је да су прво поглавље (Мојсије као писац Петокњижја) са навођењем директних и индиректних светописамских доказа и светоотачких сведочанстава и последње (Постанак Петокњижја у светлу предања Православне Цркве), уз истицање чињеница које без дилеме говоре о Богонадахнутости целог Светог писма (па и Петокњижја) и о Цркви као месту настанка ове књиге, најважнији делови ове студије. Али су драгоцена и остала поглавља, која и читаоца који није потпуно упућен у област библистике, информишу о кључном питању ове теолошке дисциплине: у каквом односу стоје тумачења библијског текста као чисто литерарног или историјског (изван Цркве) и гледање на њега као Богонадахнутог, потпуно смисленог једино у Цркви. Иако се православни верник лако опредељује за друго становиште, тек га упознавање са идејама разних научних теорија (које никако не треба занемаривати) потпуно упућује на прави пут схватања да црквено предање Библију чини књигом записаног Божијег откровења. Упоредо са анализом савремених теорија о настанку Петокњижја, професор Стефановић, што је драгоцено, доноси информације и о најновијој литератури која се овим питањем бави са свих аспеката.
Већ је речено да за свете Оце није било важно ко је написао Петокњижје или неку другу књигу Старог завета, већ су се старали да Реч Божију протумаче и да нам покажу како треба да живимо испуњавајући вољу Божију која нам је кроз Свето писмо откривена. Тако је и један од закључака књиге Историјат проблема Петокњижја да је период патристике креирао хришћански аксиом да се Свето писмо у свести и животу Цркве доживљава као израз и сведочанство Божијег откровења свету и човеку. Дакле, све научне хиптезе, каже на крају отац Рајко Стефановић, „неминовно су водиле ономе што су свети Оци прећутно сведочили и знали. Мојсије није једини писац, писаца је било више, али за свете Оце то није био проблем јер је за њих Свето писмо било књига Цркве и у Цркви оно има свој ауторитет записаног Божијег откровења.“ А што се тиче разних хипотеза, у њима, за аутора књиге Историјат проблема Петокњижја, „има пуно неприхватљивог и управо због тога сматрамо да је наша дужност да се бавимо овим питањем, како би свима које Свето писмо интересује помогли да уз уважавање ових научних открића схвате да је Петокњижје, односно Стари завет, слободније речено, књига о Месији“.
Н. Јованчевић
