После прочитаног Јеванђеља верном народу се беседом обратио протојереј-ставрофор др Зоран Крстић речима:

„Драга браћо и сестре, срећан празник! Срећна слава свим верним у овоме селу, вернима ове Цркве и нашим драгим данашњим домаћинима породици Ранковић. Најбољи начин да човек сазрева и учи се било чему јесте по принципу узора. Гледамо шта неко други ради и онда покушавамо да то подражавамо. И то је најприроднији начин учења кога срећемо и у животињском свету. Дакле млади вучићи гледају шта ради њихова мајка па се онда затим међусобом играју учећи се покретима које треба кад одрасту да служе или за хватање плена или за бекство. Исто тако и човек. Од самог почетка деца подражавају најпре своје родитеље, а онда како расту своје учитеље, наставнике у школи, па онда своје вршњаке и онда после већ петнаесте, шеснаесте године, а можда данас и пре, почину да имају различите узоре. Узоре из света спорта, света филма и различитих врста медија, али свакако људе који су у нечему успешни. И желели бисмо да их на неки начин достигнемо и подражавамо. Узори су најприроднији и најбољи начин учења. Толико усађен у целокупни живи свет.

Свакакога дана Црква слави по неког светитеља. Нема дана у години, а да не прослављамо нечији подвиг, нечије име и нечији живот. Из ког разлога драга браћо и сестре, па управо из овога кога сам поменуо, свакодневно наша Црква истиче одређене личности које треба нама хришћанима да послуже као узори. Дакле да се угледамо на њих, да се угледамо на неки живот. Поменуо сам да углавном наши узори сад и касније можда бивају из света филма, спорта и најчешће њих подражавамо. Ајте браћо и сестре да будемо сада искрени: да ли би неко својој деци пожелео и предлагао да следи житије Свете Петке. Вероватно да би врло радо саветовали својој деци да следе пример неке успешне личности, филмске звезде или тако нешто, али да ли је, ја сумњам да је неком и пало на памет да би могао да својој деци да каже ево Света Петка. То би требало да буде узор. Доста то о нама говори. Доста говори заправо о томе шта бисмо ми заправо желели у животу, како видимо свој живот и како видимо испуњење нашега живота.

Па ево, кад говоримо о Светој Петки, њено целокупно житије би могло да се изговори кроз три или четри реченице. Сви бисмо ми желели да имамо богат, занимљив живот пун најразличитијих догађаја, а ето светитељку коју данас славимо, њен живот можемо да ставимо у четири реченице. Ево ја ћу сада отприлике да изговорим те четири реченице. Дакле, већ негде са десет година је осетила свој призив, када су се указале породичне прилике односно разрешиле одређене породичне прилике отишла је у Цариград, ту неколико година живела, говоримо о једанаестом веку, после Цариграда је зажелела да оде у Јорданску пустињу. У пустињи провела свој живот, већи део свог живота и последњих неколико година поново се вратила у свој родни Египат и ту се представила Господу. Ето то је живот Свете Петке.

Кад бисмо размишљали о томе како је провела деценије у пустињи некако нам се указује као да је сад то нека празнина. Како човек може да проведе живот у пустињи? Шта да ради толико времена? Али заборављамо једну ствар, браћо и сестре, да нико од светитеља које славимо, нико од монаха било где и у било ком крају земљине кугле није у пустињу и у манастир отишао због мука. Јер пустиња стварно и заиста носи муке, и онда и сад.

Дакле, уколико би се тако нешто констатовало то би онда била констатација једне психичке болести која се зове мазохизам. Другим речима хришћани нису мазохисти. Нико није отишао у пустињу зато што воли да се мучи у пустињи. Такође нико у манастир није отишао зато што је разочаран и зато што жели да нема живот одлазећи у манастир. То се не дешава и то Црква никада не истиче као узор. Другим речима, и данашња наша светитељка у пустињу је отишла да би била са својим жеником. Да би била са Христом. Дакле, да са Њим непрестано и у потпуности проводи време не желећи да је било шта у томе омета. То је смисао одласка у пустињу. То је смисао одласка у манастир. Али би исто тако требало да буде и циљ нашег хришћанског живота у свету. Дакле да смо спремни да за Христа све оставимо. И да Христос буде највећа вредност нашег живота. Ето то је оно што Црква свакодневно истиче као узор. Да Христос буде центар нашег живота. И то је оно што треба и учему треба да се угледамо на све наше свете, а у сваком случају и на овакву светитељку подвижницу каква је Света Петка. То ми управо у тропару певамо. Тропару посвећеном данашњој светитељки, да је она заволела пустињску тишину. То је оно што је позитивна вредност, да је желела и да проводи време са Христом.

То исто видимо и код апостола. У данашњем Јеванђељу, које смо управо чули, прича о чудесном риболову се завршава „извукавши обе лађе на земљу оставише све и отидоше за Њим“. Дакле хришћани су људи који су спремни да због Христа и за Христа све оставе. Почевши од свог времена, почевши од свог места, своје постојбине и свега онога што у многоме сачињава наш живот па на крају и додавања живота зарад Христа. То је оно што чини хришћански живот и по чему смо ми хришћани. Кад кажемо да смо хришћани то подразумева да смо Христови. И то подразумева да је Христос центар нашег живота и да смо за рад њега све спремни да учинимо управо по примеру данашње наше светитељке коју данас прослављамо. Амин“

По отслуженој Литургији и причешћу верног народа извршен је опход око храма и резање славског колача. Трпезу љубави су препримили овогодишњи колачари Зорица и Рајко Ранковић са своом породицом.