Након прочитаног зачала јеванђеља по Матеју архијереј се обрати богонадахнутом беседом рекавши:

"У име Оца и Сина и Светога Духа у овом зачалу се говори о Царству небеском. Човеку се самоме по себи намеће питање над питањима а то је питање шта је човеку најпотребније у овоме животу. Људи ће дати различите одговоре у овоме животу и то ће бити одговор онај који њему одговара или оно што он жели да има. Неко ће рећи да жели да има куће, аутомобиле, положај, звање, да имам чинове. Сваки ће одговорити оно што је у њему. Међутим врло је важно шта ми у ствари тражимо. И шта је то најспаспносније за нас у шта нам је највише потребно. Ако читамо Свето Писмо онда ћемо заиста видети да Господ каже иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све остало ће вам се додати.

Оно што ми тражимо за тим и жудимо, за тим и чезнемо. Само је питање да ли је то што тражимо нама увек и потребно? Да ли нам је то најпотребније? Човек тражи увек оно што он жели. Ако човек са духовне стране посматра ове Христове речи “иштите најпре Царства небескога”, он ће и заиста тражити Царство небеско. Када тражиш Царство небеско и оствариш Царство небеско у себи, а то је Христос, онда заиста ти све имаш.

Онда се не трудиш да се представљаш другачијим него што јеси. Имаш Царство небеско, имаш Христа у себи, ти си испуњен Богом, а ако си испуњени Богом онда си испуњен и радошћу, али оном право радошћу. Човек је сав у ономе и чему су његове мисли, његове жеље, његова осећања, па се тако човек и понаша. Тако човек и поступа. Ако тражимо Царство небеско и боримо се за њега ми ћемо га и добити, односно Господ ће нам дати по мери наше вере, по мери нашега труда. Јер како Господ каже “Царство небеско на силу се добија”. На коју силу? Да ли је то на ону нашу људску? На оно наше лактање? Хоћу да прођем први, а друге ћу да обарам. Да ли је то сила? Не! Господ хоће да каже да су на путу ка Царству небеском огромне препреке које човек мора да савлада. Да ли може човек да савлада препреке ако се заиста не спреми? Ако нема снаге? Не може. Када човек има вољу, има жељу, а уз то веру у Бога, онда за њега нема препреке.

Али када се човек узда у себе и мисли да може без икога и ичега да победи или савлада нешто, е ту је човек у својој највећој заблуди.

Без Бога човек не може ништа добро да учини. Човек може само без Бога да чини оно што не треба. Јер му ту Божија помоћ не треба. Зато што се он ти прилагодио ономе другом. А Господ каже у Јеванђељу не можете служити Богу и мамону.

За нас хришћане је важно да знамо за кога смо опредељени. Ако смо за Бога онда треба да следујемо Бога, да Бога сместимо у себе и Бога да не тражимо по некој Вас, по некој дубини и ширини. Нећеш наћи Бога ни на небу, ни на земљи, ни под земљом, ако га немаш у своме срцу. Да би Бог био у нашем срцу морамо да истерамо себе, то наше его, нашу гордост, нашу сујету из срца то јесте да истерамо оног нечастивога који је заузео место у нашем срцу у уместо Бога. Док не испразнимо себе од себе немамо Бога где да сместимо. Када је човек пун себе он Бога ни не тражи. Тражи али само на језику. Када човек има Бога у себи он је у смирењу, он је смирен. Он се не натиче, он се не показује. Он не жели да се прикаже у било ком виду пред другима осим у смирењу. зато је Господ рекао благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. Свети апостол Павле на једном месту каже “и који нас избави од власти таме и пренесе Царство Сина љубави своје. Царство небеско је царство светлости, царство радости, царство пуноће. А царство таме је у ствари царство празнога човека. И човек зна да је празан и да нема довољно Бога у себи, он се труди да на све начине то надокнади на свој начин. Тражити Бога значи следовати Богу, а Богу следујемо кроз веру, кроз наду, кроз љубав, кроз смирење, кроз човекољубље. Где је ту Царство Божије о коме говори данашње јеванђеље? Царство Небеско је унутра у вама. Господа нам каже у данашњем јеванђељу Царство небеско је унутра у вама. Где сам ја, Христос каже ту је Царство небеско. Оно је у нама. Или га имамо или га немамо у нама.

Царство небеско је у нама а не у стварима,не око нас, не у култури ни у цивилизацији. Није Царство небеско у кулама и у градовима. Није Царство небеско ни у богатству. Све је то ништа, све је то прашина и пролазно. Царство небеско је у нашој души али боголикој души. Да Душа је боголика, али док је Бог у њој. Душа је бесмртна све док је Христос у души мојој и твојој. Није ли Христос у мојој и твојој души она је умрла пре времена. Тако настаје духовна смрт пре телесне смрти. Шта бива са човековим телом када душа изађе из њега? Укочи се, стави се у земљу, иструли. Али док је дух Божији у човеку она носи тог човека. Ако ми душу одвојимо од Бога људи живе, али да ли су то и даље људи? То су само на изглед и даље људи. То вам је као онај орах леп споља а када отвориш он празан. То је најстрашније наше стање када смо испражњени, а не умемо да учинимо оно што је најпотребније чиме можемо да се испунимо. Човек када је празан он се испуњава собом а не испуњава се Богом. “Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу”. Каже данашње јеванђеље, “које нашавши човек сакри од радости и купи поље оно”.Како каже Христос. Како то нашао благо а сакрио? Нашао Христа и док се Христос није уселио у тог човека који је нашао то благо, а то благо је Христос. Када се Христос уселио у њега, када је он постао Христов он је тек тада могао да разгласи да је нашао највеће благо, да је нашао Христа. Овде под пољем се разуме свет, тако Свети оци тумаче ово јеванђеље. А благо проповед и познање Христа. Онај који тражи познање Бога наћи ће га само ако је упоран истрајан, јак у вери, јак у нади, ако је истрајан у смирењу а не у горидости. Јер како каже опет Христос у Јеванђељу: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Погледајте гордог човека он се стално нешто намеће, стално хоће да штрчи изнад других и не знајући показује своју слабост. Нема Бог да може Богом да се поноси, већ му ђаво каже ти си најбољи, ти знаш све, слушај себе. Свак ће наћи Христа онако како нас учи јеванђеље. Онако како нас учи Црква. И ако слушамо Јеванђеље и ако слушамо Цркву. И ако служимо Цркви, а не да се Црквом служимо. Тим пре за нас свештенике. Треба да служимо Цркви, а не да се Црквом служимо.

Када човек има Христа у себи он има цео свет, целу васељену. Он тада проширује своје срце да смести Бога у себе, сместио је целу васељену. Сместио је о оне који га воле и они који га не воле. Зато што има љубав Божију. Јер љубав Божија подједнако воли и једне и друге тако човек који је све дао за Христа и ту неку науку коју има и богаство и славу, немајући ништа од овоземаљског он поседује све. Овај је продао све што је имао да купи то поље где је нашао то зрно, тај бисер, све је продао јер је знао да је тај бисер, а то је Христос, важнији од свега што он поседује у овоме свету. Ко има Бога у себи и живи по Богу, он је најбогатији човек на свету. Царство небеско је као зрно горушичино које је посејано и оно расте и нараста. Како расте то зрно мало које је толико сићушно? Расте и нараста молитвом. Вером. Вршењем свих јеванђелских врлина. Зато читајмо Свето Писмо, читајмо га у смирењу. Немојмо га читати као друге књиге. И не упоређујмо Јеванђеље са другим књигама, јер је Јеванђеље књига над књигама. Оно је наука над наукама. И када читамо Јеванђеље, а православни хришћанин не би смео да пропусти дан да барем нешто не прочита из Светога Писма. Али када га читамо да се молимо Богу да нам просвети разум да га разумемо. И немојмо мислити да сваки од нас треба да тумачи Свето Писмо, јер Свето Писмо тумачи само Црква. И Свети Оци тумаче али су они у Цркви, они су са Црквом и зато што они слушају Цркву. Нека нам Господ помогне да знамо шта нам је најпотребније и у овоме и у ономе свету. А то јесте да својим животом задобијемо Царство небеско а то јесте Христа.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконице.

ђакон Немања Стојковић