Чтецирали су вероучитељи: Бојан Тодоривић и Никола Ралевић и студенти богословља: Јован Ивановић и Бојан Стевановић.
Свету Литургију улепшао су “Српски православни појци” под руководством појца Марка Качаревића.
Небеска Црква Јагодине се данас обилно радовала, јер је земаљска Црква овог поморавског града добила још један освештани градски храм. Као ретко који град величине до 35 хиљада становника, Јагодина је, великим освећењем храма Покрова Пресвете Богородице, добила четврту градску парохијску цркву. А уз то има и пету гробљанску цркву коју народ такође воли и у њој се моли. Овај број светиња сведочи о добродетељи и љубави према ктиторству верника Јагодине и Поморавља, те целе Шумадијске епархије. Ово је доказ жеље становника овога града да наставе вековну традицију српског народа: да се својим подвигом уграђују у домове Божијег обитавања, како материјално, тако и молитвено, знајући да ће светиња у којој се савршава Евхаристијски принос док је света и века најбоље сведочити о њиховој жртвеној љубави и вери у будуће Царство Божије.
Пред полагање светих моштију у часну трпезу, Митрополит Јован је поучио верни народ:
„Браћо и сестре, ево припремили смо Свети олтар и у њему Свети жртвеник, тојест Свети престо, кога смо омили, опрали, очистили, и у тај престо ћемо данас положити мошти Светих мученика. Већ више од 2000 година тако православна Црква чини и данас у овај престо полажем део моштију Светог великомученика косовског Лазара и Светих мученика сурдуличких. Сви су они својим животом и страдањем за веру, за Христа, показали заиста да верују у Бога и Бог их је посветио, Бог им је подарио да буду њихове мошти, њихова тела, исцелитељска благодаћу Духа Светога. Тако да овај Свети храм данашњи кога освећујемо је под молитвеном заштитом првенствено Пресвете Богородице, наше Владичице, а од данас и под молитвеном заштитом Светог великомученика косовског Лазара и Светих мученика сурдуличких. Зато вас молим да увек имате то на уму кад будете долазили у храм, улазили у њега, да се сетите на првом месту Бога живога, који станује у домовима својим, да се сетите Пресвете Богородице, односно Покрова коме је овај храм посвећен, али и да се сетите и ових Светих мученика па да се молите њима, а они ће се молити за вас. Ми ћемо сада положити мошти у овај Свети престо заједно са именима вашим која сте овде исписали, ваших и живих и мртвих. И има ли ишта лепше него док буде трајао овај храм и у њему се служила Божанствена Литургија, да се над именима овим и врши Света Литургија и после када ми пођемо са овога света.
Нека сте срећни и Богом благословени!”
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након освећења иконостаса Његово Високопреосвештенство је освештао и звоно тежине 300 килограма, изливено у Београдског ливници, прилог господе Стефана и Немање Стаменковић из Јагодине.
Након прочитаног јеванђелског одељка, митрополит Јован се обратио верном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, срећан данашњи празник Покрова Пресвете Богородице. Срећно и освећење овога храма који је управо освећен у овоме празнику. Данас је ова црква освећена, данас је ова црква миропомазана. Данас је уствари ова црка крштена. Данас су као што сам рекао у Свети Престо положене свете мошти Свето великомученика косовског Лазара и Светих мученика Сурдуличких. Од данас је овај храм под молитвеном заштитом Мајке Божије али такође и ових светих мученика. Они се моле за нас, они ће се молити за вас и сећати се вас онолико колико се будете ви сећали Мајке Божије и ових светих мученика и онолико колико их будете призивали у својим молитвама. А одговор на ваше молитве у овоме храму биће онаква колика је вера ваша. Џаба нам је да се молимо, чак и да добра дела чинимо, џаба нам је ако немамо вере. А вера ствар која нас приближава Богу и Бога приближава нама. Вера је та која нам разоткрива видике оне које ми не можемо да видимо нашим телесним очима. Вера је та која нам даје снагу и моћ. Вера је та која нам каже да устанеш и кад паднеш. Јер, шта је грех пред Богом? Ништа. Али грех пред Богом је онај грех који је непокајан и који га ми не покајемо. Е тај је велики грех пред Богом. А сваки покајани грех, а то покајање се не састоји само у једној речи, кајем се, као што ми обично тако и радимо и говоримо. Покајање јесте нешто које треба да раздрма цело биће човеково. Да га тако раздрма да га ухвати страх што је чинио неправду према Ономе који је праведан, а то је Бог наш. Да га ухвати туга али не очајање што се огрешио о онога кога највише воли. А нас хвала Богу воле родитељи, воле нас деца, људи, све је то лепо. Али нас нико не воли као Бог. Али зато то треба да имамо највише на уму јесте да када нас Бог воли, да заволимо и ми Њега. Јер ако Га заволим, онда ћемо га ми сместити у наше срце. Ако га заволимо и ако га волимо, ми ћемо бити са Њим и Он ће бити са нама. А шта је то ако није љубав. То није она сентиментална љубав, која није она да волимо онога који нам је по вољи. али ако ми тај кога волим данас нешто каже што не треба или учини нешто што не треба, е више га нема, бришемо га. Е сад замислите да је Бог такав, да Бог брише нас када ми погрешимо. Па не, Бог је љубав, а љубав покрива мноштво грехова, како каже апостол Павле. Хоћемо ли да нас Бог воли? Онда морамо ми Њега да заволимо. Зашто? Зато што је Он пре нас заволео пре него што смо ми заволели Њега. Зато нам је потребна та љубав Божија, љубав која шири видике код човека. Љубав која испуњава човека. Зато и апостол и јеванђелист Јован каже ако бисмо да опишемо Бога, не требају нам многе странице, све то може да стане у три речи. А те три речи су да је Бог љубав. А љубав све сноси, све трпи, све му се нада. Љубав никад не престаје како то лепо објашњава апостол Павле у посланици Коринћанима. Престаће и вера, престаће и нада, све ће престати, али љубав остаје. И по љубави ми се препозајемо да смо народ Божији. По љубави се препознајемо да смо деца Божија. Зато, некам овај данашњи празник буде срећан и благословен, нека буде срећно и благословено и радосно освећење овога храма који као што видимо, бео је, чист је, као голубица. Е то треба да нас подсети на нашу чистоту живљења, да се и ми уподобљавамо Богу. Да чистимо себе и изнутра и споља. Овај храм је освећен, он је украшен, сад га треба одржавати. Како ћемо га најбоље одржавати? Када га будемо испуњавали на Светим Литургијама и на богослужењима. Тада ће бити радост пред Богом и пред Пресветом Богородицом ако управо овај храм буде мали као што је данас мали да прими све вас који сте дошли на ово освећење. Нека Мајка Божија, Пресвета Богородица, наша истинска заштитница и молитвеница пред Богом да нас заштити браћо и сестре. А треба нам заштита Божија. А треба нам баш онако као што је чудесним начином заштитила Цариград. Али да се данас мало и подсетимо овога данашњега празника. Негде у 10. веку, Цариград је био опкољен непријатељима. Помоћи ни од куда није било. Видело да ће не само страдати град, него да ће страдати и људи. Онда велики цариградски цар Лав са патријархом Тарасијем одлучили су да позову у једну дивну цркву, која је данас порушена, али на том месту има и данас једна мала црква. Ту се стално Пресвета Богородица појављивала онима које су је звали у помоћ. И патријарх је наредио да се служи свеноћно бденије. Сви су се молили. Кад човек осети страх, онда се он и побожније и моли. Ма да то не треба да буде, човек треба да се моли и без страха. Сви се молили, целу ноћ. И пред зору човек, Андреј јуродиви. А шта то значи јуродиви? Правио се луд. Он се правио луд, није хтео да га народ хвали, а био се свети човек. А пазите сад шта ми радимо. Ако нас народ куди, хоћемо ли волити тај народ? Не. Ако ме буду хвалили да сам добар, да сам паметан, да сам леп. Тај Андреј јуродиви, њему се открива у молитви Пресвета Богородица, и види како она својим покровом покрива присутни народ а непријатељи беже из Цариграда. И тако се Цариград ослободио, а народ осетио присуство Мајке Божије, присуство Њеног покрова. А њен покров није само тада раширен. Њен покров биће раширен увек и биће раширен до последњег дана. Е зато треба човек мало да се потруди. Да својим хришћанским животом што бисмо рекли, да се сакрије под тај покров, као што се сакривамо под кишобраном када киша пада. Неће Мајка Божија одгурнути своје дете, него ће га још пригрлити уз себе, још ће га више притегнути уз себе, да осети љубав мајчину. И заиста као што је онда Пресвета Богородица покрила народ који је био присутан у цркви, и данас покрива оне који долазе у Цркву, који се моле, који се причешћују, који љубе Бога и човека. А права љубав, она подједнако воли сваког човека. Љубав воли све, јер она не дели. Она је толико милосрдна. Чим видите да је неко са неким престао да говори, значи престао је да га воли. Зашто? Зато што му је рекао нешто. Па што се не сетимо самога Господа Христа? Шта су Њему говорили? Шта су њим радили? Пљували га, тукли га, разапели га. Је ли Христос мрзео те људе? Напротив. Он се молио за њих кад су га прикивали за крст. Е сад, узмимо сами себе и проверимо. Која је то љубав у нама и каква је та љубав у нама? Да ли је она од данас до сутра или волим онога што ме воли а нећу да га више волим ако и он мене не воли. Ово необично чудо које се догодило пружа нам поуку. На првом месту учи нас шта је то искрена молитва. Као што се молио овај народ, она нас учи да је управо та топла молитва, молитва која иде из смирења. Е такву молитву Господ услишава, такву молитву Господ прима и одговориће кад буде било право време за то и кад је нама најпотребније. Према виђењу светог Андреја и других светих, Пресвета Богородица на данашњи дан раширила је свој омофор на народ у знак заштите народа. Да она благосиља народ. Е зато је потребно да се ми удостојимо благослова Мајке Божије, а Њен је благослов топао, милосрдан, љубав. Зато, тражимо благослов од Мајке Божије као што тражимо благослов од родитеља да нам буде та порука и поука да Пресвета Богородица међу нама. Јер после Христа, прво место заузима Богородица. И све што је Христос учинио и чини, учинио је то посредством Мајке Божије. Зато трудимо се да се угледамо на Мајку Божију. А неко ће рећи, а па она је Мајка Божија. Али што је будемо више прилазили, и што јој се више будемо молили и ми ћемо личити на Мајку Божију. Зато, сетимо се како је Пресвета Богородица постала Мајка Божија. Сетимо када је Архангел Гаврило, који је био послан од Бога у Назарет где је она живела, да јој каже радосну вест да ће она родити Спаситеља света. Да ће она родити Спаситеља Христа. И сад замислите да је Пресвета Богородија, која је имала слободу, рекла да не жели. Шта би онда било? Да ли би Христос појавио на земљи. Нашта би наше спасење изгледало. Не. Она то није рекла. Него је рекла: “Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.” Није се погордила. Замислите. Она у смирењу то каже. Ако је то реч Божија, онда је то за мене светиња. Зато и ми сваку реч Божију треба да прихватимо као светињу. Показала је Богородица тад одмах спремност на оно што Бог од ње очекује. И зато је она ушла у план домостроја спасења рода људског. Она је спремна и да саслуша и нас као и речи светог Архангела Гаврила. И овај празник је велики празник. А празници су установљени поред осталог и да нам буду узор како ми треба да живимо. Да се сећамо, празник је да се испразнимо из себе, да би имало место за Бога. Врло је важно како ми у животу живимо и поступамо, а Пресвета Богородица у једној песму коју певамо на скоро сваком јутрењу, која каже: “Погледај Господе на смиреност моју, погледај Господе на смиреност слушкиње Твоје и од сада ће ме сви нараштаји звати блаженом.” Тако је две хиљаде година, и тако ће бити до света и века. Дакле оно што је особито Пресвета Богородица показала у свом животу, е то је управо смирење. То ју је учинило Богородицом. А не гордост, сујета, слава. Него смирење. Супротно од смирености је управо та несрећна гордост. Та гордост која је анђела претворила у ђавола. Зато треба да се тргнемо сви који имамо гордост. Неко мање неко више. Човек ако себе усавршава у гордости, он сам себе претвара у ђавола. Како каже Ава Јустин: “И не примећује то човек, јер му је гордост омиљена.” Гордост се лакше лепи за њега него смиреност. А смиреност је врлина која је Пресвету Богородицу уздигла на највишу врлину и висину у роду људскоме. Ви то видите као и ја, времена су тешка, али поведимо рачуна да можда и ми на свој начин не доприносимо потешкоћама времена у којем живимо. Да ми можда нашом кривицом, гресима, гордошћу не доприносимо потешкоћама нашег времена. Зато се од човека тражи озбиљност. Зато, молимо се Мајци Божијој, свима светима, молимо нашим светима из рода нашега да Господ буде милостив нама. А Он ће бити милостив онолико колико ми будемо милостиви према Њему и према другима. Да будемо онакви какве Бог од нас очекује. Не тражи Бог ништа више да ми чинимо него што можемо али не смо мање од онога што смо у стању. Треба се усавршавати у добру у сваком тренутку. Или ако дајемо, да се сетимо речи апостола Павла: “Добро чините да вам се не досади.” Нека је срећан празник, нека је срећно освећење овога храма. Да благодаримо Богу што смо данас овде узели учешћа у освећењу овога храма. А сваки храм је парче неба на земљи. Улазимо ли у цркву, у храм, сетимо се да је то парче небе. И шта сада овоземаљско нас опкрвава да се понашамо на небо како треба да се понашамо. Захвљујем свима вама и онима који су допринели да се овај храм након мало дужег времена заврши. Али он ће се изграђивати онолико колико се ви будете у њега уграђивали. Он ће све бити лепши и лепши колико вас буде било више у храму да се Богу молите. Хвала свештеницима, хвала свима који су помогли, хвала и онима којима који нису помогли а помолили се Богу да се овај храм доврши. И ето, ми имамо тај благослов Божији да смо доживели да осветимо и освећујући овај храм ми уствари треба да се осветимо. Срећан празник и срећна слава, сви свети и Мајка Божија нека вас чувају.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након заамвоне молитве пререзан је славки колач поводом храмовне славе и подељене су захвалнице онима који су својим трудом допринели да се овај храм изгради.
Захвалнице су добили: госпођа Злата Стојковић из Јагодине, госпођа Драгица Јовановић из Јагодине, госпођа Кристина Павловић из Јагодине, господин Ненад Ашанин из села Буковча код Јагодине, господин Милан Ашанин из Буковча, господин Милош Миловановић из Буковча, господин Стефан Стаменковић из Јагодине, господин Немања Стаменковић из Јагодине и господин Марко Ћирић.
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9963-osvecenje-crkve-i-hramovna-slava-u-pokrovu-presvete-bogorodice-u-jagodini#sigProIdfc8d35038a