После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа.

Браћо и сестре, у малопре прочитаном Апостолу, Свети апостол Павле нам даје дивне поуке и савете које, ако би применили у своме животу, заиста би били другачији и бољи. Зато Свети апостол Павле је, између осталог, данас рекао: „Браћо, нужно је свагда ревновати у Богу“. Зашто нам то тако каже Апостол Павле? Да би нас упозорио да стално чинимо добро. Да се то добро не би угасило у нама. Где се угаси добро ту настаје зло. Где се угаси љубав ту настаје мржња. Где се угаси смирење ту настаје гордост и сујета. Зато он и каже нама да водимо ту рачуна и стално да чинимо добро управо онако како Свети Апослтол каже: „Добро чините да вам се не досади“. Знао је апостол Павле како смо ми слаби, слабе вер е и слабе ревности па кад некад учинимо једно добро онда кажемо себи да је довољно и не треба више да чинимо добра. Међутим, када се добро учини на добар начин онда оно повлачи све друге доброте. Свети Симеон солунски каже да када се добро не учини на добар начин није добро тојесте ако сам ја учинио добро по свом нахођењу то не мора да значи да је добро. Када чинимо добро треба да га проверавамо Јеванђељем, Црквом…Тамо где се угаси добро, као што рекох, тамо настаје зло. Тамо где нестаје молитва тамо долазе разне мисли које човека разједају, разједињују и располућују. Нама је, браћо и сестре, Господом Христом дато упораво то божанско добро да би оно прожело и оплодило целокупно наше биће. Добро треба да буде у нама тај квасац који треба да обухвати ум, срце и вољу. Све ово што нам данас рече Св. апостол Павле, треба да ускисне као тесто када му се стави квасац, божанским добром. Ви знате, посебно мајке и домаћице, да када ставите квасац у тесто треба да направе атмосверу, да тако кажем, треба да направе такву топлоту да би тесто могло да расте. Тамо где је залеђено нешто, брашно или тесто, хоће ли се подићи то тесто? Неће никако. Тако и хладан човек је онај камен на коме ништа не може да роди јер је камен хладан. Када ми чинимо добро онда ми у себи загревамо и своје срце и ум и своје жеље да чинимо добро. Дакле, квасац треба да сташе, треба му време. Тако и нама треба време да се научимо да чинимо добро. Нама треба да постанемо та свакодневна храна, да постанемо тај хлеб који силази са неба и даје нам вечни живот. Једна кап зла може да учини такво зло да човека потпуно преокрене. Да му преокрене разум и да дође у такво стање да када и зло чини човек мисли да чини добро. Треба стално да ревнујемо у добру. Наше је да се непрекидно бранимо од зла. Наше је, браћо и сестре, да непрекидно и неуморно ревнујемо у добру Христовом. Не будемо ли ревновали стално у добру онда нас могу и они лажни учитељи завести као што и ми сами себе знамо да заведемо тиме што мислимо да смо добри хришћани и да чинимо добро. Лажни учитељи нас лако могу претворити у оне неразумне ревнитеље зла. Човек прихвата зло зато што неће да тражи савет и поуку јер мисли да му не треба и мисли да је довољан самоме себи. Једино је Бог довољан самоме себи. У току Великог поста има она дивна песма која каже: „Расејани мој ум сабери Господе“. Расејан човек није цео човек. Он није само да је располућен човек, он је раскомадан на комаде јер се расплинуо и расејао, а није се сабирао. Ми треба да се сабирамо у Богу, браћо и сестре, да стојимо у вољи и уму у Христу Исусу да нам, та паклена демонска сила која стално насрће на човека и подстиче га да се горди, не украде та сва добра Христова. Лажни непријатељи, демонске силе, управо хоће да сво оно семе божанско које је Христос посејао да покупе. Шта ће у нама онда да узраста? Узрастаће коров па ће човек једно време се лагодно осећати у том корову док га тај коров не обузме. Тек ће онда видети шта значи када ниси плевио себе. Да ниси плевио то божанско семе и реч коју је Господ посејао у нама. Ако га не чувамо ђаво ће доћи по то семе јер он стално ради и невидљиво обилази људска срца да исчупа из њих то божанско семе. Када ђаво украде из нашег срца оно што је посејао небески сејач шта онда остаје у нама осим неистине, смрти, греха и зла. Ништа друго не остаје. Зато наш хришћански живот треба да буде у ревности, у добру. Треба да буде наш хришћански живот тај непрестани труд и подвиг да се охристовимо. У чему се то све састоји, браћо и сестре? У томе да Господ Христос постане у нама не само жива истина, правда и љубав него да Он, Христос, се усели у нас. Ако се Христос усели у нас и ако га носимо у себи онда ћемо се трудити да непрестано чинимо добро.

Нека нам Господ помогне да ревнујемо у добру. Знамо шта нам добро доноси, а шта нам зло доноси и зато стално имајмо на уму ове речи Светог апостола Павла које смо данас чули да је нужно стално ревновати у добру, а на другом месту Апостол каже Добро чините да вам се не досади. Добра никад доста, а зла и једна кап је много. На нама је за шта ћемо се одлучити. Ако нас неко сада пита да ли радије да чинимо зло или добро ми ћемо рећи да чинимо добро. Чиме си проверио то добро што мислиш да чиниш? Јеси ли ти постао мерило? Да ли човек може да постане мерило себи? Не. Наше мерило треба да буде Господ наш Исус Христос. Наше мерило треба да буде Његово Јеванђеље, заповести Божије јер ако испуњавамо заповести Божије испуњаваћемо и Јеванђеље. Ако испуњавамо заповести Божије и Јеванђеље онда ћемо испуњавати и све оно што је Господ нама рекао – Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати. То да тражимо, Царство небеско, а Царство небеско шта је. Христос. Њега да тражимо и ако имамо Христа у себи нећемо осетити никакву празнину, никакву тугу. Када је Христос у нама ми смо онда испуњени и нема ни једног делића празнине да би она нечастива сила то искористила. Нека нам Господ помогне да добро чинимо.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић