ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

У четвртак 3. октобра 2024. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.

Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао: „У данашњем одељку Јеванђеља које смо чули, Господ каже:

„Пазите, дигнуће на вас руке своје и гониће вас и предавати у синагоге и тамнице и изводити вас пред цареве и намеснике због имена мога, а то ће вам све догодити због сведочанства вашега.“ У Јеванђељу је речено да онај ко хоће побожно да живи, биће гоњен. Ако нас гоне због имена Божијег, благо нама. Ако нас гоне због наших огрешења, онда тешко нама. Ако нам неко зло чини због имена Божијег и ми то хришћански подносимо, благо нама. Ако нам ко укаже на нашу грешку и уместо да то прихватимо, ми се противимо и бунимо се, онда тешко нама. Онај који не прима савете тај не прима ни Бога. Човек из гордости не прима савете. Мисли да боље и више зна од онога који му је указао на недостатак. Када нас гоне непријатељи ми то другачије доживљавамо. То нас боли али нас више боли када нам то чине они који су са нама, који су нам најближи. Ми треба да се трудимо да они који нас вређају и не чине оно што треба да чине, да схватимо да су и они људи. Да би то схватили Господ нас охрабрује и теши. Имамо спољашње и унутрашње непријатеље. 4 непријатеља: грех, ђаво, смрт и ми сами себи. Ако више размишљамо о себи видећемо да смо сами себи највећи непријатељ. Лакше ћемо савладати друге непријатеље од себе. Човеку је тешко да призна свој грех. Лакше је да другога осуђује и покрива своје недостатке. Господ нам даје утеху и каже како можемо да се спасимо од непријатеља и каже: „Трпљењем својим спашавајте душе своје.“ Ништа не може нашег непријатеља да смири него када види наше трпљење. Збуниће се и видевши да се не бранимо и да трпимо, мораће да се запита да ли ми имамо смирења. Сећате се старца Вукашина из Клепаца кога је усташа мучио. Старац је све подносио с миром, иако је подносио језиве муке. Усташа се збунио од његовог мира, посебно када му је старац мирним гласом рекао: „Само ти синко ради свој посао!“ Испустио је свој нож и изгубио своју душу. Трпљењем својим спасавајте душе своје. Најбољи пример тога је сам Господ Исус Христос. Ако су икога гонили онда је он то био. Пљували, тукли, разапели и он се није противио већ је за своје мучитеље рекао: „Опрости им Оче, не знају шта раде.“ Човек који чини зло не зна шта ради. Не зна да себи прво чини зло. Господ је пример трпљења и све је урадио ради нас и нашега спасења.

Свети Оци кажу: „Дом душе је трпљење, јер душа живи управо у таквом дому.“ Храна душе је смирење. Зато је Господ рекао да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Хоћемо ли да живимо у благодати божијој наоружајмо се благодаћу божијом и трпљењем. Благодат је сам Господ наш Исус Христос. Док се душа храни смирењем, она обитава у дому трпљења. Напусти ли душа храну смирења, онда губи трпљење. Ако изгуби трпљење губи границу докле може да иде и не начини зло. Трпљење је морална сила која стишава у срцу човековом пробуђена жалосна осећања, смирава бол који нам други наносе и који ми сами себи наносимо. Не може човек другоме неправду да наноси ако није најпре себи нанео. Чим смо почели зло злим да узвраћамо, губимо трпљење. Нисмо у стању ништа да отрпимо и чини нам се да су сви против нас. Враћамо се свом унутрашњем стању и треба да погледамо у каквом стању се налази наша душа и наше срце, наше биће. Да ли је у миру или немиру. У рају или паклу. То све зависи од нас. Ако имамо смирења онда имамо Бога у себи и све особине које је Христос показао онда када су га прогонили и чинили зло над њим. Било би добро да свагда имамо на уму речи св. ап. Павла који каже: „Браћо, јачајте у Господу и у сили моћи његове. Обуците се у свеоружије Божије да би сте могли да се одржите против лукавства ђавола. Да, ђаво је лукав. Он нам и грех увија у лепо паковање само да би нас преварио. Ђаво нас граби и ако узмемо у обзир сва наша искушења, слабости, муке патње и ако знамо своју немоћ, онда знамо да не можемо ништа без Бога. Све нам Бог даје ради нашега спасења да знамо да отрпимо. Онда ћемо осетити да ми немамо снаге ништа добро да учинимо без Бога. Док се год будемо уздали у своје вештине да би смо постигли некакав циљ нећемо успети док се не смиримо пред Богом.

Не можемо сами себе победити него се боримо са свим тим потешкоћама без помоћи Божије. Зато треба да јачамо у Господу кроз веру, жртву, наду, љубав, милосрђе, Јеванђелски живот…и испуњаваћемо се силом Божијом а не својом силом. Сила Господња се налази у светим тајнама и врлинама, у Цркви. Зато треба да поштујемо и Бога и Цркву и да себе меримо Јеванђељем. Ако нам Јеванђеље није путоказ онда смо изгубили смисао живота. Нама је у Јеванђељу све речено: како треба да живимо, да се одупремо невољама…али често човек хоће да мисли на свој начин и каже да би допунио Јеванђеље. Докле иде гордост људска. Да мисли другачије од Јеванђеља. Сила Божија се налази у светим тајнама и врлинама када имамо вере у Бога. Онда нам вера открива наду. Онда ојача и љубав и кад љубав имамо одмах долази смирење. Тада ћемо проверавати себе а не другога. Живи ли човек у ономе што је Христово и обуче ли се у Христа, он јача у Господу. Ми треба да оживимо Духа Божијег у нама ако смо почели да га гасимо нечасним животом па ћемо после почети да се дивимо себи и како смо се „снашли у животу.“ Тако губимо вечност јер смо изгубили себе. Нисмо поправили себе, нисмо ставили Христа испред себе и Јеванђеље па да видимо где смо и шта смо. Када нас гоне и сналазе муке и невоље, прво обратимо се Богу. То не можемо ако не верујемо у Бога. Потребно је да живимо вером, а не вером на језику, или на зиду или где смо је окачили. Ако живимо Богом молитвом, постом, бденијем али на првом месту кроз смирење и трпљење. Кад Бог види наше смирење притећи ће нам у помоћ али неће без нас. Зато човек треба да види да ли је сарадник са Богом или самим собом. Зато моји Студеничани кажу да је човек узео себе у своје руке. Рука је Божија та која нас спасава. Не наша рука. У Божијој је моћ и сила. Зато нека нам Господ помогне да се наоружамо у свеоружије Божије а то је у веру наду, љубав и веру у Бога.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић