После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже Бог, браћо и сестре!

У малопре прочитаном Апостолу, Свети апостол Павле нам даје дивне поуке и дивне савете у којима говори како се ми спасавамо.Између осталог он каже да се ми спасавамо благодаћу Божијом, а благодат Божија је сам Господ Исус Христос инзато он и каже: “Не одбацујем благодат Божију; Јер ако праведност кроз закон бива онда Христос узалуд умрије”. Старозаветни народ се увек позивао на закон али они, на жалост нису у потпуниости слушали закон. Они су закон примењивали само када је њима у интересу као што, на жалост, изгледа и данас тога има. Заиста, за свакога човека који очима нормално гледа, који ушима нормално чује, умом нормално расуђује и срцем осећа, такав човек зна и осећа да једино у Господу Христу јесте оправдање, да јесте спасење рода људскога и свакога човека понаособ. Ван Христа нема спасења. Тамо где је Христос, тамо је и Спаситељ. Тамо где је Спаситељ тамо је и спасење. То је та благодат Божија која је изливена на нас спасоносним и богочовечанским подвигом Господа нашег Исуса Христа. Заиста, ако је ико поднео подвиг ради нас и нашег спасења то је Господ наш Исус Христос. Поднео је све оно што су му људи чинили. Све неправде, мржње и злобе. Па и оно прикивање на крст. Све је то Господ поднео ради нас и нашега спасења. Зашто? Зато што је Он благодат. Зато што је Он спасење. Одбацити ту благодат исто је као и одбацити спасење рода људскога од греха, од смрти и ђавола. Старозаветни закон, на шта су се ослањали и ови галаћани којима пише Посланицу Апостол Павле, био је немоћан да спасе род људски. Јер да је он био моћан не би било Новог завета и Христос не би дошао али истина је и то да је Старозаветни закон припремао људе за долазак Новога завета. Да није дошао Спаситељ и Нови завет Стари завет би био једна врста преваре али Нови завет је Нови савез Бога и људи. Стари завет нас је само привео Спаситељу кроз пророке и праведнике, а Спаситељ нас је спасао својим чудесним богочовечанским подвигом тиме што је Бог узео тело људско, узео природу људску. Ону огреховљену природу која је отпала. Узео је на себе и поново привео у Царство небеско. Када је човекољубиви Господ Христос већ дошао извршио је спасење рода људскога онда је безумље, кажу Свети Оци, враћати се на тај стари закон. Ми православни хришћани треба да гледамо унапред јер је тамо Господ наш Исус Христос. Апостол Павле ће казати: “Што је било то је иза мене, ја се сежем ка ономе што је испред мене” …, а то је Господ наш Исус Христос, браћо и сестре. Галаћани, као што чусмо у данашњем Апостолу су одбацивали Истину јер нису поверовали у Христа док им није проповедао Апостол Павле Јеванђеље. После свега овога реченог можемо поставити једно питање: Шта је то, у ствари, Истина у овом нашем земаљском роду? Истина је једна, Господ наш Исус Христос, Онај управо распети. Кога су људи распели али који је и васкрсао. Истина је у распетом и васкрслом Христу и зато је једино Христос и могао казати: Ја сам Пут, Истина и Живот. Другог пута нема ако хоћемо да спознамо Истину или како још Христос каже: Познајте Истину и Истина ће вас ослободити. То је Бог, то је Христос. Он нас једино може ослободити. Тај распети и васкрсли Христос. Зашто кажем распети? Зато што је крст врхунац Божијег промишљања о земаљском свету. Крстом је богочовек Христос сишао кроз смрт у пакао и разорио пакао, разорио је државу смрти. Крстом је кроз васкрсење Господ отворио небеса роду људском и вазнео се на небо и савазнео људску природу и тако извршио спасење света. Зато је сва истина Христова у Његовом свеживотворном крсту. Ето, ми смо недавно прославили празник Крстовдан. Тада смо изнели крст и ево га још увек стоји у храму да нас подсећа да нас је Христос кроз крст и страдање спасио. Црква је изнела крст да би ми, целивајући крст, у себи понављали оне речи: Крсту Твоме клањамо се Христе и васкрсење Твоје певамо и славимо. Да није било васкрсења и страдања Христовог не би се спасили. Не можемо одвојити распеће од васкрсења. Из распећа се иде у васкрсење, а кроз васкрсење иде се у вазнесење. Крст је знак нашег препознавања и наше припадности. По томе се ми православни хришћани разликујемо од оних који се не крсте и не виде у крсту силу Божију и спасење. Ми певамо да је крст сила, моћ и спасење. Ничега се тако демонске силе не плаше до крста часнога и зато кад се крстимо да то не радимо формално већ да се одмах сетимо да је на крсту Господ због нас страдао. Ако нисмо спремни да узмемо на себе све оно што нам живот носи и даје, а не сећамо се крста, ми ћемо се изгубити. Дакле, Господ нам каже да узмемо свој крст, да узмемо своју свакодневницу и да кроз то узимање, све што нас снађе данас, сутра, не знам када, да то примимо са благодарношћу. Да кажемо: Благодарим ти Господе што си ми данас дао искушење, што си ми дао невољу и да пострадам јер знам да си ми то дао не што ме не волиш него зато што ме волиш и то си допустио да кроз те невоље схватим да не могу да се спасим сам без Христа и без крста. Узети крст Христов значи примити и прилагодити се Јеванђељу. Узети крст значи победити себе. Победити тог острашћеног човека у себи који нам је грех увео. Тог другог човека који неће Христа и крст. Човек се не може ослободити греха и својих навика ако не омрзне грех. Браћо и сестре, није лако ни ићи за Христом, а не можемо ићи ако се не одрекнемо себе али ако верујемо у Христову моћи и силу и моћ часнога крста, у Јеванђеље као начин живота, а уз то мало дамо подвига од себе, мало више молитве, вере, наде и љубави онда ће Господ на све то наше још додати. Свети Оци кажу да је лако победити народ али је најтеже победити себе. Не можемо да уђемо у тајну човека без Бога јер ми преко Бога познајемо правог човека и преко човека познајемо Бога. Зато нам треба вера, зато нам треба љубав. Зато нам треба сила Божија, а она је у крсту. Зато нам треба благодат Божија. Ко год одбацује благодат Божију тај одбацује спасење. Ко одбацује спасење он одбацује живот вечни. Он само верује у овај живот и зато ће Апостол Павле казати да нема несрећнијег хришћанина ако само верује у овај живот али и овај живот је важан и не смемо да га преспавамо. Не смемо да будемо лењи у свачему, а поготову не смемо да будемо лењи у свом спасењу.

Нека нам Господ помогне. Нека нам Света Тајна Причешћа, којом се причешћујемо, помогне да сместимо Христа у себе, а кад Христа имамо у себи имамо све оно што је Христово. Имамо све оно што је спасоносно.

Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић