Чтецирали су: г-дин Марко Петровић и Марко Нешић.

За певницом су били оци: Иван Антонијевић и Александар Мирковић.

Светој литургији присуствовао је и известан број притвореника, као и запослених у казнено поправном заводу.

Том приликом Високопреосвећени обратио се присутнима честитајући им храмовну славу, заблагодаривши Богу што су данас сви заједно на овом светом месту.

“Ако узмемо ове три врлине и о њима размишљамо суштински и дубински онда ћемо видети да су то најважније три врлине које би човек требао да поседује у себи. Заиста да ли човек без вере, наде и љубави може да се назове човеком? Такви људи имају облик човека, али суштински човек без вере, наде и љубави он није живо биће у смислу како нам то Јеванђеље говори и Црква учи. Вера је темељ нашега живота. Вера, Јеванђелска вера мења свет у себи, и мења свет око себе, јер вера када човек има веру и живи по њој, онда ће он гледати да се не огреши о веру. То значи да се не огреши о Бога ни о другога. То се не може одвојити једно од другог, ја волим Бога али не волим другога човека. Не можеш рећи да волиш Бога кога не видиш а да не волиш другога поред себе како каже Свети Апостол Јован. Вера је поверење у Бога а када човек има поверење у Бога онда ће он имати веру и у другога човека и онда ће му та вера казати човече и тај најгори човек може да се поправи јер нема човека у којем је апсолутно добро и нема човека у којем је апсолутно зло. У срцу човековом је и добро и зло и љубав и мржња. Сада је важно шта човек бира, и шта човек жели да види у другоме али прво треба да погледа себе па када провери себе онда ће да сагледа и другога. Када би човек сишао у своје срце и погледао себе и видео себе у себи онда никада не би осуђивао другога. Онда би рекао ја сам грешнији од другога човека и гори од другога човека. То доводи човека у смирење а смирење је заиста једна дивна хришћанска врлина. Смирење човека чува да тако кажем да не учини зло другоме. Чим хоћу да учиним зло другоме а зло нема своје оправдање. Човек када има смирење казаће: овај човек је као и ја, има тело осећања као и ја, зашто насрћем на његову слободу? Човекова је слобода да изабере шта год хоће да буде у животу. То је тај дар Божији који нам је дао да ми можемо изабрати хоћемо ли да будемо добри или лоши. Зашто ми Бог не брани да чиним зло? Не би ти дао слободу. Али зато слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Све ми је слободно али ми није све на корист. Заиста је човеку све слободно и заиста што има слободу, човек одговара у потпуности за своје поступке. Дакле браћо и сестре када говоримо о слободи, увек се сећам речи Достојевскога који каже: Моја је слобода да другоме не учиним зло. Све нам то даје подстрек на то вера. Значи да не припадам ни себи. Веровати значи припадати ономе у кога верујеш. А из вере се рађа љубав, и нада. И то су те три основне хришћанске врлине кога би требало да красе свакога од нас. Вера нам помаже када паднемо да се подигнемо. Вера нам каже да има Спаситеља, а тамо где је Спаситељ тамо је и спасење. Вера каже човеку ако изгуби веру у Спаситеља, онда му нема ни спасења. Вера му каже ако си поклекао и разочарао ако си било шта она ти каже: није све пропало. Док човек живи он увек може да се поправи. Он може и да греши. Зато је та вера која надомешћује наше немоћи, снаге и моћ и да се одржимо. Из вере долази нада, јер ако немамо наду да ће сутра бити боље, онда нећемо ни да устајемо из кревета. Нада те снажи и крепи да иако си слаб и немоћан она ти даје наду да ћеш оздравити. Није само здравље телесно, много је важније ово духовно здравље. Јер ако је човек изнутра здрав а има веру, онда иако је болестан, он ће лакше носити терет те болести. На све то долази љубав, а љубав је свеза савршенства. Она не дели људе на овакве или онакве, она воли свакога човека, и праведника и грешника. Јер љубав све прашта. Ако имамо љубави онда ћемо моћи да опростимо другоме, а да би пожелели да ми опростимо другоме, ми треба заиста да погледамо у себе и да кажемо: Чекај! Па ја волим овог другога. А када волиш човека љубављу Божијом онда ћеш знати и да разлучиш шта је грех у човеку а шта је човек, па ћеш грех осудити али човека нећеш.

Вера нам је у сваком тренутку потребна и о тој вери нам говори данашње Јеванђеље, о жени која је боловала дванаест година од течења крви. Када је чула за Христа, Спаситеља, Богочовека, који је сав у љубави вери и нади, она је желела да се дотакне хаљине његове. Сматрала је себе грешницом, и говорила је немам ја те снаге да дохватим руку Христову, него само ако дохватим ресе хаљине његове, ја ћу оздравити. Шта је то него вера браћо и сестре?! Теже је за њу било што су такви закони били да таква болест се сматра грехом, и због такве болести она је била одстрањена од других и није могла да разговара са људима, одмах су је истеривали. Замислите који је то бол, и та бол је много тежа од телесне болести. Она прилази Христу и говори: ако се само дотакнем ресе хаљине његове оздравићу. Христос пита: “Ко ме се то дотаче?“ Осетих силу која изађе из мене. Та сила Христова која је помогла жени да оздрави, а сила је била Божија одговор на веру човекову. Шта је Господ рекао? Жено здрава си иди и не греши више. Грех је узрок сваког нашег поступка у животу, зла. Грех одваја човека не само од Бога и од људи, него нас грех одваја од нас самих, и онда се ми усамљујемо и онда изгубимо осећај за другога, и другога не видимо као биће него га посматрамо као неку ствар. Човек тада долази у такво стање да схвати, а то је најтеже, да он никоме не припада и да њему нико не припада. Зато наш народ каже: дрво се на дрво ослања, а човек на човека. Треба да имамо човека поред себе, да га изграђујемо. Не можемо другога изградити ако себе не изградимо. Крхки смо и слаби као људи треба нам ослонац, и ако смо млади и здрави. Све је то од данас до сутра, све је то варљиво јер је Бог створио човека за вечност. Вечност се зарађује кроз веру, наду љубав. Нека нам Господ помогне. Треба да схватимо сви да можемо да се поправимо а Бог највише воли човека када се покаје. Ми телесни родитељи највише волимо дете када видимо да се поправило. Онда би га што кажу ставили у утробу своју јер видимо поправку. Нама свима треба поправка, без обзира ко смо и шта смо. Нека вам је срећна слава, и нека ове три девојке које су била деца када су убијана, да нам буду пример како се све може издржати и највеће муке само ако имамо веру у Бога, поверење у Бога и у човека. Нека нам Господ помогне и данашња слава.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Високопреосвећени Митрополит Јован пререзао је осветио славске дарове, и пререзао славски колач. Трудом и љубављу запослених у казнено поправном заводу, припремљена је трпеза љубави за све госте.

Капела у казнено поправном заводу која је посвећена светим мученицама Вери, Нади Љубави и мајци им Софији, освећена је 2023. године, и од тада представља место молитве, и духовног узрастања свих притвореника, који ревношћу оца Бранислава Матића, надлежног свештеника, долазе на богослужења, исповедају се, и причешћују, имајући на тај начин један пуни хришћански живот унутар самога завода.

ђакон Александар Ђорђевић