За певницом су били оци Александар Мирковић и Немања Младеновић са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу по Марку, Високопреосвећени се обратио поучном беседом верном народу истичући да када је Господ говорио о Царству Небеском, Он је говорио да је Царство Небеско је унутра у вама, у нама, дакле Царство Небеско није у неким стварима, нити је око нас, није Царство Небеско ни у култури ни у цивилизацији, градовима, него нама Христос каже да је Царство Небеско у нама у нашој души. И то је оно Царство Небеско оно зрно у коме се говори у Јеванђељу. То је оно мало семе, али када се посеје у припремљену њиву узорану њиву, подрљану, заливену њиву, то Царство иако је мајушно оно расте, а како расте у нама? Као и ово зрно горушичино. Ако смо припремили њиву да сејемо семе Божије, и ако чувамо ту њиву, онда ће то семе да расте и узраста. Семе Божије узраста и расте молитвом, вером, постом, трудом... жртвом, љубављу, вером надом и свим хришћанским и јеванђелским врлинама. Шта је то Царство Небеско? Сам Христос. Ко носи Христа у себи, он има Царство Небеско у себи. Такав је човек увек задовољан, јер има оно што је најпотребније њему, Христа. Када нема Царство Небеско у себи такав човек је увек незадовољан. Такав човек хоће на један вештачки начин да дође до Царства Божијег. Такав човек почиње и жели да цео свет претвори себи онаквим каквим је он. Такав човек, као што често говорим, хоће све да исправља и поправља, али себе никако. Јер ако завири у себе онда ће он видети да нема тог Царства Божијег у себи. Такав је човек у себи празан, без Царства Небескога и без Христа. И он ту празнину уместо да се обрати Богу са вером кроз смирење, он тражи тамо пашу где паше нема. А паша наша јесте храна, Христа Господа. То је наша паша. И зато браћо и сестре данашње Јеванђеље нам говори о сејачу и семену, где каже да је сејач сам Господ Исус Христос. Он сеје своје семе, а његово семе је Реч Божија. И ко је припремио своју душу да падне реч Божија онако како рекох малопре, кад човек приреми њиву да сеје своје семе, ко је припремио себе изнутра, онда то семе изнутра расте, и онда човек осећа благослов Божији. Онда кроз целога човека, и цело биће струји та благодатна сила Божија, и као што рече данашње Јеванђеље не успева код свакога, зависно да ли је он обрастао у трње, да ли је он себе ставио као поред пута где сви пролазе а у трњу наших грехова и наших страсти, ту семе Божије не успева. Зато је наш задатак да плевимо себе изнутра да нам коров расте у нама, а коров много брже расте него било какво семе које сеје. Ако себе не чувамо себе од корова, од греха, злобе и пакости од неке величине онда смо ми закржљали браћо и сестре. Онда смо ми онда напуштена њива коју нико не обрађује и у њој ништа не расте. Када човек није са Богом ни са Црквом Христовом, када није у њему Јеванђеље, онда та Реч Божија и семе Божије пропада, пропада онда када падне у нашу немарност да тако кажем. А Реч је Божија сила Божија. Реч Божија је моћ, јер погледајте на првим страницама Библије: „Рече Бог да буде светлост и би светлост“. Све што рече Бог је свето. Слуша Господа сваки онај који има Бога у себи, али који живи Христом, а не онај који има Христа на језику и речима... Браћо и сестре онај који пажљиво слуша Реч Божију он стално се сећа Господа. И зато је наш позив и опет ћу рећи задатак да ми узоремо њиву душе своје. Ако не оремо нашу душу ако у душу нашу не мећемо семе Божије и Реч Божију онда ћемо стављати семе оног нечастивог, онда ћемо стављати своје речи само. А када човек ставља своје речи изнад речи Божије онда нам о чему то говори? Говори нам о његовој заблуди и гордости. Та њива јесте наша боголика душа коју треба да обрађујемо да је плевимо од порока, од злих мисли, од ружних и злих речи да је плевимо од греха и зла да би посејано семе, а Господ стално сеје наше семе, да би то семе донело плода. Ево нема ниједне литургије да се не чита Јеванђеље, а шта је Јеванђеље ако није Реч Божија? А из данашњег Јеванђеља видимо да је ретка добро припремљена земља. Мало је оних који се спасавају, мало је припремљене земље унутрашње њиве, наше душе, и како је мало оних који се спасавају. Тако каже Господ. То не сме да нас обесхрабри. То је подстрек и мени и теби да се трудимо за своје спасење. Како да се трудимо? Да испуњавамо заповести Божије да будемо са Христом. Видели смо данас када Господ говори о семену, да се само једна четвртина од тог посејаног семена сачува. Важно је да имамо тај квасац Божански у себи, да слушамо науку Божију, а квасац ако има све удобности онда ће да нарасте. Ако имамо Христа у себи, као квасац наш, онда ћемо да нарастемо са Христом. Зато драги моји чувајмо своју душу и своје срце од злих речи и мисли. Нека нам душа и срце буду увек припремљени за то небеско семе, и Реч Божију. Онај који слуша Реч Божију он не прича много, а онај који не слуша тај прича. Браћо и сестре да се стално трудимо да посејано семе које је Господ посејао да га обрађујемо, да га заливамо молитвом, добродетељима, љубављу, надом, смиреношћу. Ако тако будемо чинили осећаћемо како све више и више у нама нараста то Царство Небеско, у противном сушићемо се, и на крају ћемо се осушити. И шта ће на крају од нас бити? Изгубимо ли Царство Небеско све смо изгубили, а то Царство Небеско није негде ни тамо ни овамо него у нама, и то Царство Небеско не освајамо ми нигде ни на каквој планети, него овде, започињемо да га освајамо овде на земљи. Царство Небеско се на силу добија, да ли то значи да силе које су јаке да оне задобијају? Не, него да се оне силе које су јаке да се ухвате у коштац са самим собом, који су у стању да се обрачунају са злом у себи. Такви ће да добију Царство Небеско. Оно нам се даје сваког дана кроз литургију. Она је тај предукус Царства Небеског. Даје нам се то Царство Небеско само треба да имамо духовне очи да видимо и да имамо духовне очи да видимо да имамо чисту душу и чисто срце поготову када смо на литургији и када се сједињујемо са Христом и ми смештамо Христа у себе и смештамо Царство Небеско.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају светог сабрања, Високопреосвећени је причестио присутне вернике Телом и Крвљу Господњом. У наставку, по завршеној светој литургији, Митрополит Јован је поделио иконице верном народу.

ђакон Александар Ђорђевић