Молитвено сабрање је својим слаткопојем улепшало хор „Свети Кнез Лазар“ из Крушевца, на челу са диригенткињом Ружицом Вешковац, као и монахиње манастира Каленић.

По прочитаном Јеванђељу Високопеосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас прослављамо празник Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Данас прославњамо „усечење“ главе Светог Јована. Ко је био Свети Јован? Најбољи нам је одговор дао наш Господ Исус Христос када је рекао да је Јован највећи рођени од жене. А Свети пророк Исаија, који је живео много векова пре него што ће се појавити пророк Јован, каже „глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поправите стазе Његове. Свети Јован је ишао испред Христа и припремао људе за долазак Њгов у овај Свет. Зато се Он и назива претеча, ишао је испред Христа. Како је то приметио један Свети Отац, када је хтео да упореди улогу Светог Јована Крститеља за припрему доласка Господа Исуса Христа, он је рекао: „као што рађању Сунца предходи рађање звезде зорњаче-Звезде Данице, која објављује освитак дана, тако је и појави Бога у телу Господа Христа тј. Сунца Правде, предходила појава делатности Светог Јована Крститеља. Пошто је Свети Јован својим дугогодишњим боравком у пустињи, а знамо да је Ирод такође посекао Његовог оца Захарију, његова мајка Јелисавета, бежећи, јер је тражио да убије Јована, мислећи да је он Христос, она је побегла у пустињу и тамо живела четрдесет дана са Јованом и умрла. Можете замислити дете које је са четрдесет дана у пустињи изложено зверима, али анђео Господњи га је чувао, чувао и припремао за главну Његову мисију: да иде испред Христа. Он је заиста у тој пустињи, али у заједници са Богом, кроз подвиг, кроз молитву, кроз живот у вери и живот по вери кроз благодатни подвиг припремио себе за улогу Претече. Јован је послушао глас Господњи у оно време када му је речено да изађе из пустиње и да припрема народ за долазак Месије, за долазак Спаситеља Света, Богочовека, Спаситеља рода људскога. Свети Јован је сав живео у правди Божијој и по правди Божијој. Управо је и проповедао правду Божију. То је и разјарило цара Ирода и његову наложницу Иродијаду да погуби Светог Јована, јер нису могли да поднесу Његову проповед о правди јер су живели неправедно. Коа што нам данашње Јеванђеље говори Јован Крститељ је говорио Ироду да не може да узме жену брата свог, тј. не можеш да узмеш снаху себи за жену. Зато је Ирод и наредио да Јован буде посечен. Но, Иродијада, која се руководила својим страстима, а не разумом, не умом, она је од те злобе што је Он бранио да се уда за Ирода, када су јој донели главу на тањиру, у том бесу и злоби избола иглом језик Светог Јована Крститеља. Плашила се да и мртав не проговори и не само то него је и наредила да се не може сахранити његова глава са телом. Плашила се да не васкрсне. Плашила се зато што је Јован постао њихова савест, јер је Он будио њихову успавану савест да треба да живе по правди Божијој. Дакле, ово двоје нити су живели по правди Божијој, а нису живели ни по правди људској. Овај страшни дан Усековања Главе Светог Јована Крститеља, за ког Свети Јустин Ћелијски каже да је други, мали велики петак, у ком је под мачем џелата, пала најсветија глава Светог Јована Претече, највећег рођеног од жене, по речима Господа Исуса Христа. То је била најсрамнија мрља у историји људског рода. Страдао је Свети Јован јер је својом проповеђу о покајању и вери у Господа Исуса Христа припремао срца људска, да се срце људско оплемени, да срцем и умом род људски тражи да дође Спаситељ да их избави. Он је припремао душе људске, да буду обиталиште Онога који ће спасити Свет, а то је Господ наш Исус Христос. До доласка Господа Исуса Христа у овај Свет човечанство је била права пустиња. Била је права пустош и томе постоји симболика живљења Светог Јована у пустињи. Био је људски род права пустиња и права пустош, а то су уствари душе које су неиспуњене Христом Господом, него испуњене собом, испуњене својим егом, испуњене гордошћу, сујетом. Такве душе нису могле да чују никакав савет, па ни да приме такав савет и њих је све још више разбешњавала Јованова проповед о покајању. Покајање је наша промена. Ко није спреман на покајање, тај нема спасења, тај неће да се мења, тај остаје исти. Што каже наш народ: каквог га је колевка заљуљала, таквог га је мотика закопала, Он неће да се промени, не да му гордост да се мења, јер гордост га је таквог направила да ако би се променио и на боље, да ће нешто просто отпасти од њега, односно отпасти од његове сујете. Само веза душе човека са Христом, чини душу плодотворном и она рађа праве плодове. Она рађа тако што препне језик за зубе, да не говори свашта. А ми када пустимо свој језик, ми смо спремни и да проклињемо друге. Како проклињеш другога када је тај други икона Божија. Али, ако проклињеш другога, бићеш проклет, јер што дајеш то и примаш. Зато треба да одстранимо из наше душе све оно што спречава Господа да уђе у њу, и како кажу Свети Оци, треба да објавимо рат у себи. Да заратујемо против гордости, против греха; јер ако се не ухватимо у коштац са грехом нећемо никад доћи до покајања, већ ћемо само доћи до оног лицемерног и фарисејског да кажемо: „кајем се“. И када то изговоримо мислимо да смо све испунили. Нема покајања без плодова покајања. Зато је данашњи празник-празник правде Божије и успомена на неправду људску, која је оклеветала Светог Јована, због које је био и посечен. Ако почнемо да клевећемо друге, човека да клевећемо, знајте да смо на тај начин навратили читаву реку клеветника на нас. Зато се молимо Богу, али се молимо и Светом Јовану да се он моли Богу за нас, јер као што је тада неправда привремено царовала над правдом Божијом, али опет понављам, то је само на одређено време. Правда мора да победи, правда Божија мора бити задовољена. Они су мислили да ће проповед Светог Јована Крститеља проћи, али не, она остаје. Он је прву своју проповед почео речима: „покајте се јер се приближи царство Небеско“. Исто тако је почео и проповед Господ наш Исус Христос, да без покајања неме нама исправке, а покајања нема без молитве, покајања нема без смирења, покајањања нема без стрпљења. Покајања нема без подвига, и то ког подвига, оног када се подвизавамо до изнемоглости. Не да чинимо изнемоглост тела, него да чинимо изнемоглост тог другог човека у нама. Да изнемогнемо ону другу душу коју нам је грех саткао у нама, а онда такав човек не види никога испред себе и он мисли да је једини коме треба цео Свет да се клања, кога треба цео Свет да слуша, а он никога да не послуша. Морамо да схватимо да се све за одређено време, да је све ограничено, осим Бога и човека који је у Богу и са Богом. Јер онај човек који је у Богу и са Богом он је у вечности. Тако и данас нам изгледа да зло царује у овом свету, али поново вам кажем то је само привремено. Али ако призовемо име Божије и ако Бога сместимо у себе, у своје срце, ту злоби нема места, ту пакости нема места. Зашто нема места? Јер ако смо са Богом онда смо у љубави. У љубави са собом, у љубави са Богом у љубави са ближњем. А љубав подједнако воли све. Замислите једну породицу, или још боље родитеље који ће почети да издвајају само једно дете, да му придају сву пажњу, а другу чељад ће да одстране. Не, тај је код мене, он ми је мио, он ми је драг, ниси хришћанин, а најмање си родитељ и телесни, а камоли духовни. Не смемо да једнога величамо човека, а друге да их срозавамо. Зато је Господ допустио страдања и невоље на нас због наших грехова. Али је проблем када човек учини грех, па не види да је то грех. Али зато када види грех другог онда то признаје. Свој грех кријем, а грех другога разобличавам, па причам тај је такав, онај је онакав... Човече врати се у себе, и погледај ко је у теби. Да ли си ти такав у себи који ходаш или си само спољашњост, љуштура. А да би се човек вратио себи мора да уђе у себе. Мора да уђе у себе, али мора и да изврне себе, да преврне себе, као што изврнемо кошуљу. Да поставимо себе као пред огледалом и да видимо своје лице, наравно ако је огледало чисто. Али ако је на огледало пала прашина, онда нећемо видети своје лице, него ћемо се заварати и рећи па лепо ја изгледам. Спољашња лепота је дар Божији, а сваки је човек леп и прелеп онолико колико Бога има у себи. А оно што мислимо да се правимо да смо лепи, то је само спољашњост, онда не гледаш на своју душу не мислиш на своје спасење. Зато нам стално понављам требају ове речи Јована Крститеља да треба да се кајемо. Нема човека без греха, једино што горд и сујетан човек не признаје да је грешан или само на језику каже. А ако је наша вера само на језику, а није у срцу, од тога немамо ништа, и ако Бога имамо на језику или окаченог негде на зиду или на некој хартији, а немамо у себи, онда нисмо са Богом. И када нас снађу невоље, треба да схватимо, да нас кроз њих Бог опомиње да смо смртни, да смо пролазни, да смо овде дошљаци и да ћемо променити овај Свет, Али не смемо ни да презиремо овај Свет јер је он Божије дело, па онда не смемо ни човека да презиремо. Али треба да знамо да нас је Бог послао у ово време, наше претке у оно време, наше потомке ће у оно друго време, као што је послао и Пророка Крститеља Јована у своје време да иде испред Христа. Да најављује Христа и разбуђује успавану савест тадашњег јеврејског народа, а и ми ћемо да будимо своју савест, да не дозволимо да нам савест буде успавана. Јер ако нам је савест успавана, онда не видимо оно зло које чинимо или говоримо. Зато се помолимо Светом Јовану да нам помогне у свему, поготово да нам помогне да се одржимо као народ Божији. Да одржимо породицу у заједници, али породице у заједници нема ако нисмо породицу усмерили ка Богу. Бог је наша заједница. Нека би нам данашњи празник буде опомена да схватимо, како је када човек изгуби разум, као што су то изгубили Ирод и Иродијада, и каква зла може да чини, онда се тај народ сврстава у оне речи Христове да ће дођи време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине. Исти тај Ирод и Иродијада су мислили да Богу службу чине, и човек може дотле да падне да и зло чини и зло говори и да опет мисли да чини добро. Али вратимо се Богу, Прихватимо Бога, Он је наш Спаситељ, Он је наша љубав и Он ће покрити наше грехе, али само ако ми будемо имали љубави према Богу и према ближњима.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј