У беседи је Високопреосвећени рекао;

“У име оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, у малопре прочитаном апостолу, Свети Апостол Павле нам каже: “Стога ако је ко у Христу, Нова је твар и додаје и каже, гле све старо прође а све ново настаде”.

И заиста, браћо и сестре, све до доласка нашега Господа Исуса Христа човечанство и творевина је била у мраку. Све до доласка нашега Господа Исуса Христа овај свет, човек је трулио, од чега? Од греха, од злобе, од пакости, од гордости, од сујете. Он је трулио јер није призивао Бога Спаситеља, Бога створитеља, и заиста овим речима каже апостол Павле што ћу опет поновити, стога ко је у Христу нова је твар, гле све старо прође све ново настаде. Овим речима Свети апостол Павле хоће да нам каже да ко је у Христу он је у ствари у новом човеку. А тај нови човек, јесте нови Адам јесте Господ Исус Христос. Он је у новом човеку јер Богочовек Христос браћо и сестре јесте тај први нови човек, после Адама. и зато је Господ и једино ново под сунцем, то је Господ наш Исус Христос. И он је једино могао да каже: “Гле ново стварам”. Отуда и ако је човек у Христу ако је Христос у њему, он постаје нови човек. Он постаје преображени човек. Он постаје човек љубави, човек смирења, човек браћо и сестре који уствари личи на Бога. А човек и јесте икона Божија. Он јесте и слика и прилика Божија, све док Бога носи у себи. Све док се човек стално сећа Бога, у сваком тренутку, а не да се сећамо Бога онда кад нам не иде како треба, обично тако нажалост радимо не, Бога се треба стално сећати. А да би се човжк сеуао Бога, он треба да му се моли. А молитва је та која смирава човека ако је смирена молитва. Ако изађе из смирена срца та молитва је пријатна Богу. Она молитва коју само причамо да тако кажем само изговарамо језиком, а нити нам је ум сконцентрисан ск срцем ни срце са умом, и тако само језиком се молимо, не молимо се душом и телом како то говори наш српски народ.

Заиста када је Христ у човеку ни у чему није поробљен. Није заробљен, а човек док је год у греху док је у гордости у сујети, он је највећи заробљеник. А шта заробљеник жели, па да се ослободи. Да неко дође да га ослободи. Шта затвореник тамо кода смо затворили тамо негде он жели јадан хоће ли ко доћи да му откључа та врата затвора, која је он својим грехом мржњом, гордошћу, пакошћу направио и затворио. Али гле, дошао је онај браћо и сестре који има кључ од свих врата наших које ми себе заробљавамо. Дошао је Господ наш Исус Христос. Донео небо спустио на земљу. Са Њим је сишло Небо али и све врлине, са Богом је сишла и вера и нада и љубав, и милосрђе, све је то а Богом сишло. И заиста браћо и сестре кад је човек у Христу он није поробљен. У ствари он није ни окрњен, ни поцепан него је баш тиме доведен до савршенства. Да када је човек у Христу он долази до савршенства онога што Апостол Павле каже у Јеванђељу “усавршавајте се до пуноће раста Христова”. Човек се или усавршава у добру или се усавршава у злу. Или се усавршава у љубави или у мржњи. Или се усавршава у смирењу или у гордости. Зато човек када се усавршава у Христу постаје Бог по благодати. Ра куд ћеш већи дар, човече брате и сестро него што ти је Бог дао да се можеш усавршити да постанеш Бог по благодати. Зато је благодат нама дата и задата ако могу тако да кажем да је чувамо, благодат је Христос, а благодат се чува кроз молитву кроз пост, опет понављам кроз смирење.

Заиста браћо и сестре тако човек постаје Бог по благодати и ко је у Богочовеку ваистину је тај нови човек, преображени човек. Човек браћо и сестре који је искочио из греха у праведност. Човек браћо и сестре постао је нови човек ако човек собом чини све ново. И хоће Бог да ми будемо нови људи, али питање да ли ја хоћу ја да будем нови човек. А нови човек не могу да будем док се не променим. Док се не изменим док не станем испред огледала и погледам себе да видим да ми заиста треба промена. У ствари ми треба преображење, покајање, а покајања опет нема без смирења. Зато све до Господа Исуса Христа стари човек је био роб греха, и смрти и тиме је трулио у немоћи и свом очајању. Човек је окренуо леђа Богу, није хтео да слуша Бога лишио се гледања Бога лича Божијег, лишио се благодати Божије, лишио се поуке Божије зато што је мислио могу ја боље да учим себе. Али Бог није оставио човека, Он је пошао за човеком, пошао да га врати и онај човек који је схватио да је погрешио као онај блудни син из Јеванђеља, кад је казао “све сам изгубио зато што сам напустио Очев дом”, све сам изгубио зато што сам престао да разговарам са својим Оцем, и шта каже, ићи ћу вратићу се и молити Оца не да ме прими као сина него као најамника као слугу. А слуга у то време био је као обична ствар. Господар је слугу могао ње само да отпусти нажалост и да му одузме живот. Али кад је дошао Христос, човеку је дата моћ да поново себе врати тамо одакле је дошао, из Раја, браћо и сестре.

Дакле, људска природа једино грехом стари. Да ли видимо грех, Да ли признајемо грех а има ли човека без греха? Па нема драги моји, нема човека без греха осим што ћу орет поновити осим оног који каже ја нисам грешан или ако каже ја јесам грешан то само успут каже. То није покајање, то је фарисејство, то је лицемерство што још додајеш грех на грехом. Кажеш кајеш се а лицемерно поступаш. Дакле браћо и људска сестре људска природа грехом стари и умире. “Нови човек је уистину само Богочовек, и сви који су Његова духа”, каже Свети апостол Павле, они су саставни делови Његовог вечног живог тела. А то вечно живо тело то јж црква. Која је тело Христово. Овај нови Христолики човек је једини бесмртни човек и он никада не стари. Бесмртност никад не стари она је вечна. И човек је створен за вечност. Али човек вечност псетвара у пролазност када се одвоји од Бога. Кад не слуша Бога или слуша себе или још горе слуша нечастивога.

Браћо и сестре, вечност то је оно што треба да имамо стално на уму, да смо створени за вечност. Али та њам вечност не долази по морањима, вечност се заслужује. За вечност се бори. И кад човек испред себе има стално ту вечност другачије ће да поступа и у овом пролазном животу. Он ће другачије ђа сагледава себе он ће уствари да призна себи себе. Ко је у Христу не престаје бити човек. Значи да само Христом човек јесте човек. Човек без Христа то је као љуштура, то је орах споља има облик ораха, разбијете га унутра нема плода. Е то је најстрашније кад смо празни шупљи, та нечастива сила кад видицда смо празни онда врши дејство и попуњава нас. И онда човек кад га испуни нечастига сила, инамо примере из Јеванђеља, када је Господ исцељивао запоседнуте како је то било страшно. Али браћо и сестре морамо се испунити Богом да би били икона Божија, слика Божија. А то значи да треба да се стално обнављамо, да се стално препорођујемо, да се стално рађамо у новог човека. Без тог обнављања без тог рађања, изгубићемо вечност. И обнављањем ума ми одбацујемо тог старог човека. Кад обновиш ум и вежеш за Бога онда неће ум да ти блуди ни твој ни мој. Е’ зато имамо ону молитву у Цркви, расејани мој ум сабери Господе. Расејан човек није целовит, он је подељен, раздељен, он не може да се сабере, али са Христом човек је у целини човек. Тај нови човек је саздан по Богу у правдици светлости истине како каже Свети апостол Павле. Како човек постаје Христов човек, како се усељава у Христа? Кроз Свете тајне и врлине свете на челу са светом тајном крштења. Кроз ту свету тајну човек улази у тело Христово у цркву и ако човек чува ту свету тајну крштења и ако живи крштењским животом и ако се сећа да се одрекао сатане, и да се сјединио са Христом и поставља му се питање на крштењу сјединио си се са Христом и поставља му се питање вјерујеш ли у Христа и говори символ вере. И ту треба сагледати себе, да ли вјерујемо у Тројичног Бога и загробни и вечни живот? Ко се крштава у Христа и облачи се. Облачи душу своју у душу Христову. Своју савест и срце своје облачи у Христа, јждном речју на своја чула овлачи у чула Христова. Читајмо Свето Писмо, читајмо псланице.

И молимо се Господу да будемо у Христу, а Он у нама. Кад верујеш у Христа неће те оставити!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После Свете литургије Високопреосвећени поделио је иконице уз благослов.