Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Из овог кратког одељка чули смо ка ко је Господ ушао у храм и почео да учи народ но првосвештеници и фарисеји који су имали прилике да виде како Господ васкрсава мртве, оздравља болесне, слепима даје вид. Питали су се каквом влашћу он то чини? Мислили су да Он то ради помоћу велзевула, помоћу ђавола. Замислите докле човек може ићи. Али, човек је човек, може се уздизати до небеса али може и дубоко да падне. Господ им одговара на то питањем да ли је крштење Јованово било од људи или са неба? Нису знали шта да одговоре. Ово јеванђеље нам показује да некоме не вреди ни одговарати ни говорити али човек треба да зна своје назначење у овом свету. Треба да зна за шта је намењен и назначен. Он је назначен да се угледа на Бога јер када се угледа на Бога, он заиста има у себи све врлине, а на првом месту смирења. Смирење је темељ свих врлинама на ком ми гадимо грађевину. Зато је и вера темељ нашег живота. Ако не верујемо у Бога да је Он Бог, онда заиста наша вера није исправна, тј. не знамо шта је вера. Стално говоримо да верујемо и то је лепо али да ли нешто учимо о вери и да ли желимо да сазнамо шта је вера. Ако живимо по вери ми смо већ богови по благодати. Ако немамо јеванђелску веру, нисмо хришћани. Ово питање које су фарисеји поставили Господу, говори нам да сва сила његова је ту у цркви тела Христовог. Ту је сва моћ и од нас се тражи да ми свим срцем поверујемо у Господа ако хоћемо да приђемо Богу. Ако имамо веру, све нам је могуће и да поверујемо да је Господ спаситељ и сведржитељ и моћ. Да ми у ствари од њега црпимо ту силу да се она усели у нас јер је Господ дао моћ и свима нама. Силу и моћ смо задобили у светој тајни крштења и обнављамо кроз покајање и причешће. Дакле, фарисеји пуни мржње питају Господа оно питање. Пре неки дан смо могли чути причу на Литургији о томе како је Господ ушао у храм и тамо видео пијацу и трговце. Све има своју намену, дом има намеру да васпитава породицу, црква има улогу да васпитава народ Божји. Дакле, све нам говори о чувању себе у цркви. Зато су ови фарисеји и учитељи закона питали Христа ко је он и како он то чини. Нису веровали да је он Бог и говорили му да они имају Мојсија и закон. Господ им одговара да су веровали Мојсију веровали би и Њему јер је Мојсије писао о Њему. Потребно је да схватимо да се морамо поправљати јер непрестано грешимо. Господ је делао не као обичан човек већ као онај који власт има, а не као фарисеји. Зато се у његовим речима и делима види та божанска сила, власт. Христос није имао потребе да позајми ни силу ни власт ни моћ јер је он то поседовао од вечности. То је она власт која је неодољиво владала и над људима и над демонима. Ми смо као деца која не могу да узимају чврсту храму и потребно је да постепено улазимо у цркву д аби та наука имала дејство у нама. Господ је дао то апостолима, ту власт и моћ, они пренели на Епископе, Епископи на свештенике. Хришћани су увек били овце и међу те овце Господ шаље своје ученике да проповедају. Ми живимо међу људима који могу да постану опасне звери и да науде једни другима. Бог ће нас чувати ако имамо смирења, ако се молимо и ако имамо Бога у себи. Христово учење је пуно богочовечности, јер је Он Бог и човек. Он разуме нас и наше падове, али треба и ми да разумемо Бога. Ако верујемо, онда ћемо Га и разумети. Он не позајмљује ништа јер је Отац све предао Њему и Он ће нам судити. Зато и ми треба да се предамо Богу али се не можемо предати ако останемо тврдоглави у својој глави и да на неки свој начин прилазимо Христу. Он је пун божанске силе и моћи и има власт над душама људским. Он има власт и над нашим животима, смрћу и над свиме другим. Господ је дао власт ученицима и то је власт која не припада обичном човеку већ припада вишем човеку, припада Богочовеку. То је прост народ наш знао и са страхом и љубављу у смирењу се молио, прилазио светињи.

Нека нам Господ помогне да се уздамо не у своју моћ и силу већ да се уздамо у силу Божју и моћ и да молимо Господа да нам да силе да победимо себе. Морамо прво победити себе и своју бунтовност, а не можемо то урадити без вере и молитве и добрих дела. Бог је дарежљив и много више даје него што ми мислимо и ако се често пута љутимо што нам Бог није дао нешто. Ако смо обучени у силу Божју, нема те силе која ће нас натерати да будемо гордељиви. Да се молимо Богу да нам Бог да моћи и снаге да издржимо као људи и као хришћани и као чланови цркве.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић