Својим појањем су улепшали данашњу литургију и храмовну славу “Србски православни појци”.

Након прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит се обратио вернима богонадахнутом беседом рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данас наша црква и овај свети храм и ми сабрани у њему прослављамо Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Свети Пантелејмон, велико је и васељенско светило цркве, а у исто време, неисцрпни сасуд милости и благодати Божје. Када човек има Христа у себи и кад живи Христом, он има и благодат Божју. Благодат је сам Господ и ко има благодат у себи он има све оно што приличи човеку хришћанину. Када се човек лиши благодати, лишава се свега онога што је Божје. Тј. нема осећај ни за шта и ни за кога. Када човек остане без благодати, нема осећај ни за цркву ни за литургију ни за какво добро јер га је благодат напустила. Она нас увек усавршава у Христу и у благодати. Онај који је у благодати пребива, пребива у милости Божјој. Господ је Св. Пантелејмона обдарио даром чудотворног исцељења. Будући да је по позиву био лекар, није лечио само својим именом већ именом Христовим. Који има благодат има и смирења и ту се разликују људи са благодаћу и без ње. Човек пун гордости све што постигне не преписује Богу већ себи и зато и истиче то „ЈА“. Тај дар лечења који је Господ дао Светом великомученику Пантелејмону је заправо дат њему да помаже у болестима и невољама. Ми смо сви болесни на неки начин. Ми сви имамо невоље само што их не прихватамо и не признајемо јер стално себе убеђујемо да немамо недостатке. Зато се ми и молимо Светом великомученику Пантелејмону да нам подари здравље, исцељење од свих болести. Зато га црква и назива исцелитељем. Благодаћу чини исцељења, зато је он био и сарадник Божји у благодари. Ми ако нисмо сарадници, заиста нисмо у благодати. Нас је управо овде данас благодат Духа Светога сабрала да прославимо овог дивног угодника Божјег. Неко би очекивао од једног таквог великог лекара као што је био Свети великомученик Пантелејмон, да треба да тражимо исцељење телесних болести али црква прво тражи исцељење од душевних болести, страсти, гордости, сујете, злобе, пакости и свега осталог. Управо овакве болести могу бити узрок и телесних болести. Те духовне болести много су теже од телесних. Телесне болести решавамо лековима, али када не препознамо духовну болест, не тражимо лекара већ се уздамо у себе у своју моћ. Врло је важно обратити пажњу на духовну болест и да излечимо оболели дух у нама који је оболео због одсуства благодати у нама. Када се Дух Свети усели у нас и када ми живимо Духом Светим, тек тада можемо рећи да смо здрави и душом и телом. Чим угасимо благодат, гасимо и Духа. Чим угасимо веру, гасимо и самог Бога. Зато треба увек да имамо речи апостола Павла на уму који каже “Духа Божјег не гасите у себи”. Дух се лако гаси када нам ослаби вера, а када ослаби вера све нам слаби јер телесне болести могу нити и на корист јер га болест смирава. Човек када је болестан тражи помоћ и за то се треба обратити Богу јер је он тај који нам даје моћ. Када Господ допусти телесне болести на нас, оне могу бити на смирење или на покајање док душевне страсти воде човека у вечну пропаст. Да бисмо се сачували од свега, треба да имамо веру, треба да живимо црквом као у Телу Христовом и управо Свети Пантелејмон је живео црквом и она је била у њему. Оно што Бог од нас тражи и ми од Бога јесте милост, што управо значи име Св. Пантелејмона. Не можемо се уздати ни у своје снаге, подвиг, али се уздамо у милост. Милост Божја је љубав која подједнако све воли. Ова наша телесна љубав је пролазна и променљива и треба се одржати у љубави према Богу.

Ето, Свети великомученик Пантелејмон је сав себе поистоветио са милошћу Божјом. Он је ту благодат која му је дата, делио и био милостив према свима. Ми људи због наших слабости одлучујемо према коме ћемо бити милостиви. Бог подједнако воли и грешнике и праведнике јер љубав је та која воли. Човек који је створен као икона, треба да будемо одраз Божанске љубави која је жртва. Љубав је жртва и чим нећемо да се жртвујемо за другога значи да немамо љубави. Када имамо божанску љубав, прећи ћемо преко свега да бисмо дошли до друге особе. Љубав је корен и начин живота. Љубави нема без жртве као и било чега другог. Ако хоћемо да стекнемо љубав, треба ми да покажемо љубав према Богу и другоме. Важно је да спознамо љубав једних према другима. Свети Пантелејмон је био сав у вери и вером живео и делао. Он је мучен, злостављан зато што је веровао у Христа. Он је знао да ако се одрекне Христа, одриче се свега, себе, Бога, ближњих. Када су мучили Св. Пантелејмона, спреман је био да страда за љубав и истину. Како стоји у житију, стајао је телесно пред царем, али умом пред Богом. Ако и ми наш ум не вежемо за Бога, онда наш ум блуди, измишља оно што није. Ми када измишљамо, хранимо себе, сујету, оно што ја хоћу да будем или оно што би требао други да буде као ја. Пантелејмон је изучио лекарске науке али од Бога је добио дар исцељења људи. Он је правио разлику између болнице и цркве. Зато је и говорио да се у болници лечи, а у цркви се исцељује. То је знао и наш народ шта значе литургија и заједница. Ако себе издвојимо из заједнице значи да ми презиремо заједницу и да је она испод нас. Човек који тако схвата заједницу, дубоко је пао. Црква није ништа друго до литургија у којој је сабрано све оно за спасење. Тајна цркве јесте и тајна литургије и она је главно богослужење из које извире свако друго богослужење. Из литургије извире молитва, милост, правда и ко не зна литургију, не зна ни да се моли. Црква и литургија нису две реалности већ су једна реалност и то нам управо Свети великомученик Пантелејмон поручује. Био је преосетљив на све народне невоље, болести и духовне проблеме. Да ли ми имамо осећај за рану другога и болест другога. Да ли осећамо тако, ми нисмо хришћани и то што себе називамо хришћанима џабе је ако не осећамо бол другога. Ако осетило радост другога знаћемо и да се радујемо. Губитак спремности да саслушамо другог човека и ставимо се у службу ближњих чини нас далеким од истинске среће која је запетљана у тајни двојединог сусрета човек и Бога. Нека нам Господ молитвама Светог великомученика Пантелејмона помогне да болесни оздраве духовно и телесно. Да Св. Пантелејмон лечи оно што не може човек јер човек није Бог али човек је сличан Богу и један је од Бога, само онда када живи са Богом. Нек је срећна слава храму и колачару и свима онима којима је ово крсна слава и нека се и они али и ми стално сећамо и тих духовних лекара и да се сећамо Бога и да Бога носимо у себи. Тада ћемо се сећати и другог човека и носићемо бремена једни других.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве и опхода око храма Митрополит је осветио и пререзао славски колач.

протојереј Горан Ђерковић