Овом приликом Високопреосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Серафим, протојереј-ставрофор Драган Павловић, протојереј Дејан Марковић, протонамесник Горан Лукић, ђакон Стеван Илић и ђакон Бојан Миленовић.

На малом входу Високопреосвећени Митрополит доделио је благослов за ношење орара чтецу Лазару Коларевићу.

По прочитаном светом Јеванђељу Високопреосвећени Архијереј обратио се сабраном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог браћо и сестре. Нека је блаагословен данашњи дан који смо почели управо служењем божанствене Литургије у овој Цркви, у овој задужбини проте Љубише и његове породице. Заиста могу пред свима вама да кажем да је Љубиша са својом Мирјаном и са својом децом, нису само градили ову Цркву као грађевину, него су у њу уградили веру, веру у Бога, уградили су љубав према Богу и према Цркви. Заиста, љубав Божија се узвратила проти Љубиши и његовој породици. Они су овај храм градили тако што је храм градио њих, да би своме храму, овој цркви, како каже наш стари песник, “појала Литурђија овог света као и онога”. Заиста, градити Цркву, браћо и сетре, то значи градити дом Божији, дом у коме се свршава најсветија Тајна, тј. тајна Свете Литургије. И док је хррама који се саградио и који се граде и док се служи Света Литургија у њима увек ће бити спомињани ктитори и приложници тога храма. И онда када они пођу са овога света на онај, остаће да се овде довека спомиње њихова имена. И то је оно што је најважније браћо и сетре. Прота Љубиша и његова породица нису Цркву градили у своје име, него у Име Божије. Нбису градили у своју славу, већ у славу Божију. Данас смо дошли да служимо Божанствену Литургију и да споменемо и ктиторе и приложнике и да служећи овде Свету Литургију радујемо се што видимо ову Цркву овако лепо украшену. Данас се радује и протиница Мирјана која почива овде поред овога храма. И ето, има ли лепше и веће радости него да до свршетка света она и други њени, у своје време наравно, да слушају Божанствену Литургију. Ми смо данас такође, браћо и сетре, осветили фреске у овој цркви и увоме храму, а освећењем фресака овај храм је добио своју пуноћу, добио је своју завршницу и ликови који су украшени, изображени, на овим зидовима, на овим фрескама, ће увек нас подсећати да када долазимо у храм на Богослужења, да гледајући свете ликове њихове, да се подсетимо, браћо и сетре, на њихов светитељски и молитвени живот, да тако када служимо Литургију учествује цело Небо, Бог са светима и анђелима, али и са нама. Литургија се подједнако служи како за живе тако и за мртве.

Фреске су одувек биле књига како за оне научене, тако и оне који су ненаучени. То је била књига и остала и гледајући у те фреске ми читамо житија тих светитеља и угодника Божијих. Заиста, наш народ у та давна времена није био много писмен, али оно што је најважније, што се са колена на колено преносило предање, а предање је старије и од Светог Писма, а у преношењу тог предања, мајка, бака, дека, су љуљали своју децу на крилима и говорили о Богу, о Светој Тројици, Пресветој Богородици, светитељима, како би они били идеали у израстању омладине. Да ли и ми то данас тако чинимо? Да ли љуљамо децу на свом крилу? Да ли децу упућујемо ка Богу и колико упућујемо. Да ли, браћо и сетре, говоримо деци о Богу и Богу о деци. Гледајући у глобалу овај наш живот, не само нашега народа већ уопште, питам се шта преносимо данас нашој омладини? Шта им дајемо? Да ли им дајемо прави смисао живота или мислимо да је најбитније да детету саградимо кућу, дамо кола, дипломе, али да ли ће то усрећити дете? Можда хоће тренутно, али у суштини не. Оно ће остати празно, јер га просто запљускујемо овим само спољашњим. А шта је са унутрашњим, јер душа која је у нама је претежнија од целога света. И ми смо се данас сабрали, браћо и сетре, да чујемо Реч Божију кроз данашње Јеванђеље. А овај догађај које јеванђеље описује је потресан догађај. Ова прича о оздрављењу и исцељењу двојице људи из земље Гадаре, који су били опседнути демоном, тако опседнути да нико није могао мирно проћи путем да их та двојицане нападају. Данашње јеванђеље је потресно као што рекох, али је у исто времепросто застрашујуће због свега што се управо догодило. А чули смода је Господ дошао у ту земљу Гадару и исцелио, истерао ђаволе из те двојице људи. овде видимо једну дивну поуку, да и ђаво зна да Господ треба поново да дође на ову земљу, па зато и кажу ови нечисти духови “што си дошао Господе пре времена да нас мучиш”. Кажу јер знају да када Господ дође по други пут на овај свет да суди живима и мртвима да ће тада зло бити побеђено, и да ће бити ново Небо и нова Земља. Зато и кажем да је ово јеванђеље застрашујуће, али је, у исто време, и охрабрујуће, јер нам говори да нам је потребна јака вера у Бога и нашег Спаситеља. Јеванђеље говори о љубави Божијој према човеку, са једне стране, и неблагодарности људске према Богу са друге стране. Када им је Господ дозволио да оду у свиње, свиње су се утопиле у језеро. Погледајте како је то страшно, браћо и сетре, када човека обрлате нечастиве силе. Он тада не зна шта ради. И шта бива, комшије, сродници, пријатељи, тих двојице болесника када су чули да су им се свиње утопиле у језеро дошли су и казали Господу “молимо те иди од нас. “ Пазите, браћо и сетре, колико човек може да оде далеко, да моли Христа да изађе од њих. па човече, ако Христос изађе од нас, онда ће доћи она нечастива сила у нас па ће она са нама руководити, она ће нам говорити шта треба да кажемо и радимо, и рећи на да не верујемо у Бога јер Бога нема. А то је главно оруђе ђаволско да нас убеди да Бога нема. Када уђе нечастива сила у човека - човек буквално полуди и не зна шта говори, а мисли да говори добро, и мисли да је једино он праведан и исправан и да су сви други нижи од њега.

Браћо и сетре, да би се спасили потребна нам је јака вера у Бога и нашега Спаситеља. Из данашње јеванђелске приче ми добијамо информацију од самога Господа да је вера у ствари много нешто дубље, много дубље од нашег става који је плод и резултат наших логичних и рационалних размишљања и аргумената. Наиме, вера је суштински и дубински животни став. Ако имамо веру онда чврсто стојимо. Ако немамо чврсту и јаку веру онда је наше стајање колебљиво. Вера је нераскидиво повезана са слободом. Слободом могу да верујем, могу да не верујем. Вера је повезана са надом и непрекидно је повезана са љубављу. Господ када је дошао у Гадаринску земљу Он је учунио чудо и исцелио двојицу људи обузетих демонским силама. Оздравио им је Господ и душу и тело, исцелио је их је и духовно и телесно. Исцелио их је од нечастиве силе. Но кроз за шта нечастива сила најлакше улази у човека? На првом месту кроз непокајани грех. Кроз лоше особине наше, а људи често олако прелазе преко својих лоших особина и сматрају да то није ништа: рекао сам то, казао сам то, учинио сам то, то није ништа страшно. Тако ти људи размишљају. Али, браћо и сетре, мржња, пакост, гордост, сујета, завидљивост, оговарање, осуђивање, величање себе, а понижавање другога како ништа не зна, зар то није духовно лудило? Јесте. И то тако да једино да једино Бог од таког лудила може да нас исцели. Зато треба да имамо духовна средства и да се спасавамо и од нечастивих сила како би се спасли и ушли у Царство Небеско. птица не може да лети без ваздуха, риба не може да преживи без воде, а ми не можемо да сачувамо од демонских сила, а на првом месту од самих себе, без Христа. И док имамо Христа у себи, док носимо Христа у себи, док живимо Христом, док сведочимо својим животом Христа и Јеванђеље његово, нема ту места за нечастиву силу. Зато, помолимо се Богу да се Христос усели у нас кроз веру нашу, кроз хришћанске врлине. А када се Христос усели у нас онда нема места нечастивима у нама. Само се збирајмо око Христа и са Христом, онда ћемо знати дасмо на путу Истине. Ако наш пут није онај Христов пут, онда смо ми на промашеном путу и не идемо ка циљу. А ко иде промашеним путем он ће да залута, а у лутању и у беспућу, као што су и ова двојица ишли у беспуће, браћо и сетре, човек може да страда. Али зато, имајмо Христа, имајмо веру, верујмо да нас Бог воли, браћо и сетре, и ми треба да волимо Бога, али не само да Га волимо језиком и речима, него делима, да Га волимо онако као што родитељ воли своје дете, а Господ се жртвовао за све нас онако као што се прави родитељ жртвује за своје дете.

Имајмо Бога и све ће нам другачије бити, односно, бићемо ми другачији. Другачије ћемо се понашати, другачије ћемо мислити, другачије ћемо радити.

Нека сте срећни и Богом благословени!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве Његово Високопреосвештенство Г. Јован благословио је славске дарове и пресекао славски колач, а овогодишњи домаћин је Г. Радослав Смиљковић са својом породицом. Радост Литургисјког сабрања настављена је на трпези љубави коју је за све присутне припремио прота Љубиша са својом породицом.

ђакон Бојан Миленовић