Чтецирао је Павле Гашић.

Молитвено сабрање је својим слаткопојем улепшао хор “Свети кнез Лазар”, под вођством Ружице Вешковац.

По прочитаној Јеванђелској причи Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:

“Данас прослављамо Свету Анастасију, мајку нашег просветитеља, нашег учитеља и нашег првог Архиепископа Светог Саве. За Свету Анастасију се каже у њеним житијима да је на земљи богомудро поживела, да се божанским речима хранила, да су те Божанске речи у њој распламсавале пламен вере, пламен љубави, пламен исчекивања доласка Господа Исуса Христа и сретање са Господом Исусом Христом. Зато, ова дивна наша мајка, се упоређује са оних пет мудрих девојака, о којима смо чули у данашњем Јеванђељу. У чему се састојала њена мудрост? У вери, у смирењу, у љубави... Састојала се њена мудрост у томе што је цео свој живот посветила Богу, породици и роду. Иако супруга моћног владара, није се ничим истицала. Није ни са чим хтела да покаже да се разликује од других жена. Зашто? Зато што је имала смирење. Она је подражавала и подржавала свог супруга како би му олакшала његов државни терет. Зато што је живела богомудрено она је родила, како читамо у њеном тропару, светионика српском роду. Она је била просвећена Духом Божијим с висине, одозгоре, па је своју децу учила смирењу и кротости. Овим двема врлинама, које би требале да красе сваког хришћанина, она је задобила Царство Небеско, и не само она него и њена деца. На њен Свети живот и на њено васпитање, како је она васпитавала своју децу, требале би да се угледају и наше садашње и будуће мајке. На њу треба да се угледа свака монахиња, јер је она постала монахиња. На њихов живот, породични живот и васпитање, треба да се угледа свако од нас, јер њихова Света породица је била узор српским породицама кроз векове. Зато се српска породица и очувала у заједници поред свих невоља и патњи које су сналазиле српски народ кроз мукотрајну и дуготрајну историју. И ми ако се држимо у заједници, заједници Цркве Божије, заједници једних са другима, очуваћемо се, одржаћемо се. Али ако будемо штрчали сваки на своју страну, онда од те породице нема ништа. Тамо где је породица у којој постоји ред и поредак та породица опстаје. Јер њу везује вера, вера у једнога Бога, поверење у Бога, поверење једних у друге. А ми сви крштени, хришћани, смо једна породица и тако треба да гледамо на цео род људски. Али зато, треба породицу чувати, треба породици помагати, треба за породицу се жртвовати и у породицу усађивати праве јеванђељске Христове вредности. Ако у породици нема јеванђељских Христових вредности, онда породица не иде правим путем, него сваки иде својим путем. Чим се раздвајамо онда од заједнице нема ништа. Да би породица била у јединству, у заједници, она мора да много тога и отрпи, јер сви смо различити. Али у једном не смемо бити различити, а то је вера у Бога, не смемо бити различити у испуњавању Јеванђеља. Све ово говорим, јер се усуђујем да данас кажем, пред вашим ликовима и пред ликом Свете Анастасије, да су нам данашње породице угрожене, растурене, разједињене, подељене и то из више разлога. И што је најгоре, сваки члан породице, налази свој разлог зашто се одвојио од другог брата, сестре, оца, мајке, свако нађе оправдање. Зашто? Зато што је раздвајање грех, а грех тражи оправдање. Раздвајамо се једни од других највише зато што немамо правог васпитања. Васпитати – “питати” значи хранити, и ако се не хранимо Христом, телом и крвљу Његовом, ако се не хранимо његовим заповестима и хришћанским врлинама, остаћемо духовно гладни. Та духовна глад, која у нама производи празнину која неће другога поред себе, а ни у себе. Када је човек празан, онда је он сметлиште. Када је човек духовно празан он личи на кућу покрај пута у којој нико не живи, растурена врата, растурени прозори, свако улази кад хоће, свако излази кад хоће, свако уноси у ту кућу шта хоће и баца у ту кућу шта хоће. Тако је празан и човек без Бога. На жалост, ми када останемо празни, без Бога, кда нам вера слаби, ми себе испуњавамо собом, па се тиме задовољимо. Испунио сам себе собом, нашао сам начин, свог живота, ја сам једино исправан, ја сам једино чист, ја сам једини девствен... А чим смо себе испунили собом, испунио си себе оним који је против Бога. Зато треба да се чувамо у заједници, да осећамо другога као члана породице. Зато апостол Павле породицу назива Црква у маломе, јер од те породице нам зависи држава, зависи нам Црква, зависи нам манастир, зависи нам парохија... Ако сада не обнављамо своју породицу, ако не обнављамо село, ако не обнављамо манастире, остаће нам све празно. “Важно је да живи кућа/манастир док сам ја...”, човече, ни та твоја кућа није твоја, ти си је наследио; ни тај манастир није твој ни мој него ти је дат да се и породици и у манастиру у селу и у кући да се спасавамо, да оставимо иза себе ко ће нас наследити. А ко ће нас наследити, када се све мање рађамо, све мање деце има, зато су нам и куће празне и села су нам празна и парохије су нам празне, зато су нам празни и манастири, јер ни у манастир не долазе они који са дрвета силазе, него из народа. Зато треба да се просвећујемо, зато треба да се освећујемо, зато треба да везујемо себе за Бога и друге да везујемо за Бога, а не за себе. Ако другога везујемо само за себе, једног дана ће морати доћи до раздвајања. Толико је важан тај однос у породици, однос родитеља према деци и деце према родитељима, да је Свети Апостол Павле казао децо слушајте своје родитеље у Господу јер је то право. Однос деце према родитељима је једино правилан када деца гледају на своје родитеље као на Господа, али и родитељи да гледају на своју децу као децу у Господу. То што кажемо да је то “моје дете”, јесте, али да ли би имао “твоје дете” да ти га Бог није дао. Ту се Бог пројављује, кроз ту љубав брачну, заједницу брачну и тада та деца настају као плод који треба да донесе рода. Господ одређује и родитељима и деци смисао и циљ живота и уређује све њихове међусобне односе. Како ћемо дати смисао својој деци, ако сами не знамо шта је смисао, или “онако како ја мислим, то је једини смисао”. Човече, смири се мало, помоли се Богу, немој толико гордости и сујете имати у себи, него се смири и затражи да Бог просвети и разум и ум и срце и душу да схватиш шта је прави смисао живота, а прави смисао живота је да живимо у Богу, у љубави према Богу и љубави једних према другима. Другим речима, живот треба да буде сав у Господу, у заповестима Господњим, и као такве деца их слушају. На тај начин родитељи су прави родитељи, а деца постају благослов Божији. Само када децу васпитавамо у науци Божијој, ми тада од њих стварамо људе који имају правац у животу. Бојим се да ли се ми, било као телесни или духовни родитељи, бринемо о томе да својој деци дајемо правац у животу. Да ли их изводимо на прави пут, или их изводимо на беспуће? А само је један прави пут, пут Христов. То је пут за који је Господ рекао: “Ја сам пут, истима и живот”. Да би могли некоме да дамо нешто, то нешто треба да поседујемо. Шта човек даје другоме? Оно што има, оно што је он. Е сад да ли проверавамо и дајемо све на прави начин. Ни комад хлеба, ако се не да на прави начин, није спасоносан за дете; али је још отровније за родитеља. Ово не важи само за породицу, већ и за друштво, за Цркву и за манастир. Као пример нам најбоље може послужити породица Светог Симеона, а посебно пример Свете Анастасије. Могла је она да се горди са крунама. Неко је једном рекао да се треба борити за круну, а не за краљицу. Шта ће ти круна без краљице? На шта ћеш да ставиш круну, ако ниси краљица? Она је могла да се горди и да запостави, од своје славе земаљске, своју породицу. Али не, она је целу себе подчинила Богу, да послужи Богу и да послужи својој породици. Она је својој деци дала оно што је било суштинско у њиховом васпитању, упућујући их на прави и истинити пут. Да није било тог тихог, мајчинског васпитања Свете Анастасије, да није било њене побожности коју је она разбуктила у срцима и душама своје деце, усађујући у њих Свету веру православну која се преносила, па се и сада преноси са колена на колено. Ову веру нам је утврдио њен син, који је био од Бога испошен молитвама Ане и Њемање. И Бог им је подарио дете и то не обично дете, него најлепше српско дете, Светог Саву, за ког Свети владика Николај каже да је заиста најлепше српско дете. Српско је дете најлепше када личи на Светог Саву, када личи првенствено на Бога, када личи на љубав, када мирише на љубав. Да ли је све ово могао да поприми Свети Сава да није имао хармонију у својој породици? Да му нису уливали и отац и мајка љубав према Богу и према породици? Сигурно да не би. Али зато што је имао темељ, тврд темељ, родитељски темељ, он је могао себе да изграђује до мере раста Христовога, да узраста у Јеванђељу. Видите ли шта значи правилно васпитање? Бојим се да нам је данас битно да васпитавамо децу по моди коју ово време носи. Па мислимо да ако га прилагођавамо овом времену и овој моди да нам је дете напредно, да је дете у рангу друштва. Какво је то друштво, ако Бог није у том друштву? Ако нема истине? Како ће родитељи да васпитају децу, када сами не умеју да им дају пример или се прилагођавају “иди ти како иде улица, иди живи како живи овај свет”. И то је слобода, али шта ћеш оче и мајко да узбереш ако само мислиш да ти дете треба да буде “савремено”. “Савремен” је само онај човек који је са Богом и у Богу. Ово васпитање првенствено долази од мајке. Зато је мајка најсличнија Богу, њена љубав је најсличнија Богу. Зато је мајка највећи сарадник Божији. Да ли су све мајке сарадници? Да ли је сарадник и она мајка која убија дете у својој уроби? Не! Онда је сарадник оног нечастивог. Зато је мајка, прванствено стуб, али и тај стуб треба да буде прави стуб око ког ће се свијати цела породица. Колика је важност мајке каже и дивна песма у нашем народу: “више од сто учитеља, једна добра мајка вреди”. Један човек који је изучи све науке овога света, када су га упитали ко ти је највише помогао да стекнеш та знања, рекао је да је то било крило његове неписмене мајке. Али просвећене мајке, коју је просвети Дух Свети, мајке која је свесна жртве, да се жртвује за своју децу. Права мајка ће и на другу децу гледати као на своју децу. Није права мајка која велича само своје дете, а говори све најгоре о туђем детету.

Зато данас, служећи Божанствену Литургију у спомен Свете Анастасије молимо се њој да нам помогне да останемо на путу Божијем. Данас се много путева нуди сваком од нас. Замолимо је да се она моли за наше, и садашње и будуће мајке; да и оне рађају и васпитавају своју децу као што је она рађала и васпитавала своју децу. Па ће се и у нашем поколењу рађати Светитељи Божији попут наших Светих Немањића и попут других Светитеља и угодника Божијих. Нека нам Света Анастасија буде пример, а поготово мајкама, како треба да васпитавамо децу. Јер и духовни и телесни родитељи кад буду изашли пред лице Божије, прво што ће нас Господ питати јесте “ где су ти деца?”. Шта ћемо рећи? Господе, моја децу су савремена деца. Која је то савременост ако нема поштења? Која је то савременост ако нема љубави у односу према Богу и према ближњима? Али не смемо да очајавамо. Имали смо ми у нашој историји српској и мајке које, на жалост, нису биле праве мајке, али смо имали и праве мајке. Као што је рекла мајка Марка Краљевића: “боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. То може да каже само велико срце мајчино. Срце у ком почива Бог. Срце у ком почива љубав. Нека нам Света Анастасија помогне да се сложимо, обожимо и умножимо, што би говорио Свети Владика Николај. Да се умноже наше породице, да се умноже наша села, наша држава, наши манастири. Јер ако се не умножавамо, нестаћемо, а то знаши да не следујемо благослов Божији: “рађајте се и множити се и напуните земљу и владајте њоме”. Лако ћемо владати земљом, лако ћемо владати народом и свим народима, али је најтеже владати собом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По заанвоној молитви Виосокопреосвећени је пресекао славски колач, после чега је литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј