Фестивал је почео Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Високопреосвештенству Архиепископу крагујевачком и Митрополиту шумадијском Господину Јовану саслуживали су: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, архијерејски намесник опленачки и в. д. намесника рачанског протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, старешина Светоуспенског храма у Младеновцу протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, протојереј Ратко Аврамовић, јереј Марко Стевановић, јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић, ђакон Стеван Илић и ђакон Саша Костадиновић.

Чтецирали су: др Марко Петровић, Павле Гашић и Игњат Сенић

Одговарање на Литургији су преузели Српски православни појци из Београда, као и наизменично сви придошли хорови и тако допринели благољепију и торжествености сабрања.

Окупљене вернике Митрополит шумадијски је надахнутим речима поучио да:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре,

са јучерашњим богослужењем завршили смо сећање на све догађаје, који су се збили од Васкрсења Христвоог до Свете Педесетнице. Црква нас је у овом периоду од педесет дана подстицала да што више и што дубље се у нас удуби догађаји, које Господ Исус Христос учинио за нас. Као круну свега онога што је Господ чинио за нас и чини за нас и за наше спасење јесте у ствари слање Светога Духа на Апостоле. Односно, не само на њих, него на читаву творевину Божију.

Заиста, Света Педесетница, Света Тројица или Духови, како то ми још зовемо је испуњење свега онога што је речено још у Старом Завету. Речено је све и зато је Педесетница и празник Педесетнице и слања Духа Светога на ученике у ствари била круна свих догађаја за наше спасење.

Данас је, као што знате, Недеља свих Светих. Данас Црква прославља све Светитеље од памтивека до данас. Можемо поставити питање зашто је Црква ову прву недељу после Свете Педесетнице посветила свима Светима? Зато, драга браћо и сестре, да покаже управо да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав живот њихов у овоме свету од Оца, кроз Сина у Духу Светоме. Још да је овај свет створен да постане Царство Небеско. Управо славећи данас све Свете, Црква у ствари открива њихове душе. Открива душе свих Светих и казује нам њихову тајну, тајну чиме су они живели, ради чега су живели, како су живели у овоме свету, јер су од крви и меса као и ми и како су се заправо посветили. Нама је само потребно да се угледамо на њихове примере и немамо потребу да лутамо, немамо потребу да се збуњујемо да ли смо на правом путу ка спасењу, јер су нам они најбољи примери како се и у овом свету, који у злу лежи како каже Јеванђеље, може угодити Богу, како се може спасити, како се може живети у заједници једних са другима.

Данашње Јеванђеље, које смо сада чули, није ништа друго до живопис свакога Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Свети. Ми мислимо да је тај идела Светитељства за нас немогућ. Да је за нас недостижан. Није! Ако се будемо угледали на Светитеље Божије и ако будемо подражавали њихов живот, те ако будемо почели да живимо њиховим животом. Њихово живљење јесте било живљење у Христу. Њихово живљење јесте било, драга браћо и сестре, у Цркви Христовој. Њихово живљење је било у заједници. Зато кажем, открива нам се тајна како су од њих постали Свети, како човек грешан или човек блудник или човек убица или човек крадљивац, пијанац, како браћо и сестре, такав човек може да постане Светим човеком. Који је то пут, који треба да прође и које је то средство које такав човек или такви људи употребљавају да од највећег грешника, постаје Свети човек. Да, то Светитељство можемо да постигнемо само у Цркви, само у заједници Бога и људи. Црква је, као што знате, Богочовечанско Тело Његово. То је пут вере, пут покајања и пут потпуног преображаја. Пут промене, измене начина нашег живота ако нам је био грешан. Но, браћо и сестре, није могуће постати Светитељ и Светост извући из природе и моћи човекове. Бог који је једини Свети, ту Светост дарује онима који хоће да је приме и који то своје хтење изражавају кроз држање заповести и уопште својим животом по Јеванђељу.

Светитељи су имали своје грехе и слабости, као што их и ми имамо. Но, они су се трудили помоћу Божијом и молитвом да победе себе да победе своје страсти, јер победник је, како каже наш народ, онај који победи себе. То значи да човек треба да зарати са собом, да зарати са оним човеком грешним, да зарати ако је био пијанац па каже – Хоћу да се борим да више не будем пијанац. Хоћу да се борим, ако сам био крадљивац да више не крадем и не само да више не крадем него и да не пожелим оно што је туђе. Дакле, хришћанска педагогија за крајњи циљ живота поставља Светост. Да Светост и спасење види у томе да се у Цркви управо нађемо као Сабор Светих. И овај наш данашњи сабор, овде на Литургији, управо треба да буде Сабор Светих, јер са нама је данас Бог, са нама су сви Свети данас на овој Божанственој Литургији. То је оно што често говорим да свака Литургија спушта небо и све Свете и Анђеле и Светитеље на земљу, али и земљу уздиже на небо. Хоћемо ли се ми подићи, зависи управо од наше вере. Како верујемо у Бога? Да ли заиста верујемо да се на Светој Литургији заиста сједињујемо са Богом кроз Свето причешће? Да ли заиста верујемо да ми не примамо у причешћу никакву симболику, него да примамо истинито Тело и истиниту Крв Христову. Шта ћеш више, драги брате и сестро, кад ти је Бог дао да га ти и ја примимо у себе? Бога, који је несместив, Бога који је већи од читаве васељене, а ето ми га можемо сместити у тај наш мали орган, који се зове срце. Но, неопходно је да срце буде испуњено Богом. Срце мора бити испуњено и љубављу према Богу и ближњима. Кад се Бог усели у такво срце, онда заиста човек осећа радост. Кроз читаво његово биће струји благодатна сила Божија, коју он често не може ни да опише, ни да искаже, али осећа. Зашто? Зато што је душа, браћо и сестре, коју нам је Бог дао бесмртна, она је чежњива, она је Богочежњива, све док је Христос у души мојој и твојој. Нема ли Христа у мом и твом срцу, у мојој и твојој души, онда ми нисмо са Христом. Ми смо онда са оним другим, ако могу тако да кажем.

Свако сабирање на Литургији је Свети сабор. Са нама је овде невидљиви Бог, са нама су овде Светитељи, а неко ће рећи можда – Ох, како бих волео да видим тог Бога на Литургији, да видим те Светитеље! Живи животом светитељским, па ћеш видети. Откриће ти се то. Но, за то откривање нам је потребан духовни вид. Треба да Духом прогледамо, јер је Дух тај који се усељава у нас и Дух је тај Свети, који нас чисти, који нас води и руководи под условом да ми прихватимо Духа Светога, а ми смо примили Духа Светога у Светој Тајни крштења, када смо управо постали чланови Цркве, када смо постали чланови тог Светог сабора. Тог Духа Светога увек, браћо и сестре, умножавамо кроз Свете тајне и Свете врлине.

Зато нам је заиста потребан хришћански живот. Потребан нам је јеванђељски живот. Зато Свети Симеон Нови Богослов каже – Није толико важно шта човек чини у животу, него је важно шта је човек у животу, тј. да ли је сличан Господу нашем Исусу Христу или Му није сличан. То је много важније. У будућем животу хришћани неће бити испитивани, каже исти овај Свети Отац, да ли се одрекао целог света из љубави према Христу, да ли си разделио сво своје богатство сиромашнима, него ће, каже, пажљиво бити испитан да ли уопште личи на Христа као што личи син на оца, закључује Свети Симеон. Заиста, Светитељи су истински примери тога да оно што у човеку вреди нису толико његове телесне, нити интелектуалне моћи или достигнућа. Ми се данас итекако сежемо ка томе и мислимо ако достигнем интелект, ако достигнем нека велика достигнућа, ја сам тада човек. Но, браћо и сестре, више од свега тога јесте да ми себе испитамо да ли је Христос у нама и да ли смо ми у Христу. Имате онај дивни пример код Светог владике Николаја где он иде од човека до човека и пита га – Брате, да ли Христос станује у теби? Ако станује, благо теби. Ако не станује, шта си, где си, ко си, са ким си? Заиста, од тога ко смо, шта смо, са ким смо то говори о нама. Говори о нашој вери, говори о нашем односу према Богу и другима. Дакле, браћо и сестре, тајна Христовог Светитеља је тајна васкрслог човека, обновљеног човека, измењеног човека.

Да се свецело преда Богу и тиме постане управо Светитељ, треба да васкрсне и треба да умре за зло, да би оживео за добро. Ми треба да живимо јеванђељским животом, ми треба да се трудимо да подражавамо наше Светитеље, које ми и данас прослављамо. Битно је, драги моји, схватити да врлина живота није нешто нама страно и непознато. Бар нама хришћанима, бар нама крштеним људима, већ да је управо тај живот најприродније стање нашег бића које је кроз грех и робовање страстима искривљено и помрачено, тј. замењено овим и оваквим животом, који ми водимо и који смо почели сматрати за природно стање. Пијаница ће да схвати да је то природно стање, лопов ће да схвати да је то природно стање, али то је неприродно стање и све то што је неприродно уноси у нама бунт, јер ми нисмо рођени за неприродно него за природно. Зато се такав човек буни, јер је он узео мерило, да ли то било пијанство или нека гордост или нека сујета, зато се он буни кад му неко укаже и каже – Човече, то није природно твоје стање, то у ствари ниси ти. Е, такав човек постаје да, тако кажем, разјарен и почне да се љути за то што му се указује на његову грешку, јер он сматра да нема греха или фарисејски каже – Јесам грешан, али настави да живи онако како је живео и пре.

Светитељи нису нека посебна врста, као што ми често кажемо – Па, он је Светитељ, ја сам грешан. Јесте, али Светитељи нису нека посебна врста људи чији је живот за нас недостижан, већ су они кроз подвиге, кроз напоре из једног неприродног робовања самом себи, јер ми често кад чинимо зло ми постајемо робови зла и постајемо заробљеници самих себе, прешли у природно стање постојања. Суштина нашег живота је да променимо то робовање самих себи. Да будемо робови Божији, али не у оном смислу да ће нас Бог мучити. Напротив, роб се предаје свом господару, он слуша свог господара, јер ако га слуша и ако му се предао и ако је искрен, онда ће добити награду и добиће плату. Ако не слуша господара, неће добити ништа. И не само што неће добити ништа, него ће бити и отпуштен, јер није испуњавао оно што му господар даје да чини. Тако и ми треба да испуњавамо и да се трудимо, боље речено, да испунимо оно што нам је Господ дао. Господа нама ништа није наметнуо, јер Он себе не намеће нама, него нам се даје. Господ ништа није препоручио нама, а да то он није и као Бог и као човек живећи на земљи, на свету, није сам доживео и преживео у свом животу.

Бог дошао да спасе човечанство. Бог из љубави сишао са неба на земљу. Шта му је човек узвратио? Да ли му је узвратио љубављу? Никако! Нажалост, узвратио му је смрћу. Али, Бог се не може убити. Убице су они који убијају Бога. Бог је Бог, иако су га људи разапели на Крсту, Он је васкрсао и казао нам да је заиста овај наш живот и пут у овом нашем животу, тај пут заправо као у Јерусалиму што се догађа на Велики петак, у Преторији, на месту где су судили Христу, од тог места до места Распећа, до Голготе, се зове Страдални пут. Ту је Христос носио свој Крст. И Бог и човек, али је као човек клецао под теретом тог Крста, да нам каже да ћемо и ми клецати и да клецамо, али не смемо изгубити наду. Није све изгубљено на Голготи, него се из Голготе прешло у Васкрсење. Тако и ми ако победимо себе, победимо свој его, победимо своју гордост, своју сујету, бићемо спашени. Ти ћеш живети вечним животом. Живећеш вечним животом и ако не победиш себе, али нећеш живети у радости са Богом или како бисмо ми то рекли, нећеш живети у рају. Живећеш у паклу, у мукама. Није пакао, како то неки духовници кажу да је то неко мучење где се грешници пеку. Пакао настаје кад човека почне кад-тад да гризе савест. Та савест је неумитна савест. Судије и закони овог света могу да ослободе човека, али савест је увек ту. Сећам се док сам био у војци, имао сам једног војника, који је био нажалост провео 20 и више година на робији. Стар је дошао у војску, па га питам – Је ли, где ти је лакше? Док си био у затвору или сада када си у војсци? А тада је војска била нешто друго. Он мени каже – Мој Јово, лакше ми је било док сам био на робији. Запитао сам га како је то могуће, јер је сада ипак слободан човек. Он је на то одговорио да јесте сада слободан човек, али да га његова савест пече стално јер је убио човека и чинио та и та зла и схватио да је то што су га осудили на буде на робији исувише мало у односу на живот који је угасио.

Да замолимо Бога, да замолимо Светитеље Божије, да се они моле за нас. Да их замолимо да они буду наши посредници пред Богом, да они буду наши заступници пред Богом. Молиће се они и моле се они за нас, уколико и ми њих призивамо у нашим молитвама, а молитва има чудесно дејство. Вера је чудесна, молитва је чудесна. Имајте на уму стално Бога, па и онда када паднемо, када погрешимо. Људи смо, слаби смо, али не смемо да изгубимо из своје свести да смо намењени да будемо Светитељи. Ако немамо такво узвишење, онда ћемо се брзо разочарати и отићи у разне грехе.

Имајмо Бога у себи, а са Богом ће бити и Светитељи са нама. Бог вас благословио!”, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа верних Митрополит Јован, је осветио славске дарове и са окупљенима преломио славски колач. Присуство великог броја верника посведочило је велику заинтересованост окупљених за ово дешавање.

Када је представљање хорова почело, наступали су следећим редоследом:

1. Хор “Свети ђакон Авакум” из Шумарица:
“Песма Светој Ксенији” – аутор Милица Тешић
“Завет Косова” – аутор Ана Ивановић
Диригент: Милица Тешић;

2. Хор “Свети Сава” из Крагујевца:
“Светосавска звона” – аутор јереј Иван Антонијевић
“Видовдане свети” – аутор Даринка Заставниковић
Диригент: јереј Иван Антонијевић;

3. Дечији хор “Свети Илија” из Вранића:
“Тјело Христово” – аутор Миодраг Говедарица
“Црвен цвете” – аутор Јелена Бојовић
Диригент: Драгана Поповић;

4. Хор “Свети Симеон Богопримац” из Смедеревске Паланке:
“Трећа статија” – аутор Стеван Стојановић Мокрањац
“Хвалите” – аутор Стеван Стојановић Мокрањац
Диригент: Милош Урошевић;

5. Хор “Свети Архангели Михаило и Гаврило” из Јагодине:
“Победна песма” – аутор Ксенија Милошевић, на текст Светог Николаја Жичког
“Агни Партене” – непознати аутор, на текст Светог Нектарија Егинског
Диригент: професор Ксенија Милошевић;

6. Хор “Света Анастасија Српска” при храму Светих апостола Петра и Павла из Аранђеловца:
“Милост Мира” – аутор Генадиј Лапаев
“Во Царствии Твоем” – аутор Јулијана Денисова, на тему Сергеја Рахмањинова
Диригент: Биљана Павићевић;

7. Женски црквени хор “Свети апостоли Петар и Павле” из Јагодине:
“Француска кољадка” – аутор монахиња Јулијана
“Херувимска песма” – грчки напев
Диригент: Љиљана Милеуснић Марковић;

8. Музички састав “Веродар” при храму Светог Димитрија из Лазаревца:
“Стана” – аутор протнамесник Влада Димитријевић
“Душа Србије” – аутор протнамесник Влада Димитријевић
Диригент: протнамесник Влада Димитријевић;

9. Хор “Свети Никола” при храму Преноса моштију Светог Николе из Ковачевца:
“Достојно јест” – аутор Петар Динев
“Востани Сербије” – аутор Зоран Христић
Диригент: Олга Свешко;

10. Дечији црквени хор “Свети Симеон Мироточиви” при Саборном храму у Крагујевцу:
“Сплет песама” – текст Свети Николај Жички
“На небу је мој родни крај” – руска песма
Диригент: професор Марија Радојевић;

11. Хор “Успења Пресвете Богородице” из Крагујевца:
“Духовни концерт бр. 4” – аутор Димитрије Бортњански
“Оро се вије” – обрада Марка Нешића
Диригент: протојереј Драгослав Милован.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован доделио је на крају грамате диригентима хорова, као знак захвалности и сећања на овогодишњи Фестивал. За све учеснике Фестивала била је организована трпеза љубави.

Након сабрања Митрополит Јован се захвалио организаторима овогодишњег Фестивала, на челу са архијерејским намесником младеновачким протојерејем-ставрофором Жељком Ивковићем и надлежним парохом ковачевачким јерејем Иваном Ненадовићем, истакавши да је ово до сада најбоље организован Фестивал хорова Епархије шумадијске.

јереј Марко Јефтић