СЛАВА ПАРАКЛИСА МАНАСТИРА БРЕЗОВАЦ

СЛАВА ПАРАКЛИСА МАНАСТИРА БРЕЗОВАЦ

Дана 18. јуна 2024. Године, када наша Света Црква прославља успомену на Светог Јоаникија, Митрополита црногорско-приморског, Његово Високопреосвештенство, Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован је свештенослужио у манастиру Брезовац надомак Аранђеловца.

Његовом Високопреосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки протојереј-саврофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Слободан Раковић, протонамесник Иван Теодосић, протођакон Иван Гашић и ђакони Стеван Илић и Александар Бабић.

Својим појањем су ово Свето сабрање увеличали чланови певачког друштва „Србски Православни појци“ из Београда.

Архијереј је окупљене вернике поучио и укрепио својом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре сабрали смо се данас у овом свештеном манастиру да се Богу молимо, да прослављамо Бога јер онај који се моли Богу и који прославља Бога он Бога призива и за свога Створитеља и за свога Спаситеља, а ми највише и најбоље или најузвишеније како хоћете прослављамо Бога Светом Божанственом Литургијом коју данас овде такође служимо, зашто Светом Литургијом зато браћо и сестре што је Литургија спомен и ми Литургију служимо у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, значи у спомен свега онога што је Господ учинио, што чини и што ће чинити до краја света и века. Ми смо се такође данас овде сабрали браћо и сестре да прославимо Светог Архангела Михаила коме је овај свештени манастир и посвећен, да и њега замолимо да се и он Богу моли за нас и да он својим анђелским крилима закриљује ово Свето место и закриљује свакога онога који долази у ову светињу да се моли Богу да тражи од Бога помоћ. А нама помоћ од Бога и те како је потребна браћо и сестре, потребна нам је помоћ свакога човека али и људи нам помажу и хвала Богу што нам помажу поготову, ако нам помажу да носимо терет овог земаљског живота или боље речено да носимо крст овоземаљски, али нам нико не може толико помоћи као што Бог помаже, јер Он је узео на себе наше слабости, наше грехе, све је узео на себе, због чега, да нас спасе браћо и сестре.

Ми смо се такође данас овде сабрали да прославимо светог Јоаникија митрополита црногорско-приморског коме је овај параклис у овом манастиру и посвећен, дакле сабрали смо се драги моји да прославимо Бога и његове свете, и док прослављамо Бога и док прослављамо угоднике Божије, Светитеље Божије ми значи признајемо као што рекох Бога за нашег Створитеља и за нашега Спаситеља, а његове Свете признајемо и призивамо да они буду наши заступници и наши молитвеници пред престолом Божијим. Браћо и сестре и Господ Христос када буде дошао да суди живима и мртвима када поново дође у овај земаљски свет неће доћи сам доћи ће са анђелима, доћи ће са Светитељима, доћи ће са целим небом и спустити небо на земљу, а и оне који су веровали у Бога и живели с том вером да васкрсне и да их такође узнесе на небо. Свети Јоаникије кога данас прослављамо он је од своје младости браћо и сестре па све до своје мученичке кончине овога света прослављао Бога и зато је њега Бог прославио, он се такође од своје младости определио за Царство Небеско, мучен, на један најсвирепији начин, али Свети Јоаникије знао је и слушао и певао кондак који ми данас смо певали вазнесенски где Христос каже: „Ја сам с вама, а кад сам ја са вама нико не може против вас“, нико не може да удари на човека ни сатана браћо и сестре, ни милиони ђавола не могу на нас да ударе ако смо са Христом, такође свети Јоаникије будући да је живео Јеванђелским животом и не само Јеванђеље читао, него у себе уткао, он је такође увек знао и ове речи које данас јеванђеље каже: „Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство Небеско“. Видите браћо и сестре како нас Бог теши у свим приликама, а и свим неприликама и оно што је најважније и кад нас снађе било шта у овом животу да не смемо да изгубимо веру, да се надамо у Бога и да неће нас Бог препустити да пропаднемо па и ако мученички страдамо то није наша пропаст, ако страдамо за Христа ми у ствари страдамо за вечност и управо Бог даје моћи и снаге да подносимо и мученичку своју смрт, отуда ако читамо житија светих ми ћемо видети браћо и сестре како су они одвођени на мучење, на страшна мучења, а они певали. То је оно још више иритирало њихове мучитеље да још свирепије поступају према хришћанима мученицима али они знају иако мало претрпе у овоме животу да ће зато задобити Царство Небеско, зато браћо и сестре немојмо да малакшемо у своме животу, ако нас и нешто снађе што је слабо, што је немоћно за нас, немојмо, знајмо да Господ узима наше немоћи, наше слабости, наш умор земаљски и зато је и речено у Јеванђељу где Господ позива све нас и каже: „Дођите сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити“. Од чега је човек уморан, уморан је човек наравно и кад ради физичке послове, али од тог посла може да се одмори тако што ће да седне, да легне и он ће се одморити, али како да се одморимо од једног тежег умора, а то је наш грех, то је наша невера или слаба вера, е од тога, од тог греха нас Бог ослобађа и Господ нам помаже и призива и ми само треба да идемо за Богом, јер је то једини пут који нас води у Царство Небеско и ето и данашње Јеванђеље браћо и сестре нас учи да не смемо претпоставити Царству Небеском ништа на овоме свету, јер све на овоме свету је од данас до сутра, све пролази али Царство Небеско је вечно и зато не смемо ништа да претпоставимо и хришћани не би смели да у било каквом стању се нађу у животу и када их муче и убијају хришћани не би смели да чине одмазду, да чине терор, јер онда нема користи од мученичке смрти, не би смели то да чине никоме, а поготову својим ближњима, а нама је свако ближњи, сваки је нама ближњи браћо и сестре, поготову онај који има веру у Бога и који верује у Бога, дакле браћо и сестре и у таквим приликама и у таквим својим невољама овоземаљским, а њих није мало увек треба браћо и сестре да смирено, колико је то могуће али могуће је свакоме који има вере да смирено носи свој свакодневни крст, а сваки од нас има свој крст, овај има на овакав начин, онај има на онакав начин, да носи свој животни крст и да буде пример другима. Ми смо хришћани, ми смо крштени, ми смо позвани да будемо пример другима, ако се заиста молимо бићемо примери другима, ако добро чинимо бићемо пример другима, ако живимо Јеванђелским, црквеним животом ми тиме опет дајемо пример и оно што често говорим ми се само не спасавамо и ми сами браћо и сестре не пропадамо него са нама пропадају и они који су око нас, јер их нисмо успели да им помогнемо да се уздигну ка горе, нисмо могли јер нисмо себе водили, лако је нама да причамо ти буди бољи али ајде да кажем себи, буди Јоване бољи е то мало теже иде, лако другима дајемо савете, а да ли примамо савете и да ли прихватамо савете браћо и сестре.

Дакле, нама треба да се молимо Богу да нам Бог помогне као што рекох да носимо свој крст животни и да будемо понављам пример другима. Е такав је Божији човек наш свештеномученик Јоаникије који је са својим свештенством и својим народом протеран са своје катедре, протеран тако далеко где су и све свештенике поубијали у Словенији, а светог Јоаникија нису тамо убили, хтели су још дуже да га муче и ето али ништа не бива без промисла Божијега, довели су га у ове наше шумадијске крајеве, ове крајеве баш овде негде, довели су га да својом мученичком крвљу потврди веру у Бога, љубав према Богу, према ближњима и љубав браћо и сестре према роду људскоме. Ето он је на себе примио тај крст Христов у најтежем периоду нашега времена и нашега народа. У то време када су њега мучили и не само њега него све оне који су веровали у Христа, у то време су биле супростављене две идеологије браћо и сестре од којих се не зна која је била тежа, опаке идеологије да ли је та била тежа једна та нацистичка и Богоборна, атеистичка или комунистичка идеологија која је узела посебан данак не само код нас него на читавом Балкану у облику братоубилачког рата. Ти непријатељи наши, непријатељи вере Христове, непријатељи Христа, нажалост нашли су своје сараднике и у нашем народу и то је оно што највише боли кад ти свој зада рану, то су радили комунисти са српским народом, али свети Јоаникије није никад осудио комунизам јер су и они Боголика бића, а што су они заборавили да су Боголика бића па су чинили злочине, то је њихов грех браћо и сестре. Исто је то чинио и наш Свети владика Николај кад су му тражили у Дахау да осуди комунисте, он је казао не, „ја осуђујем њихову идеологију, али њих као Иконе Божије јер су Иконе Божије сваки је човек Икона Божија, чак и да не верује он је Икона Божија, а што је он затамнио тај лик Божији у себи то није му крив ни Бог ни други, крив је сам себи“, дакле браћо и сестре ти људи како бих рекао ти идеолози заиста су примили и у себе и у своје срце сместили не љубав према Богу и према ближњима, него су сместили мржњу, мржњу према свим људима који нису се слагали са том њиховом лажју.

Деценијама комунисти су лагали и обећавали неко блаженство, неко царство, они су браћо и сестре се служили лажју, обманом у коју су они веровали што је најгоре, као у неку нову религију и они су хтели да створе нову религију, хтели су да створе новога Бога, нови поредак, а у ствари одрекли су се правога Бога. Дакле браћо и сестре ми Православци поготову ми крштени у име Свете Тројице не треба да се везујемо за било какве идеологије овога света, не смемо да се обмањујемо да на земљи може се направити идеално друштво и да се може на земљи направити рај без Бога, али са Богом све је могуће и Бог је овај свет створио да буде рај и био је рај док је човек слушао Бога, док је живео по Богу, док је живео у љубави према Богу и према ближњима, па наравно и непријатељима, то је наше хришћанско да прихватимо у себио речи Христове које каже љубите или боље речено волите и непријатеље своје. Знам да то није лако, али морамо то да чинимо браћо и сестре јер и кад будемо и љубављу тог непријатеља обасипали да тако кажем, ако га будемо обливали љубављу можда он неће на почетку ни прихватити, можда ће се још више бунити, можда ће још постати већи непријатељ али кад тад оно што би рекао наш народ: „доћи ће му из пете у главу“ па ће казати чекај ја овога човека мучим, ја га гоним, прогањам, чиним му зло, а он мени узвраћа добрим, е то је хришћанство, да свакога па и највећег грешника да сматрамо да је бољи од нас. Ми човека не треба да осуђујемо, треба осудити његов грех али тешко је онај који није духовно мало просвећен да разликује човека од греха браћо и сестре него све некако чини ми се опростите што трпам у исти кош и човека и грех, а то је нешто сасвим друго, грех је уљез, грех није створио Бог, Бог је створио човека да се усавршава кроз Свете Тајне и Свете врлине, дакле браћо и сестре зато кажем нема раја ни благостања у овоме свету без Бога, јер како каже апостол Павле: „наше живљење је на небесима“, то је оно што је крепило та вера светога Јоаникија и онда када су га овде као што рекох у овим крајевима и усмртили. Ми треба да се везујемо за Бога, Бога љубави, Бога вере, Бога наде и да се људи стално подсећају браћо и сестре Јеванђелских врлина, то су праве врлине, Јеванђелске, па куд ћеш ти већу врлину и бољу него што Христос каже у Јеванђељу: „Што не желиш себи немој чинити другом“. Па ко од нас воли да неко нам чини зло, нико, али то обавезује и тебе и мене брате и сестро да и ми другоме не чинимо зло, не само да не чинимо него и да не помислимо, јер све што се зачне у нашим мислима било то добро било зло оно се шири, е само је питање да ли човек прихвата зло или прихвата добро, а свети апостол Павле такође нам каже браћо и сестре „добро чините да вам се не досади“ и заиста ми треба браћо и сестре да се подсећамо као што рекох на Јеванђелске вредности и Царство Небеско и да на овај свет гледамо из перспективе вечности, не из нечега што је данас до сутра, него из вечности јер смо за вечност створени браћо и сестре, створени смо за вечност, заиста комунистичко безбожно учење покушало је да истргне бесцен бисер онај што је Христос православне вере који је дубоко усађен у нашем народу и зато треба веру да чувамо јер док год будемо чували веру и живели по вери нас ће вера чувати, комунисти су убили Светога Јоаникија овде негде нажалост они су се од њега плашили живог и мртвог зато су и гроб му затрли, плашили су га се, зашто, зато што је био сведок савести њихове, зато што је живео по Јеванђељу, што је Христа носио у себи и што је Христа проповедао, он је у себи носио Бога али је Бога више проповедао не толико речима колико браћо и сестре животом својим, не зна му се гроба али ја верујем да ће Бог једног дана открити његов Свети гроб, откриће кад ми вероватно будемо мало бољи браћо и сестре, кад ми будемо се припремили за такву светињу, ми не знамо где је његов гроб, али једно знамо, Свети Јоаникије је данас пред Богом, он се данас моли за нас, а то је много и важније него где му је гроб, да знамо да је он пред Богом и да знамо, ако живимо онако како је и он живео, да ћемо и ми једног дана бити пред Богом.

Зато браћо и сестре замолимо Бога да нам буде помоћник у нашем животу и ова времена у којима ми данас живимо су времена искушења, времена борбе између добра и зла ако хоћете и данас је борба између вере и невере, зато нам треба помоћ Божија да се одржимо и зато замолимо светог Јоаникија да се моли за нас да издржимо све што нас у животу сналази и што ће нас снаћи, да издржимо и да покажемо да смо заиста они прави наследници наших светих предака који су све дали за Христа а Христа и Цркву ни за шта.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског г. Јована

По заамвоној молитви Његово Високопреосвештенство, Архиепископ и митрополит Јован је пререзао славски колач и потом честитао свим вернима и монаху Јоаникију славу параклиса посвећеном Светом Јоаникију. Монах Јоаникије, сабрат ове обитељи је од данас постао носилац ордена Вожда Карађорђа, који је добио као признање за сву бригу и сав труд који је до сада посветио овом Светом манастиру.

јереј Немања Искић