За певницом је појао састав „Српски православни појци“ из Београда.

Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јован се обратио свештенству и верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!

Срећан и благословен данашњи празник Вазнесења Господњег или како се код нас у народу назива – Спасовдан. Нека нам је срећно данашње сабрање да прославимо данашњи веома важан празник. Вазнесење је старински израз својствен свим православним словенским народима. Данашњим језиком бисмо рекли „узношење“, односно узношење Христа на небо. Данашњим празником је Христос најавио да ће послати Духа Светога, и тада ће се коначно родити Црква. Сви претходни догађаји које смо пратили – од Васкрсења до данашњег дана – један за другим граде Цркву као Тело Христово, као Дом Оца небеског. У самој речи „вазнесење“ као да трепери чудесна радост. Та реч представља изазов законима у природи. Тај закон увек човека вуче наниже, ка земљи, док га Вазнесење узноси. Где Бог хоће, тамо се побеђују закони природе. Вазнесење представља једну лакоћу живљења. То значи да ако смо испуњени Духом Светим, онда се са земље са лакоћом узносимо на небо. Нама хришћанима је то заповест да се уздижемо и подижемо ка небесима. На то нас успињање и небеске висине стално позива Црква речима које непрестано чујемо на Литургији: „Горе, имајмо срца“! Када чујемо тај позив, треба да нам увек буде на уму питање да ли заиста уздижемо своје срце или остајемо приземни. Чувши ове речи, браћо и сестре, морамо се трудити да наша срца уздигнемо горе вером и љубављу којима се читаво човечије биће узноси. Не можемо доћи до горњег места ако не испуњавамо оно што нам је Црквом дато и задато. Овде и сада започињемо да задобијамо Царство Божије. Не смемо рећи да се на другом месту започиње тај пут. Зато се морамо трудити да наша срца заиста уздигнемо горе вером, љубављу и надом. Наш земаљски дом је привремен, али немојмо њега занемарити. Запамтимо, како живимо сада, тако ћемо живети и у вечности. Ако данас живимо са љубављу, трудом, постом, бдењем, молитвом, онда ћемо у вечности задобити круну свега тога. На нама је да тражимо да нас Господ подигне. Христос нас неће без нашег пристанка уздизати, али ни спасавати. Господ је са нама онолико колико смо ми са њим и колико га тражимо, колико се молимо да нас не остави. Ако мајка и заборави свој пород, Христос нас неће заборавити, како каже Јеванђеље. Данас имамо тужне примере како мајке остављају децу, али и деца устају против родитеља. То је једна велика празнина. Као када на кући без врата и прозора свако може да уђе, тако и у наше срце, ако немамо Бога у себи, може да уђе свакаква нечистота. Господ је свуда и на сваком месту, а највише је у Цркви својој. У Цркви је сабрана цела васељена кроз Свете Тајне и Свете врлине. Питање колико Бога призивамо и осећамо у себи. Бога треба да осећамо као некога најближег себи. То можемо помоћи Духа Светога, молећи се да се усели у нас. У Светом Писму стоји да ко поквари Цркву, њега ће покварити Бог. Људи су погрешиви, али Црква није! Јер Црквом руководи Дух Свети. То бива кроз искрено покајање. Тамо где се исправно живи, тамо се налазе љубав и радост. Свако од нас има грехове, али Бог даје Цркву да бисмо се кајали у њој. На све то треба да нас подстиче овај велики данашњи празник. Он нас уводи у круну свих празника, то јест Силазак Светог Духа на апостоле. Истог Духа смо примили на крштењу. Када год се молимо и причешћујемо, онда тог Духа обнављамо. Онај који мисли да то не треба да чини, у највећој је заблуди. Нека је срећна слава овог храма свима вама, вашем свештенику, црквеном одбору и свакоме који долази у овај храм. Промисао Божији је да овај храм буде посвећен празнику Вазнесења, јер треба стално да имамо на уму да је Христово вазнесење и наше вазнесење.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије је уследио културно-уметнички програм, као и трпеза љубави, припремљена трудом пароха ђуриселско-драгобраћког Милана Живановића, црквеног одбора и свих парохијана.

чтец Владимир Марјановић