Чтецирали су Александар Цалић и Стефан Радисављевић.

По прочитаном јеванђелском зачалу епископ се обратио народу:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Овим се поздравом последњи пут у овој години поздрављамо јер смо се њиме поздрављали свих ових четрдесет дана од васкрсења Христовога до данас. Поздрављајући се овим поздравом, ми показујемо и исказујемо да је Христово васкрсење темељ нашег живота, да је Христово васкрсење, браћо и сестре, темељ наше вере, да је Христово васкрсење у исто време и наше васакрсење. И ко верује у загробни живот, ко верује у васкрсење Христово, и он ће васкрснути, јер ако са Христом страдамо, ми са Христом и васкрсавамо, каже Јеванђеље. Онај који не умире са Христом неће ни васкрснути са Христом. Васкрснуће, али не за живот вечни и Царство Небеско, него за муку вечну. И заиста данас наша Црква и цела Православна Црква одаје молитвену благодарност највећем и најзначајнијем празнику, Васкрсењу Христовом. Зашто је за нас овај празник тако значајан? Зато, браћо и сестре, што је Христово васкрсење темељ хришћанства, темељ Цркве, темељ вере, и темељ наде наше. Када не би имали наду у васкрсење онда заиста све би се са овим гробом нашим и преласком из овога света у онај завршавало. Али ми имамо наду. Наду, јер верујемо да је Господ нас створио за вечност, а не за пролазност. А наша се вера управо темељи на васкрсењу Христовом и загробном животу, зато ми исповедамо у симболу вере који слушамо сваки дан на богослужењу да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Да, на загробном животу, браћо и сестре, заснива се наша вера, јер из Христовог гроба засијао је нови живот. Засијала је нова непролазна светлост која је обасјала целу творевину и сав људски род. Једино из Христовог гроба засијала је светлост. У другим гробовима нема светлости, али из гроба Христовога засијала је светлост. И зато у данашњем јеванђељу, које смо сада чули, Христос каже док светлост имате верујте у светлост да будете синови светлости. Онај који верује у светлост Христову он је син светлости. Онај који верује у светлост Христову он је обасјан светлошћу Христовом. Који то човек, браћо и сестре, верује у светлост Христову? Онај који верује управо у васкрслога Христа и онај који Христа носи у себи и такав човек је, понављам, син светлости, а не син таме. Јер верује у Христа који је о себи рекао: “Ја сам светлост свету” и додао да онај који иде за њим тј. за Христом, неће бити у тами него ће имати светлост живота. Да, светлост живота јер ће живети у вечној светлости. И Црква, верна свом Господу, свакодневно то исповеда да је Христос истинита светлост која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Ми смо освећени, ми смо просвећени, само је питање да ли живимо у тој светлости или светлост замењујемо тамом. Нико не жели да замени светлост тамом али замењујемо на првом месту кад нам ослаби вера, онда када нас ухвате страсти, слабости, поготово кад нас ухвати гордост, кад нас захвати сујета. Ми уствари тада не пребивамо у светлости Христовој него у тами. Дакле, браћо и сестре, и та светлост Христова, она увек сија, без обзира на моју и твоју таму у којој често живимо, она увек сија. Она сија и сада и у овом, а и у ономе свету, јер Христова светлост није као ова наша свакодневна светлост која сија док не наиђе мрак, док не наиђе ноћ. Кад наиђе ноћ ове дневне светлости нестаје и настаје тама, а светлост Христова, она разгони таму, првенствено нашу греховну таму, нашу саможивост. Светлост Христова, браћо и сестре, просвећује човека, али којим просевећењем? Божанским просвећењем, јеванђелским просвећењем. Баш зато што људи не верују у светлост Христову, због тога је тама обузела људски род. Обасјала у многим областима нашег живота, али то не значи да је Христова светлост престала да сија. Не, браћо и сестре, никако! Зато апостол и јеванђелист Јован говори да Христова светлост светли у тами и тама је каже, не може обузети. Тама, мрак, ноћ обузме ову светлост али не постоји тама која може да затамни Христову светлост, ако могу тако да кажем. Али нажалост са човеком се често бива оно о чему нас предупређује Свето Писмо а то је да често човек затвара своје очи и уши, да не види нити да чује шта то Господ говори. Зато и каже данашње Јеванђеље очи имају али не виде, уши имају, али не чују. Врло је важно на шта усмеравамо наш поглед, наше очи, на шта усмеравамо наше уши, шта то желимо да чујемо? Ако желимо да чујемо о Богу, чућемо о Богу. Ако желимо да чујемо о добру, ми ћемо увек добро чути и слушати, али ако желимо да чујемо зло, онда ћемо увек зло и чути, браћо и сестре. Дакле, тако и сада када духовне вредности, духовна светлост, предстоји пред човеком, он не само да је равнодушан, већ често и сам, својевољно, браћо и сестре, човек прилази тами, бежи од светлости, затвара очи пред светлошћу, јер се боји. Та светлост Христова која просвећује као што рекох свакога човека који долази на свет, та светлост разоткрива оно моје право унутрашње стање и духовно. И зато тама мрзи светлост, јер светлост разгони таму, а онда се све обелодани, све се види. Човека много што шта интересује и добро је што човека интересује, али ако немамо итересовање прво о Богу, о љубави, о смирењу, џаба нам је свако друго знање и свако друго интересовање. Али светлост Христова сија, и увек ће сијати и онима који су очи и уши отворили да гледају и слушају и просвећују се и освећују се том светлошћу. Обасјај нас Христе светлошћу твојом. Тако чујемо у богослужењима. Светлост Христова која просвећује све.

Дакле, браћо и сестре, у светлости Христовој и у речима Христовим садржана је сва истина људског рода и живота и оно на шта је позван и призван човек. Човек је призван на истину, а тамо где је истина тамо је светлост и обрнуто, где је светлост Христова тамо је и истина Христова. Ја сам пут, истина и живот, али је проблем што човек толико у својој гордости огризне, па почне да мисли да је он сам себи светлост. Горд човек замењује Бога собом, а ако га упитате да ли стварно то радиш нико неће да призна. Али чим ја мислим да је све моје једино исправно, што говорим, што пишем, што радим, што певам, што учим, онда си у највећој заблуди, онда немаш смирења, немаш послушности, а онај који нема смирења, има гордост. Онај који има послушности, он слуша, прво што му Бог говори, а Бог нам говори кроз себе, кроз Цркву, а ми не слушамо например Цркву. А неко ће казати, ја ћу Цркву да слушам, а зависи како је он замислио ту Цркву, а нећу да послушам другога који је у Цркви. Човече па ти си у заблуди тешкој. Свакога Бог поставља на своје место, само ми треба да будемо свесни, свог постављења, свог назначења, да будемо свесни свог призвања и свог позива, сви смо призвани и позвани управо на светлост Христову. Зато сво ово богослужење у ових четрдесет дана управо је у светлости Христовој, у радости Христовој. Зато, браћо и сестре, да се молимо Богу да нам Бог помогне да нас Христос обасјава светлошћу, а обасјаваће нас ако будемо желели то, као што је онај Закхеј желео да се сретне са Богом, да види Бога. Али Бога можемо видети само духовним очима, само ако смо изнутра просвећени и освећени светлошћу Христовом. Ми на крају сваке литургије чујемо: видесмо светлост неприступну и примисмо Духа Светога. Тај који има Духа Светога у себи и живи Духом Светим, тај управо светли не само себи него светли и другима. Зато и Христос каже тако да се светли светлост ваша пред људима, да људи виде ваша добра дела и да кроз та добра дела прославе Господа, само је питање да ли ми проверавамо наша дела? Да ли су она заиста добра или нису добра? А ми без дела се не можемо спасити. А свети апостол Павле каже: ”Добро чините да вам се не досади.” Нека би Господ помогао опет понављам, да се осветимо светлошћу, а ми се освећујемо светлошћу Христовом када се кајемо, када се поправљамо, када се исправљамо, када се исповедамо, када се причешћујемо, браћо и сестре. И нека би Господ дао да сутрашњи празник, празник Вазнесења, празник Узнесења да нас подстакне да треба да се и ми уздигнемо, браћо и сестре. Док год смо само у себи и затворени у себе нећемо бити узнесени, а Вазнесење је Господње печат домостроја, плана Христовог за спасење рода људскога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић