После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“Христос васкрсе браћо и сестре,

Данашњим Јеванђељем Господ нам говор и наговештава о свом страдању. Последње речи данашњег Јеванђеља гласе: “Када Он ово говораше многи повероваху у Њега”. Нису поверовали фарисеји, нису поверовали садукеји. Нису поверовали они који су себе сматрали ученим људима и они који су се позивали на закон али нису живели по закону. Шта значи, браћо и сестре, веровати у Христа? Значи, у ствари, бити у речи Његовој јер свака реч Божија је чудесна, моћна и силна. Све бива на реч Божију. Како читамо на првим страницама Библије каже: “…и рече Бог да буде светлост, и би светлост…”. Значи све бива на реч Његову и зато то значи веровати у Јеванђеље Његово. То још значи да човек сам себе треба да обзида том речју Божијом и ако у човеку нема речи Божије онда човек говори своје речи.

Наше речи могу да буду добре, лепе и узвишене, али могу да буду и погубне јер ми речима знамо да хвалимо Бога и да хвалимо човека, али исто тако речима знамо да грдимо Бога и да грдимо друге људе. Ако је реч Божија у нама онда ће Бог бити са нама. Господ каже да се не бојимо ако нас изведу пред цареве и судије. Дух Свети ће вас научити шта треба казати али је проблем када ми дајемо првенство својим речима, а не речима Божијим. Заиста, ако смо обзидани речију Божијом ми смо обзидани и вером у Бога. Само таква вера преображава грехољубиво биће човеково у следбенике, у ученике Христове. Сви смо ми, који смо крштени следбеници Божији. Сви смо ми ученици Христови ако слушамо и следимо учитеља свога. Сви смо ми, крштени људи, и апостоли јер смо примили благодат Духа Светога и према томе дужни смо да живимо у благодати Божијој, а живећемо у благодати Божијој ако живимо у речи Божијој. Дакле, вера нам је потребна. Вера на парче или на тренутак, вера условна не спасава нити човека не преображава. Само вера свом душом, свим срцем, свим умом је вера која спасава. То је та вера која спасава потпуно човека и не само што га спасава већ га и преображава. Како га преображава? Тако што вером усељавамо Бога у себе. Три су главне врлине за нас хришћане, а то су вера, нада и љубав. Ниједну не можемо да одвојимо од друге већ оне иду све три заједно. Једну само одвојимо, не можемо средити оне две или обрнуто. Вера нам треба, браћо и сестре, да би се могли надати, а нада нам треба да би могли живети и у овоме и у ономе свету, а љубав да би могли да живимо као културан народ. Вера је у ствари додир другога. Веровати значи припадати ономе у кога верујемо, а ми верујемо у Бога. Ако истински верујемо у Бога онда ћемо веровати и човеку без обзира да ли тај човек живи по вери или не. Наше је да ми верујемо, а он треба да преиспита себе каква је његова вера. Ми ћемо преиспитати себе да ли знамо шта је вера или мислимо да је довољно што кажемо да верујемо. Живећи на оном најудаљенијем Западу где нема толико православља, дивио сам се деци других вера, других конфесија, како оно од малена познаје своју веру. Учи се својом вером. Веровати значи ослободити себе од себе. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Вера је љубав и она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило онда се губи и оно што се има. Губи се све. Вера је као и љубав – заборав на себе. Да волим другога чак и више од себе али не можемо волети другога ако не волимо Бога. Ми до Бога долазимо управо преко тог другога и до тог другог долазимо преко Бога. Ако презиремо тог другога из било којих разлога, на пример човек презире своје родитеље па неће ни да једе што му мајка спреми која му је то вера и ком богу то служиш ако презиреш своје родитеље или другога. То што читаш Свето Писмо ништа не значи јер тамо каже: “Не судите да вам се не суди и каквим судом судите онако ће вам се судити …и каквом мером мерите онако ће вам се мерити”. Е ту је, чиними се, камен спотицања. Ми када меримо другога меримо га другачије него што меримо себе. Када хоћемо да коментаришемо грех неког другог, другачије ћемо да меримо него свој грех. Када треба да другог осудимо ту смо немилостиви али кад требамо себе да осудимо онда смо ту снисходљиви. Док се човек не потруди да се ослободи греха не може се ослободити себе. Грех заробљава самога човека у себи. Зато и кажем да је вера као љубав заборав на себе и у ствари одрицање од свога ја. Све док хришћани не замене то своје ја са ти онда ћемо само величати себе, а прекоревати другога. Ништа ми не знамо ако не знамо шта је вера и ако не живимо по вери. Ништа ми не знамо ако не знамо ко је Бог и шта је Бог. Дакле, љубав према Богу и љубав према ближњима, како кажу Свети Оци, су два крила истих врата која се отварају и затварају само заједно. Као што не можемо да одвојимо молитву од поста не можемо ни пост од молитве. Једна страна не значи ништа. Птица не може да лети са једним крилом. Требају јој два крила да се уздигне. Човек треба да се позове на птицу како се она лако уздиже у висине. Зато и човек треба да се труди да замахнесвојим добрим делима како би се уздигао. Христос каже: “Ако ви останете у беседи мојој, тојест, ако останете у Речи мојој, заиста сте моји ученици”. Шта нам то доноси ако останемо у Јеванђељу, ако останемо у речи Христовој? Доноси нам познање истине јер је само Христос могао за себе да каже: “Ја сам Пут, Истина и Живот”. Истина нам доноси слободу. Ослободио сам се себе, тог греховног и упрљаног човека.Истина нас ослобађа од наше обмане јер ми знамо често да обмањујемо себе и онај ко живи у обмани живи у лажи. Лаж је демонска која је заразила свет. Зато нам је све мање истине јер смо је потиснули, а прихватили лаж. Истина богочовекова ослобађа људе од грехова и тиме од свих лажи на којима је човек градио свој живот у овоме свету. Није онда чудо, како је то наш српски народ говорио да су у лажи кратке ноге. Можемо ми да лажемо једбни друге, на жалост то и чинимо, али не можемо Бога лагати. Зато треба да будемо приљежни да молимо Бога да нам опрости грехе. Неће нам опростити ако не признамо баш онако како смо га учинили. Затио, браћо и сестре, чувајмо се неистине јер Истина је само једна, а то је Господ наш Исус Христос. Немају две истине. Чувајмо се од неистине и верујмо у васкрслог Христа који нас је својим страдањем и васкрсењем искупио и даровао нам опроштај наших сагрешења. Бог нас је искупио својом крвљу. Бог је наше грехе приковао на крст и треба да будемо свесно да је наш живот прикован на крсту и док смо ми на крсту победићемо. Ако себе скинемо са крста нећемо бити победници јер преко крста се иде у васкрсење. Што значи да треба носити тај свакодневни крст који нам је Бог дао. И данашњи дан који нам донесе и невоље али донеће нам и радост и зато нам треба вера. Вера коју ћемо показати на делима.

Треба да исчекујемо Господа и да га уселимо у своје срце да Господ говори кроз нас. Нека нам Господ помогне да заиста и ми поверујемо у Бога. Апостоли су били уз Христа и гледали сва његова чудеса. Како је биолесне оздрављивао, мртве дизао па су се они стално Њему молили: Господе, дометни нам вере. Када су они тако могли да моле шта ми да кажемо. Да се молимо и ми да нам Господ дометне вере па ћемо онда знати, кроз ту веру и животом те вере, шта је добро а шта је зло.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ и ученици су се причестили Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић