Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао:

„Христос Васкрсе браћо и сестре! У данашњем Јеванђељу чули смо да Господ каже да је светлост свету и ко иде за Њим неће ходити у тами већ ће имати светлост живота. Наравно, фарисеји и умни људи који мисле да све знају, све силе и науке овога света, они су порицали божанство Исусу Христу и рекли су да он сам себи сведочи божанство и да његово божанство није истинито. Кад човек заблуди у свом знању и мисли да је нешто научио и усуђује се да Христу каже да није истинита светлост. Христос каже да зна одакле је и да зна Оца свог и када би они знали њега знали би и Оца његовог. И заиста када би смо знали одакле је Господ Исус Христос ми би знали све тајне и овога и онога света. Господ наш Исус Христос нам је открио и тајну Бога и Оца и Духа Светога. Све нам је Христос показао само треба да следујемо Господ Исуса Христа. Онај човек који Христа има и носи у себи и Христом живи, живи у светлости Христовој и никаква тама не може да га обузме. Када човек почне да живи собом у смислу да велича и уздиже себе, онда пада. Човек који живи у гордости, сујети, нарцисоидности, он живи у тами и нема мира у себи. Тама га је обузела, ао не види да живи у тами јер не живи Христом. Ко живи Христом има љуба и смирење јер се угледа на Христа и немамо бољег пута до Господа нашега Исуса Христа. Он, Бог, смирава се и спуста до створења свога а човек иде само горе. Гордост га уздиже. Светлост света је Господ Исус Христос и обасјава све што је у свету, како кажу Свети Оци од врха до дна. Свакога човека и све што је у човеку и добро и зло и смртно и бесмртно и оно божанско а то је Господ Исус Христос. Без те светлости човек не зна себе. Зато тај прецењује себе и не зна ни свет око себе, нити види себе ни свет око себе и оно на шта су његове мисли упућене. Само идући за Христом, човек види све и светлост Христову која га обасјава.

Божанска светлост уводи човека у тајну живота и показује му се у свим њеним божанским бескрајностима како каже Св. Јустин Ћелијски. Зато је опет Богочовек светло живота коју никаква тама смрти не може да обузме. Христа су убили и закопали у гроб али га тама није обузела јер је светлост из гроба засијала и обузела свакога који верује у њега. Што није у Богу је све тама и она једино не шкоди Богу. Не смањује и не угасује његову вечну светлост коју он пали у животима људи. Када нас је Господ створио, Он је упалио у нама свећу живота. Човек је свећа. Он треба да гори достојанствено и да човек чува тај пламен који је Христос запалио. Човек је слаб и превртљив и слаб је као светлост свеће. Важно је да ми чувамо тај пламичак свеће јер ће он једном свакако засијати али ако га угасимо онда само има покајања. Бог је светлост а мржња је тама. Који љуби Бога и у светлости живи он је са Христом. Његова светлост га обасјава и када падне. Човек ће се сетити да је свећа и да треба да сачува пламичак. Али кад се човек понесе собом он је угасио светиљку свеће своје. Новозаветно је начело да је свака Јеванђелска врлина светлост а сваки порок је тама. Светлост се светли у тами и тама је не обузе. Тамом се назива и смрт и заблуда. Човек често пада у заблуду и живи у заблуди и не може да се ослободи себе. Док се не ослободимо себе не можемо да се ослободимо ни греха, ни пакости, ни сујете. Тако су живели фарисеји за које је Христос рекао да очи имају али не виде и уши имају али не чују.

Нама је Бог дао духовне и телесне очи да се дивимо Божијој творевини да нас она подсећа на Христа али нам је дао и духовне очи да видимо оно што не можемо да видимо телесним. Још у Старом Завету је речено да нико не може видети лице Божије и остати жив. Када нам се отворе духовне очи, ми видимо милину. Фарисеји који су заблудели знајући закон, никакву другу науку нису разумели и наравно нису прихватали ни науку Христову. Када се човек ослања на своју науку која га није привела до Бога већ га је још удаљила од Бога јер је себи казао да је он све, таква фарисејска наука није могла да прихвати Христа ни да је он светлост и узрок свега светог, истинитог, доброг и праведног. Почне ли човек да живи у врлинама. оне ће разлити праскозорје које најављује рођење Сунца који је Господ наш Исус Христос. Када човек осети светлост Христову онда он осети светлост Сунца које се рађа у души човековој и онда се он радује и осећа присуство Бога. Тужни смо јер немамо радости Христове и опхрвани смо само земаљским и само собом. Ако немамо светлости у Христу нама је тама, тама греха, злобе и пакости. Она је разливена у људском бићу и зато ни један човек не може да буде светлост сама од себе. Ни апостоли нису били светлост од себе већ су светлели светлошћу Христовом. Светлост Христова је само оно људско биће које потпуно без греха. Има ли људског бића без греха? Нема. Једино такво људско биће је Господ наш Исус Христос.

Потрудимо се да живимо светлошћу Христовом јер она обасјава свакога човека који долази на овај свет. Човек зна и да одгони светлост Христову и да падне у таму. Да се на нас не односе речи Христове упућене фарисејима да очи имају и не виде и уши имају и да не чују. Трудимо се да нам Јеванђеље буде огледало у свему а не да се огледамо сами у себи. Једна изрека о таквим људима каже: „Узео је он сам себе у своје руке.“ Док се не предамо у руке Христове и мислимо да можемо да постигнемо неку своју науку која нас не приводи Христу, треба да прихватимо Јеванђеље и науку Светих Отаца, учење Цркве и треба да слушамо Христа и Цркву. Да не уздижемо себе јер ћемо тада себе закопати. Да се молимо Господу да нас не обузме тама овога света и не паднемо у заборав и да знамо да је Христос у нама. Свако онај који себе ставља на прво место а не Бога, он истиче себе и другога омаловажава. Чувајмо образ Христов у нама да би он светлео у нама.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић