После прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика се обратио верном народу беседом:

„Христос Васкрсе, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, кроз данашње Јеванђеље нам каже: Ко не носи крста свога и не иде замном, не може бити мој ученик. Јер ко од вас, кад хоће да зида кулу и било шта у животу ради, он треба прво да промисли и размисли да ли је то што треба да ради и ли то шта говори, да размисли шта треба да говори. Да све радимо са разумом. Да се не догоди да почнемо да зидамо кућу, а нисмо размислили да ли ћемо је моћи довршити. Шта нам вреди да почнемо да зидамо кућу, озидамо је до некле и ту станемо. Тако је и хришћански живот. Ако се не седне и не размисли ми га олако схватимо па кажемо да можемо и овако и онако. Дакле, Господ тражи од нас да се предамо Богу. Не може човек признавати Христа за Бога и Спаситеља, а ићи за својим грешним жељама, мислима и грешним срцем својим. Поверовати у Христа значи одрећи се себе огреховљеног. Одрећи се себе то значи одрећи се свега онога што је грешно у човеку и што он носи у души својој, срцу, савести и вољи својој. Ако се заиста не одрекнемо грешнога у себи онда не можемо ићи за Христом. Џаба нам је што говоримо да смо хришћани и да верујемо, а радимо по своме. Значи нећу да послушам никога него слушам грешне жеље своје. Слушам своју гордост и сујету. Одрећи се себе, по Светом Макарију Великоме, значи одрећи се оне друге душе. Одрећи се срца свога, онога срца у коме обитава не Бог него онај други. Одрећи се срца свога у коме не обитава љубав него мржња. Дакле, све то, браћо и сестре, тражи Господ зато што ми својим поступцима формирамо себе и постајемо људи или нељуди, како је то говорио, блажене успомене, Патријарх Павле. Бити човек, како је то узвишено, велико и достојанствено. Човек смирења, човек љубави и човек жртве. Такав један човек, кога ми данас прослављамо јесте Св. Пахомије Велики. Оличење смирења, одрицања себе до бола. Треба човек да се труди не само да се одрекне својих жеља него и свог грешног ума, јер ум човеков ако не вежемо за ум Христов онда ће наш ум лутати и хранити се својим измишљотинама. Зато не смемо да одлажемо хришћански живот па да кажемо да ћемо од сутра почети да будемо бољи људи. То човек говори из своје слабости и грешности. Јесмо ли ми господари сутрашњег дана? Ми нисмо господари сутрашњег дана него овога тренутка. Господар сам да овога тренутка кажем себи, на пример, да ако сам пио нећу да пијем, да ако сам чинио неко зло, нећу да чиним, јер ја сутра и не знам да ли ћу да дочекам дан. Живот није наш већ је дар Божији и ми живимо по милости Божијој. Као што нисмо дошли својом вољом на овај свет, ми својом вољом и не идемо са овога света. Има Бог који нама одређује и дане и године живота и зато треба да се предамо Богу. Зато и свако богослужење на коме учествујемо чујемо речи: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Онај човек која предаје свој живот Богу, он ће свој живот да преда и за другога зато што има божанску љубав, јер Господ каже да нема веће љубави него да ко и живот свој да за онога кога воли. То не можемо да учинимо док се не смиримо, док не уђемо у себе и док не схватимо себе. Када се човек одриче себе он себе распиње на крст. Распиње његово биће јер се бори за добро против зла. Није се лако одрећи себе и својих навика. Поготову није лако одрећи се своје гордости и своје сујете. Када тога почињеш да се одричеш ти распињеш себе и улазиш у борбу са самим собом. Када дођеш у борбу са самим собом онда улазиш у борбу са нечастивим који нас стално нешто подстиче да смо добри и паметни. Ако слушамо Бога и трудимо се да живимо по Јеванђељу, ти шаптачи који нам шапћу да будемо ово а не тио, неће нам моћи ништа. Било која нечастива сила нам неће моћи ништа али искушења која нас сналазе треба носити са благодарношћу и да кажемо да смо то заслужили.

Човек који мисли да зна све у ствари не зна ништа о ономе што је најузвишеније. Не зна ништа о свом спасењу и Тајнама Божијим. Онај човек који сараспиње себе са Христом, он зна да разликује у себи шта је чисто, а шта нечисто, шта је добро, а шта није добро. Шта је грешно, а шта није грешно. Он је такав човек да зна да разликује шта је Божије, а шта је ђавоље, како каже наш народ. То ћемо најбоље знати кога следујемо у животу. Бога или онога другога. Да ли су нам примери Свети Оци као иконе или сам себе ставио за пример или сам узео за пример себи што ми не може бити спасоносно. Човек распиње све своје грехе када се одрекне себе. Одриче се, у ствари, свог саможивог човека. Егоистичног човека. Одбацује сву своју самољубиву самовољу. Ми хришћани смо позвани, иако ходамо по овоме грешном и саблажњивом свету, да мислимо на небо. Док год мислимо на небо ми ћемо увек себе исправљати и поправљати. Ми ћемо сагледати себе.

Зато да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам помогне да носимо тај свој крст у свако време. Од нас Бог не тражи да узмемо Његов крст. Његов је крст за све нас тежак, а и овај наш, свакодневни крст, не може се упоредити са крстом Христовим али ако и њега носимо са љубављу и вером онда га наслањамо на онај крст на коме је Господ приковао грехе наше. Да се молимо да нам Бог помогне да носимо све оно што нас у животу снађе, и бол и тугу али и радост, јер човек није само бол и туга. Није само патња. Човек је и радост само зависи на шта се човек опредељује. Зато ће Апостол Павле казати: Са радоснима се радуј, са тужнима тугуј. То је оно што је најважније, браћо и сестре.

Да нам Господ помогне да своје слабости носимо али у смирењу. Нека нас Господ штити и крстом својим брани. Да имамо стално на уму ону нашу стару изреку: Без крста ни преко прага – јер је крст сила и спасење. Крст је и распеће и није само симбол страдања него је и симбол победе. Не можемо до победе доћи ако не идемо преко крста. Јели Господ ушао у Васкрсење, а да није узишао на распеће. Преко крста идемо у васкрсење, а из васкрсења идемо у вазнесење. Идемо тамо где нам је Господ припремио место односно вратио нас тамо где је наше место и било од када нас је створио.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић