Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Немања Младеновић, јереј Александар Мирковић и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су: Никола Марковић и Ђорђе Милутиновић.

За певницом је било братство храма са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу, у којем је Господ говорио о Телу и Крви Господњој, Преосвећени се обратио верном народу, и у својој надахнутој беседи истакао да нама хришћанима:

“Господ Исус Христос треба да буде све. А да би нам Христос био све треба да у нашим мислима, речима, делима, буде Христос, јер ако је у нашим делима и речима Христос онда ћемо ми другачије да се понашамо и да се владамо. Онда ћемо бити испуњени Христом. Човек када није испуњен Христом правдом и љубављу онда је он празан човек. Када немамо Христа у себи, онда нечастива сила се зацари у нама. Онда шта ми радимо? Онда прогласимо за смисао живота своје неке ружне навике и слабости, и тако из празнине у празнину, човек треба да буде испуњен Господом Христом. Када ставимо Христа у центар нашега бића унутрашњег света, ако Христа ставимо у тај универзум, онда лако схватамо да је Христос дрво живота, и да је Он извор са којега пијемо ново пиће и једемо ново јело како каже апостол Павле, који није ни обична храна ни обично јело, него је то лек за бесмртност. Тада у потпуности схватамо и примамо речи Христове: Који једе Тело Моје и пије Моју Крв, он пребива у Мени и има живота у себи. Да свака друга храна уствари није права храна, то је храна само за наше тело и које требамо такође да се хранимо јер треба да одржавамо тело, а када већ хранимо тело и не можемо без те хране, треба да размислимо да ли нам треба храна за душу. Наше тело тражи хлеб, воду и све оно што нам је потребно. Она тражи Христа. Ако смо душу своју обзидали и зазидали само уз себе и своје тело, онда ће наша душа која је Богочежњива и Боголика, она хоће да се уздиже а ти и ја смо је закопали и сахранили, онда тако душу одвајамо од Христа, а када душу одвајамо од Христа онда она умире. Када се одвајамо од Христа ми духовно умиремо. Бога ћемо познати истинском вером, Јеванђелском вером. Вером усељавамо Бога у себе. Старац Ћелијски је говорио: Ја хоћу Бога Оваплоћенога, ја хоћу Бога у телу, јер Он само тако најбоље зна и моје слабости, и моје патње и моје муке и моје радости. Али Бог зна и Бог нас познаје али ми треба да спознамо Бога. А Бога ћемо спознати само истинском вером. Као што често говорим, вером усељавамо Бога у себе. Не неким знањем, не неким умовањем. Али када човек почне да умује својим умом, а свој ум није облагородио, Дух умом Божијим, онда његов ум луди, измишља Бога. Ум такав помрачени ум, има своју неку своју правду. Он такав ум не схвата правду Божију, а правда је Божија је правда права. Наше људске правде су често неискрене, често погрешне, и зато браћо и сестре, ми када примамо Тело Христово и Крв Његову, када се причешћујемо и сједињујемо, ако је човек заиста има вере, да то што прима у себе није никаква симболика, обичај, како и данас чујемо од народа: Ваља се да се причести. Браћо и сестре, нема тога, него је то непоходно. Треба да се сједињујемо са Христом. Када се ми причешћујемо тиме личност наша, човекова личност, не само да не губи ништа, него напротив, добија. Шта добија? Христа. А када задобијемо Христа, и када Христа сместимо у своје срце, онда смо задобили целу васељену, и овај и онај свет, јер смо испуњени Христом. И ништа и нико не може испунити човека као што га испуњава Господ Исус Христос. Дакле, браћо и сестре ми тако у Христу добијамо савршену пуноћу, бесмртност и вечност. Ми тако потврђујемо речи Христове да човек није створен за смртност и пролазност него за вечност. Треба да разумемо да ту вечност нећемо задобити тамо негде, него ако је не задобијемо овде, односно не започнемо да задобијемо ту вечност у овоме животу, него нам је овај живот дат да задобијемо ту вечност. Како да је задобијемо? Хришћани треба да ходају земљом а да мисле на небо. И када човек то мисли, неће његове мисли да блуде тамо. Неће у човеку да се појављују грешне жеље, да будем пијаница, лопов. Зато је много дивно ако ми своје мисли срце, душу усмеримо ка Господу. И заиста, кад то чинимо тако онда је сав наш живот од Бога, и сав наш живот је ради Бога. То свим бићем осећа Христов човек. Уствари сав се живот креће тог човека, између Бога и богочовека. То значи да је Богочовек овде на земљи да би управо га људи претворили у свој живот. Ако не претворимо живот свој у Христа, наш је живот промашен. Ми смо изгубили смисао живота, а смисао живота се губи ако се само мало одвојимо од Бога, и када нам ослаби вера. Али када се хранимо Христом, ми уствари претварамо Њега у нас. И када се причешћујемо то је наш лек за бесмртност: Ко једе Моје тело и пије моју крв има живот у себи, а ко не једе нема живота у себи. Дакле, браћо и сестре на тај начин људи постају удови тела Његовог и од костију његових како то каже Апостол Павле. Нека нас данашње Јеванђеље које смо овде чули да буде стално подстрек да имамо Христа у себи. И чули смо како је неки од ученика Христових отишао натраг и нису се враћали Христу, а Христос је питао друге ученике његове: да нећете и ви да идете од мене? Шта каже Господ у данашњем Јеванђељу? Господе коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога. Ми смо поверовали да си Христос Син Бога живога. Браћо и сестре, ми Христа треба да исповедамо увек, али делима то је важно. А исповедаћемо Христа делима ако живот и веру претворимо у дела. Нека нам Господ помогне да из дана у дан растемо и узрастамо у Христу. Нека нам Господ помогне да из дана у дан повећамо веру у Христа, а када имамо веру у Христа у нама, онда је човек бесмртан. Онда је човек моћан и силан, јер сам Господ каже: Све је могуће ономе који верује. Од вере да почнемо браћо и сестре, да веру чувамо да би она чувала нас. Вера се не брани хуком и буком, како ћете данас чути од оних “духовника” па мисле да се вера брани халабуком, нападима. Вера се брани смирењем и животом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић